Goran Gocić: Poticati s Balkana je velika privilegija

„Poticati s Balkana je velika privilegija. Kada se neko ko je rođen na Balkanu uporedi s nekim iz Francuske ili Engleske može da vidi očigledne prednosti svog porekla. Prvo, mi smo starija civilizacija, a drugo, naše istorijsko iskustvo je otrežnjujuće, a naše shvatanje zadovoljstva orgijastičko“, kaže u razgovoru za Sputnjik pisac Goran Gocić.



Povratak na Balkan i u „Majčicu S“

U izdanju beogradske Lagune nedavno je objavljen treći roman Gorana Gocića, pod naslovom „Čovek iz nehata“, koji je pisac okarakterisao kao tranzicionu fantazmagoriju, utkanu u priču o njegovoj porodici i odnosu prema ocu, poreklu i postojbini koju on naziva „Majčicom S“.

U ponovnom susretu sa Srbijom i svim njenim „nedovršenostima, nedotesanostima, pohabanostima“ i haotičnošću glavni junak, u početku nadmen, jer je okusio čari „civilizovanog“ sveta, pokušava da pronađe svoj dom i identitet, svoje mesto pod srpskim suncem, kako bi ponovo postao deo čopora.

Goran Gocić priznaje da je glavni junak njegovog romana zapravo on sam, iako su okolnosti o kojima pripoveda delo umetničke fikcije. Kroz njegovu ličnu priču protkano je večito pitanje koje su iskusili mnogi koji su sreću pokušali da pronađu u belom svetu, a to je može li se pobeći od sebe, od svoje prošlosti, od svog porekla.

„Potrebno je da shvatimo da i ne treba da bežimo od toga. Očigledne su prednosti onih koji su rođeni u Francuskoj, Engleskoj, u nekim drugim zapadnim zemljama koje imaju imperijalnu kulturu, jezike koje svi na svetu govore, običaje koje svi imitiraju. Ipak, ljudi na Zapadu duboko čeznu za našim orgijastičkim zadovoljstvom. Upravo smo mi s Balkana ta njihova izgubljena veza sa drevnim osećanjima“, smatra pisac.

Prema njegovom mišljenju, ono po čemu je balkanski mentalitet karakterističan i poseban nije samo puka strast, već sećanje na predantičku prošlost.

„To su drevni atavizmi koji su izgubljeni, izbrisani vremenom iz zapadne kulture. Mi ih još držimo, jer mi smo starosedeoci Evorpe, u najbukvalnijem smislu. Imamo te tragove u sebi i nosimo ih, hteli to ili ne. Mi to odbijamo, mislimo da se to podrazumeva i da je bezveze, više bismo voleli da smo u Evropskoj uniji i da smo jalovi i sterilni kao Švajcarci, jer iz daljine izgleda bolje kada ste Švajcarac. Pitanje je, međutim, možemo li uopšte da biramo“, kaže naš sagovornik.

Prevazilaženje devedesetih

Radnja romana „Čovek iz nehata“ odvija se početkom dvehiljaditih godina, ali njegovi junaci nose na sebi žig devedesetih, dekade koja je donela sankcije, restrikcije, ratove, mnogima gubitak posla i razaranje porodice. Devedesete su već dve decenije sinonim za bolnu prošlost, za nešto što bismo svi najradije zauvek zaboravili, ali im se neprestano vraćamo, ne samo u svakodnevici, nego i u književnosti.

Na pitanje može li se iskustvo devedesetih prevazići kroz umetnost, a pre svega književnost, Goran Gocić odgovara:

„Prevazilaženje je možda i prava reč, ali prvo je suočavanje. Devedesetih godina je skovana matrica za sve kasnije administracije koje su imitirale i imitiraju našu porodicu Adams (Milošević). Mi se zaista uopšte ne bavimo budućnošću, nemamo nikakvu strategiju za budućnost, nikakvo promišljanje, planiranje, sve je od danas do sutra, a istovremeno, imamo administracije koje sve teže da vladaju do smrti. Svi imitiraju Tita. On je bio 35 godina na vlasti i skinulo ga je to što je umro, pa i oni hoće tako“, smatra naš sagovornik.

