Glavu dajem, fotelju ne dajem

Karijeru na javnoj sceni počeo je kao dečak - glumac filmu “Užička republika”, nastavio je omladinskim radnim akcijama, poslaničkim mandatima, stranačkim funkcijama, revolucionarnim zanosom. Danas je sve traženiji pisac i dramaturg čiji prvi roman “Krugovi moći” razotkriva pozadinu vlasti u Srbiji.

Ko najbolje poznaje vlast i njene protagoniste? Naravno onaj ko je i sam bio u njenim redovima. Bivši političar, a poslednjih godina sve uspešniji dramski pisac Žarko Jokanović, u romanu prvencu “Krugovi moći”, nedavno ga je objavila beogradska “Laguna”, razgolitio je mehanizme vlasti. I tipičnog srpskog moćnika.

- Knjiga prati priču o tranziciji kroz tri kategorije ljudi - ističe. - Lažnih evropejaca, lažnih patriota i lažnih moralista. A svi oni zajedno su lažni demokrati. Srpski moćnik je narcis, samoljubiv, vlastoljubiv i neosetljiv na patnje običnih ljudi. Ponaša se snishodljivo prema onima iznad sebe, a despotski i tiranski prema podređenima. Licemeran je. Jedno misli, drugo govori, treće radi. Ima devizu: “Glavu dajem, fotelju ne dajem!”

Zanimljivo je da je roman “Krugovi moći” nastao od scenarija za TV seriju napisanu još 2004. godine, pod radnim naslovom “Moj ministre”. U redakciji Igranog programa RTS-a tada nisu škrtarili na pohvalama. Govorili su da je tekst na nivou Bi-Bi-Sijeve scenarističke tradicije i da na sasvim nov način tretira temu vlasti. A onda su, prema Žarkovim rečima, neki krugovi moći rekli: “Ne! Šta ako se neko prepozna?”


Kao dečak u filmu „Užička Republika”: Čiko, jel’ sav ovaj lebac tvoj?

- U Srbiji je stepen cenzure još veliki. Pogotovo na televizijama. Bi-Bi-Si, kao Javni servis Velike Britanije, imao je čuvenu seriju “Da, ministre”. Nije zabranjivana, iako se na vrlo surov način obračunavala s ljudima iz sveta politike u vreme vlade Margaret Tačer. Kad sam pisao scenario, a i posle kad sam ga pretakao u roman, nijednog trenutka nisam hteo da to bude “Indeksovo pozorište”. Nisam govorio o konkretnim političarima, ismejavao konkretne pojedince. Hteo sam samo da se narugam pojavama. “Krugovi moći” su kombinacija satire i humora, sa elementima političkog trilera.

Puše tompuse i jedu suši

Iako je autor romana više puta javno isticao da su “svi likovi izmišljeni, a da je samo Srbija stvarna”, mnogi su je, ipak, sa zebnjom čitali.

- U zemlji Srbiji moć je biti i predsednik Kućnog saveta - kaže Žarko Jokanović. - Jedan od najprepoznatljivijih elemenata opijenošću vlasti je kad ljudi, koji do dolaska na funkciju uopšte nisu pušili, odjednom krenu da puše tompus. Potpuno fascinantno! Onda u restoranima počnu da naručuju hranu koju nikad ranije nisu jeli. Od kavijara do sušija. Muškarac na vlasti pod obavezno postaje kopija Nušićeve Živke ministarke, jer mu je odmah potrebna ljubavnica. Zbog imidža. Luksuzni automobili se podrazumevaju.

Moćnici brzo gube kontakt s realnošću. Ne izlaze na mesta na koja izlazi običan svet, ne voze se gradskim prevozom, od telohranitelja ne vide sunce.

- Kao što neko kroz video-igrice živi virtuelni život, tako i oni žive u izolovanom svetu koji nema dodira s realnošću. Zato svaki silazak s vlasti u ovoj zemlji biva bolan. Kad sve prođe, nemaju s kim da popiju kafu. Svi oni koji su im se ulizivali dok su bili na vlasti, kad padnu, više im se ne javljaju i na ulici okreću glavu od njih.

Iako je u politiku ušao veoma mlad, još u srednjoj školi, nije se, tvrdi, upleo u zamku fascinacije vlasti.

- Išao sam na radne akcije - priča. - Imam ih šesnaest ubeleženih u svojoj biografiji. To je šesnaest meseci rada koji, nažalost, ne ulaze u staž. Ko to nije proživeo, ne može da razume. Kad sam iz rodnog Užica došao u Beograd na studije psihologije, vrlo brzo sam, u 21. godini, postao najmlađi član Predsedništva omladine Jugoslavije. I najmlađi poslanik u Skupštini Srbije, u poslednjem jednopartijskom sazivu.

Zalagao se za uvođenje višepartijskog sistema, da se iz naziva Srbije briše ideološka odrednica “socijalistička”, priključio pokretu za ukidanje Štafete mladosti i Zakona za zaštitu imena i dela J. B. Tita...

Dogurao dokle je hteo

- Vrlo mlad suočio sam se i s praćenjem tajne službe - seća se Žarko. - Da bi me zastrašili, išli su za mnom s blokčićem i zapisivali gde idem, s kim razgovaram. Kao u “Balkanskom špijunu”. Uvek su mi bili za petama i nisu se krili.

