Goran Gocić o svom novom romanu i sopstvenom emigranstskom iskustvu koje ga je potaklo na pisanje

Pisac Goran Gocić kasno se upustio u književnost. Tri decenije pre nego je napisao svoj prvi roman „Tai”, za koji je dobio Ninovu nagradu, i još niz značajnih književnih priznanja, Gocić se bavio novinarstvom, publicistikom, filmskom kritikom, esejistikom, pisao i sarađivao za niz ugledih pisanih medija u Srbiji, sarađivao sa poznatim svetskim medijima.

Podgoricu je posjtio nedavno da bi promovisao svoj novi roman, „Poslednja stanica Britanija” koji govori o grupi emigranta u Velikoj Britaniji kroz čiji život pratimo dvije poslednje decenije 20. veka, londonsku umetničku scenu pre pada berlinskog zida, posledice koje izaziva engleski liberalizam osamdesetih – tačerizam.

I dok je prvi roman napisao u jednom dahu, ovaj drugi jer nastajao mnogo duže. Jer, kako je istakao pisac, nagrade obavezuju „i postoje visoka očekivanja čitalaca, pa im ne možete podmetnuti bilo šta”.


 
„To je i kletva i blagoslov”, kaže on. „Ta kletva se odražava u tome da jednostavno morate da dostignete jedan nivo i to vam se unapred postavlja. To je nezgodna situacija. Ljudi očekuju neko remek-delo, a vi niste baš sigurni da to možete da isporučite. Ne žalim se, to je prijatna dužnost. Najteže mi je da zadovoljim vlastite kriterijume, a kad bih bio manje zahtevan verovatno bih bio i mnogo produktivniji. Ali, ovako mi više odgovara, da se energija koncentriše u jednom tekstu i da ono što imam da kažem ne govorim često – kazao je on. Otkrio je da ne gaji simpatije za Britance, koje je upoznao tokom života u ovoj ostrvskoj zemlji, te da i sada pamti carinika i svoj prvi ulazak na tlo Velike Britanije kao najveće poniženje u svom životu. Ipak, nakon dvadeset i više godina želeo je da pišući roman preispita taj deo svog života, obnovi sećanja, i sazna šta je sa ljudima sa kojima je delio život tih dana.“
 
Zašto ste se vratili?

To je bio momenat pun nade. Vratio sam se za stalno 2001. godine. Tada je vladala velika vera u budućnosti, a povratak je imao dubok smisao. Nije iza mog poteza bilo teške računice, ovde je bila moja porodica i ja sam došao za njom. Tada je bilo mnogo razloga da čovek dođe ovde, svi smo verovali u svetlu budućnost. Prošlo je dosta godina od tada i sada ta vera polako bledi. Sada smo na kraju 2017. godine. I, dakle, posle 16 godina mi imamo i dalje iste sindrome, iste bolesti nismo još preležali, i nada se polako gubi. I najveći optimisti su je izgubili. Kod mene je pomešano i emotivno i racionalno, kao u tekstovima. Nisam stavio veliku računicu od svoje karijeru, podlegao sam impulsima, ali i to treba nekad dozvoliti sebi.
 
U savremenoj srpskoj književnosti često preovladavaju nacionalni motivi. Čak i kada se piše o nečemu što nema nacionalni predznak, naši pisci kao da ne mogu da zaobiđu tu temu. U Vašim romanima toga nema?

To je kao neka litanija. Uvek sam imao otpor prema tome. To izgleda kao neka vrsta rituala kojim potvrđujete kolektivnu pripadnost koja se podrazumeva. To ume da bude groteskno. Ja sam poštedeo literaturu toga. Mada nisam u životu sebe poštedeo te litanije, jer umem i ja to da radim, ali literaturu sam očistio od toga svesno, jer, ta vrsta zajedničkog sa čitaocima je po meni prizemna. I smatram da pisci treba da se suzdrže od toga. Naravno, to proističe iz svetonazora autora, jer neko ko misli da je to suština, cilj, da je ta litanija nešto što prodaje knjige, ili da je reč o neophodnom ritualu, ne misli sigurno kao ja. Eto, možda sam ja crna ovca usamljenog stava.
 
Kasno ste počeli da pišete, tek ste posle pedesete završili drugi roman, ali zato se dugo bavite novinarstvom i kritikom? Da li delite mišljenje da je novinarstvo od pomoći piscu?