Prema njegovoj oceni, najbolnija rana Balkana jeste to što su njegovi žitelji opsednuti odmazdom, ratom, potkusurivanjem, što ovo područje čini nekom vrstom arene za borbu pasa, koje neprestano pujdaju jedne na druge.

„Apostrofirani Švajcarci žive u multinacionalnoj državi, podeljenoj na kantone, a nikad nisam čuo da su imali nekakve tenzije... ili oni to mnogo dobro kriju. Kod nas su te tenzije neprestane, mi smo ovde kao nekakva ratna zona. I možda i ima neke logike u tom savetu da treba da se okrenemo budućnosti. Vidimo da se imperijalni narodi sistemski bave budućnošću, za razliku od nas“, primećuje naš sagovornik.

Potreba za bekstvom – utopija

Na početku romana, u vozu koji se kreće ka nekom zabačenom mestu u Srbiji glavni junak shvata da nema svoje mesto, ni u tom vozu, ni u zemlji čiji stanovnici svi odreda imaju „auru pravednika“, svi „gledaju na sve oko sebe s puno ohole nadobudnosti“ i „veruju kako su svojom bogomdanošću druge ostavili da tavore daleko ispod njih“. Priznajući sebi da ne može na to da se navikne, istovremeno shvata da je i sam nadmen, prepun prezira prema ljudima koji nisu, poput njega, imali mogućnosti da se civiliziju, upristoje, srede svoj život, izgrade karijere na Zapadu.

Ta perspektiva, kako možemo videti u romanu, može delovati iskarikirano, preuveličano, ali ostavlja gorak ukus u ustima i osećaj da je istinita. Ipak, iskustvo glavnog junaka, koje ujedno održava i stav samog pisca, pokazuje da je pokušaj bekstva od sopstvenog porekla i prošlosti utopija.

„Mnoge stvari možemo da promenimo u sebi, ali to suštinsko poreklo je neizbrisivo i blesavo je kada čovek pokušava to da prepravi, jer ono donosi i niz prednosti. Mi u Srbiji bežimo od pogrešnih stvari i trčimo u zagrljaj pogrešnim stvarima. Ja sam dugo verovao da je to brđansko u meni nešto loše ovde u Beogradu. Vremenom sam shvatio da je to brđansko, zapravo, najbolje u meni, da je to moj najvitalniji deo, moja prednost nad beogradskom aristokratijom. To balkansko u nama je, takođe, velika prednost u Evropi. Došao sam do toga da je ono što se tretira kao naše mane, zapravo predstavlja naše prednosti“, zaključuje pisac koji je i sam jedan deo života proveo u SAD i Velikoj Britaniji.



„Nikad ne znaš“

U ponovnom suočavanju sa svojom prošlošću glavni junaci Gocićevog romana vode se frazom „Nikad ne znaš“, pozivajući se, pored ostalog, na priču o čuvenom letu 571 iz 1972. godine, poznatom i kao „Čudo Anda“, kada su putnici koji su preživeli avionsku nesreću, izgubljeni među planinama, u očajničkoj borbi da prežive posegnuli za kanibalizom.

Autor objašnjava da je želeo da istraži ljudsku potrebu za preživljavanjem, vođenu veoma jakim instinktom koji je snažniji od svake racionalizacije i „civilizovanog prtljaga“ koji nosimo.

„Taj prostor je zanimljiv za književnost, a pisac poput nekog zlog demijurga, starozavetnog boga, stavlja junake u neizdrživu situaciju da bi video kako će se ponašati“, zaključuje Goran Gocić.

Piše: Valentina Bulatović
Izvor: sputniknews.com