Gola gimnastika, „vazdušna kupka“ i druge čudne navike umetnika

U poslednje vreme sam sakupljao informacije o najčešćim taktikama kojima se služe umetnici da bi podstakli svoj rad. A sada ću vam nabrojati neke neobične, ali podjednako važne rituale na koje sam naišao prilikom istraživanja.



Rad iz kreveta 

„Ja sam potpuno horizontalan autor“, rekao je Truman Kapote u jednom intervjuu 1957. godine. „Ne mogu da razmišljam ako ne ležim, ili na krevetu ili na kauču sa cigaretom i kafom pri ruci.“ Mnogi poznati umetnici su takođe imali slične rituale. Džon Milton je svako jutro posvećivao ležanju i razmišljanju u krevetu. Rene Dekart je voleo malo duže da spava ujutru, pa kad se razbudi da malo piše u krevetu, do nekih 11 sati pre podne. Volter je takođe voleo ujutru da piše, odnosno diktira svojoj sekretarici.

Marsel Prust je pisao isključivo u krevetu, sa dva jastuka pod glavom. Da bi dohvatio svesku koja mu je stajala u krilu, morao je da se iskrivi pod određenim uglom i nalakti, tako da verujem da ta poza i nije baš bila najudobnija za pisanje, pogotovo što mu je jedini izvor svetlosti bila mala lampa koja je isijavala slabu zelenkastu svetlost. Zbog toga su ga često bolele oči, i hvatao ga je grč u ruci. „Izmoren sam već posle deset ispisanih stranica“, izjavio je jednom prilikom.



Vilijam Stajron nije bio toliko strog prema sebi. Spavao je do podneva, a potom je odmarao i čitao u krevetu do ručka sa suprugom, koji je uvek bio u pola dva po podne. (Nije započinjao sa pisanjem pre četiri sata posle podne.) Patriša Hajsmit je isto volela da se izležava u krevetu pre nego što započne radni dan, a Endru Vilson je rekao da njegov dan počinje kada pored sebe ima cigare, pepeljaru, šibice, šolju kafe, krofnu i činiju sa šećerom u koju umače krofnu. Idit Vorton je pisala u krevetu svakog jutra, a Idit Sitvel bi ponekad ceo dan provela u krevetu da bi se na kraju umorila od ležanja i izjavila: „Toliko sam umorna od izležavanja da ću morati sada malo da odspavam.“

Rad iz kade

Somerset Mom se za pisanje pripremao tako što je smišljao prve dve rečenice dok je ležao u kadi. Kompozitor Bendžamin Briten je svoj radni dan uvek započinjao i završavao kupkom. Ujutru hladnom, a uveče toplom. Vudi Alen takođe koristi tuširanje kao podsticaj inspiracije. „Iskristališe mi um i opusti me“, rekao je Eriku Laksu. „Naročito pomaže zimi. Ovo možda zvuči glupo, ali uvek kada pišem, i želim da se istuširam, skinem deo odeće, napravim sebi jedan mafin, i sačekam da mi postane hladno, da bi mi bilo još lepše kad stanem pod topli mlaz vode. I onda tako stojim pod tušem nekih pola sata do 45 minuta, razmišljam o zapletu i novim idejama. Onda izađem iz kupatila, obučem se, sručim se na krevet i nastavim da razmišljam.“

Kupanje je bilo ključno i za Betovenov stvaralački proces. Voleo je da se poliva vodom iz bokala, i da pevuši, pa kad se seti nečega zastane, zapiše, i nastavi kupanje. Ovaj ritual je bio odličan za njegovu koncentraciju i stvaranje, ali nije baš bio omiljeni sused i podstanar. Uz sve to polivanje iz bokala i šetanje okolo, često se dešavalo da toliko vode bude na podu da probije na sprat ispod.