Kad ste novinar morate da naučite da napišete tekst od 50, 150 reči, da uglavite reči u tako malo prostora, i zato je to veoma dobra vežba za sažimanje. Pisci koji nisu imali to iskustvo umeju da se raspričaju. Za razliku do njih pisci koji imaju novinarsko iskustvo koncizno se izražavaju i na malom prostoru kažu mnogo. To jeste zaista dobra vežba. A, takođe i obrnuto važi. Naime, moje romaneskno iskustvo uticalo je na moje novinarstvo, pa mi se sada više sviđa ono što pišem nego ranije. Sada se meša novinarsko pisanje sa literaturom i moram da kažem da sada pišem za novine bolje stvari. Kolumna koju sam objavio skoro je bolja nego ranije, jer je na granici literature. Novinarstvo koje nastaje na granici sa književnošću je najbolje. Kako je recimo pisao Markes svoju kolumnu za mene je ideal novinarskog pisanja. To je jednom nogom literatura. On se u nekim tekstovima uopšte ne obazire na činjenice, nego piše o fantazijama, snovima, svom pogledu. Ne treba se stideti biti subjektivan. Pokušavao sam da budem objektivni novinar, kao što nas uče u školama. Ali ako pišete kolumnu subjektivnost je suština, jer vi posmatrate svet iz svoje tačke i dočaravate svet na svoj način. I taj emotivni odnos prema svetu je zapravo to što osvaja čitaoce. Kad postoji pretenzija objektivnosti uvek je prisutna i neka trunka licemjerja. A, kad ste subjektivniji, kad kažete ono što osećate, onda je to vrlo sugestivno. Taj srednji put, kombinacija novinarstva i literature je nešto što me zanima.
 
U Vašim tekstovima nikad ne kukate nad situacijom koja nas je snašla. Niste zaronjeni u dnevnu politiku i po tome se izdvajate na srpskoj književnoj sceni.

Kuknjava je jalova generalno, i u životu, a pogotovu u javnosti. To je naporno i dosadno i izbegavam to da radim. Kad već smatram da je tako nikako ne želim da se upustim u to. To je delom moja svesna strategija, jer ne želim da radim iste stvari poput drugih, a delom je to spontana reakcija. Neke stvari svesno izbegavam jer ih prezirem, a druge stvari su rezultat moje ličnosti. Možda neke stvari kod mene ne valjaju, kroz nastup umem da budem sujetan, nezgodan, prznica, ali to je dio moje ličnosti. Ne možete da sakrijete sve mane, a izbacite samo vrline.
 
Politika i književnost se ne mogu razdvojiti, i naravno kad pišete o Englezima pišete zapravo o nama, ali da li se može reći da dnevna politika i atmosfera iz parlamenta preterano deluju na pisce i ono što oni pišu?

Imate mnogo literature o svakodnevnim mukama i preživljavanju u Srbiji. To je obično amaterska, ali vrlo prisutna književnost. To je ceo jedan žanr. No, mislim da se treba držati po strani i čuvati se toga. To mi deluje kao recept za neuspeh. Ta kuknjava nije kritika stranja, to je isto kao ona litanija, kao eto, da se malo iskukamo jedni drugima, biće nam lakše. To vam je kao neka vrsta prepoznavanja. Ako ne kukaš ili nešto nije u redu s tobom – ili si bogat, ili prezadovoljan, uobražen, ili ne znam šta... Ali, prave kritike nema.
 
A, zašto nema više te kritičke oštrice kakva je nekad postajala u korpusu srpske književnosti? Čak je bila i preoštra...

Baš sam pričao sa prijateljem Goranom Radonjićem i zaključili smo da ta klasa umetnika intelektualaca - pisaca, reditelja... široko obrazovanih, upućenih u stvari, radoznalih, u stvari izumire. Očekujete, na primer, da je dobitnik Nobelove nagrade neki skoro supermen, koji drži sve „u malom prstu”, koji zna stvari, koji je načitan, pamet, mudar, čak i onda se zapanjite nekim glupostima, plitkostima, opštim mestima. Gubim veru da više imamo univerzalnog intelektualca, koji je pisac i istovremeno vlada drugim oblastima. Sada imamo pisca koji drlja tu svoju literaturu i neuk je geostrategiji, neuk u mudrosti, obrazovanju, ima rupa, na sve strane to curi. No, mislim da to ne treba da nas iznenađuje više, jer to je postao sindrom.
 
Šta je Vaš savet mladoj osobi, da li da ode, da li da ostane? Imate kćerku i šta joj savetujete?

Meni su roditelji nešto govorili, ali sam ja radio nešto sasvim drugo. E, tako je i sa mojom kćerkom. Ja je savetujem, nikad ne pokušavam da joj uteram neka svoja uverenja, ona je veoma samosvojna i ima svoje mišljenje. Govorim joj da je studiranje u inostranstvu dobar put. Meni je odlazak na studije u drugu zemlju otvorilo horizonte. Možda se i ona usudi na taj korak. Očekujem da i ona tako nešto uradi.
 
Autor: Svetlana Ćetković
Izvor: Dan