Jedan je od osnivača Nove demokratije, a na čuvenim demonstracijama 9. marta 1991. godine bio jedan od govornika s balkona Narodnog pozorišta. Vodio je i protest na Terazijskoj česmi. To mu je, kaže, najlepši doživljaj iz vremena kad se bavio politikom. Posle uvođenja višestranačja, postao je najmlađi šef poslaničke grupe u svim evropskim parlamentima i predsednik administrativnog odbora Skupštine Srbije. Za vreme petooktobarskih događanja 2000. godine bio je šef Centra za komunikaciju DOS-a s domaćim i stranim medijima. Ubrzo se dobrovoljno povukao iz politike. Razlog: uspostavljena demokratska vlast nije se poklapala s njegovom vizijom demokratije.


Vodio je protest na Terazijskoj česmi: sa Zoranom Ðinđićem i Branislavom Lečićem.

Za svoje ideje i uverenja nastavio je da se bori kroz kolumne koje piše u više listova, kroz pozorišne predstave, roman koji je upravo objavio...

- Svestan sam, naravno, da treba uraditi nešto, ne samo za budućnost, nego i za sadašnjost. Život prolazi. Kad ćemo da živimo?

Dečko koji obećava nije, izgleda, daleko dogurao.

- Dogurao sam dokle sam ja hteo - ističe Žarko Jokanović. - S tog voza sam sišao na vreme. Nisam želeo da postanem čika koji je razočarao! Uspostavljen je privid demokratije u kojem ljudi žive sve lošije i lošije, a mi se za to nismo borili. Ja sam protivnik ovog sistema. Ne samo da se ne slažem s onima na vlasti, ja se ne slažem ni sa ovakvom opozicijom.

Smeta mu što je “Srbija postala država stranačkih feuda”.

- To je najgora stvar koja se ovde desila. Imamo gori stepen moralno-političke i partijske podobnosti nego u vreme najcrnjeg perioda jednopartijskog sistema i komunizma. Parola “Stručnost ispred politike”, pretvorila se u - “Politika iznad svega”.

Posveta seljanki i akademiku

Od politike se nije ovajdio. Nije stekao uspešnu firmu, nema vilu na Dedinju.

- Narodu nikad ugoditi - kaže Žarko. - Kad neko izađe iz politike a obogatio se, kažu: lopov. A ako izađe iz politike a nije se obogatio, kažu: nesposoban. U “Krugovima moći” ima tim povodom jedna rečenica kad tašta kritikuje zeta ministra: “Samo budala ode sa vlasti a ne ostane na Dedinju!” On joj, da bi je otkačio, kaže: “Ne mogu ja to. Šta će ljudi reći? Da sam lopov!” A tašta će na to: “Vidi zete, lično ću ti na grobu isklesati: Ovde leži onaj koji nije hteo da krade. U potpisu: Nezahvalna porodica”. Ja nikad nisam želeo da se povinujem tim trendovima. Znam ljude koji su bili na mnogo nižim funkcijama a neprimereno su se obogatili. Samo mislim da će jednog dana đavo sve to odneti. Oteto - prokleto.

Knjigu “Krugovi moći” Žarko Jokanović posvetio jednoj seljanki i jednom akademiku. Baki Jeli Ðurđić i tastu Antoniju Isakoviću!

- Njih nažalost više nema. Da je baka bila živa u vreme izlaska knjige, slavila bi stoti rođendan. Ona je čestita seljanka iz Kremana koja me je zajedno s mojom majkom odgajila. Teško je živela, ali je uvek bila dostojanstvena, ponosna, plemenita i dobra. Drugi deo posvete ove knjige je mom tastu Antoniju Isakoviću. Književniku, akademiku, humanisti i dobrom čoveku od koga sam mnogo toga naučio.

Oni koji su deo njegovog života i, hvala bogu, živi su i zdravi, njima se Žarko zahvalio na kraju knjige. Majci Slobodanki, sinu Antoniju, tašti Leposavi, Lili i Aci, braći i sestrama, rođacima, njihovoj deci...Čak i kučićima Oki, Žujki i Lei. I pre svega, supruzi Milici.


Zbog nje je napisao knjigu: Žarko sa suprugom Milicom na letovanju u Grčkoj.

“Ona me je uvek podsticala, hrabrila i, nadasve, volela. Ona je centar mog univerzuma, smisao mog života, lepota mog pogleda i ljubav za sva vremena... Ovaj roman je zbog nje i za nju napisan”.

Reditelj Jug Radivojević, za roman “Krugovi moći” svog prijatelja Žarka Jokanovića, rekao je “kao da su se na jednom mestu sreli Nušić, Sterija i Domanović da opišu nova srpska čuda tranzicije i evropejstva...”

- Zvuči zastrašuje kad danas u Srbiji nekog upoređuju sa Sterijom, Nušićem i Domanoviće - smeje se Žarko. - To znači da se u Srbiji ništa nije promenilo od “Pokondirene tikve”, “Gospođe ministrke”, “Rodoljubaca”, “Vođe” ili “Stradije”. Promenili su se samo likovi. Imaju druga imena i prezimena. Inače, mehanizmi, karakteri, odnosi, sve je ostalo isto.

Izvor: Ilustrovana Politika