Bendžamin Frenklin je pak imao drugačiju ideju. On je voleo „vazdušne kupke“. U njegovo vreme, kupke u hladnoj vodi su smatrane lekovitim, ali on je odlučio da će njega bolje okupati drugi element – vazduh. Smatrao je da je hladna voda preveliki šok za njegov organizam. U jednom pismu je napisao: „Budim se ujutru rano i skoro svakog jutra odvojim oko pola sata do sat vremena da sedim sasvim go na hladnom vazduhu, i da razmišljam o onome što ću sledeće napisati.“

Baltus je u svojim memoarima napisao: „Uvek pušim cigarete dok slikam.“



„Uvek se setim ove svoje navike kada pogledam stare fotografije. Nekako sam mislio da će pušenje da mi poboljša koncentraciju i da mi pomogne da se potpuno unesem u ono što stvaram na platnu. Sada kada moje telo to ne može da podnese, pušim manje, ali ne mogu se skroz odreći tog osećaja kada razmišljam ispred praznog platna sa cigaretom među prstima.“

Mnogi pisci su smatrali da pušenje poboljšava koncentraciju, ili im se možda samo svideo nikotin, pa su zavoleli taj mali ritual. V. S. Pričet je pušio lulu dok je pisao, i na kraju dana je bio okružen iskorišćenim šibicama. Donald Bartelme je takođe pušio dok je pisao, ali se mnogo plašio da će izazvati požar, pa je njegov ritual u stvari bio da svako veče kada završi sa pisanjem isprazni i opere pepeljaru. Tomas Man je sebe ograničavao na dvanaest cigareta i dva tompusa dnevno. Imanuel Kant je imao sličan ritual – dozvoljavao je sebi da popuši lulu u krevetu pre nego što ustane, i to je to. Međutim, navodno su se njegove lule povećavale vremenom.

Vežbanje 

Duge šetnje su odlične za zdravlje, ali je većini umetnika ipak trebalo nešto fizički zahtevnije. Slikar Đoan Miro je uvek imao jednosatni trening koji je uključivao boksovanje u Parizu, preskakanje vijače i švedsku gimnastiku u teretani u Barseloni, ili plivanje u moru na španskoj obali. Posle ručka, Viktor Igo je uvek šetao ili radio fizički zahtevne vežbe na plaži, za šta je odvajao između sat vremena i dva sata dnevno. Biograf Grejem Rob kaže da je Igo voleo da trči dok ne bude okupan znojem, a potom da se popne na stenu, skine svu odeću i uskoči u more. Nakon toga bi ležao na suncu i uživao dok se ne osuši.

Franc Kafka se pre pisanja zagrevao uz pomoć „Milerove tehnike“ – serije vežbi koja podrazumeva da ih radite potpuno goli ispred otvorenog prozora. Iste vežbe je radio pre i posle pisanja.

Igor Stravinski je vežbao svakog jutra, ali kad se desi da ima blokadu u toku dana i ne može više da komponuje, radio je stoj na glavi jer, po njegovim rečima, „tako odmarate glavu i razbistrite mozak“.

Pauze

Mnogi od ovih rituala koje smo spomenuli su u stvari samo izgovor da bi se napravila pauza u radu i to je skroz u redu. Pauze su dobre. Niko ne može da radi bez prestanka, a ako i može, ne bi trebalo. Većina autora je zapazila da se baš tokom tih pauza desi pravo otkrovenje, naviru nove ideje i ključni detalji za dalji rad na delima.

Kompozitor Stiv Rajh se uzda u ovaj metod. „Ako me čeka nekoliko sati rada, najviše volim da u nekom trenutku napravim pauzu, popijem šolju čaja ili obavim nešto van kuće. I onda se vratim poslu. Ove pauze su veoma delotvorne, pogotovo ako nemate koncentraciju dok radite. Ako naiđete na problem dok stvarate, ostavite sve, radite nešto drugo, i videćete da će se rešenje samo od sebe stvoriti pred vašim očima.“

Kada je Hemingvej imao blokadu u pisanju, pravio je pauze i odgovarao na pisma. Čarls Darvin je voleo da pauzu iskoristi za čitanje pristigle pošte, i da sluša suprugu kako čita naglas roman koji u tom trenutku zajedno obrađuju. L. Frenk Baum je u pauzama voleo da se bavi baštovanstvom jer su mu ideje za pisanje navirale baš kada je brinuo o cveću. „Moji likovi ne žele da rade ono što ja želim da rade“, izjavio je jednom prilikom.

Naravno, postoji razlika između pravljena pauza i odlaganja posla zbog lenjosti, ali kako smo mogli da vidimo, čak i to može biti produktivno na kraju. Ako ste opsednuti problemom koji vam se javi dok radite, jedan deo vašeg mozga će uvek o tome razmišljati. Tako da, umetnici uvek rade, čak i onda kada to ne izgleda tako.
 
Autor: Mejson Kari
Izvor: slate.com