Fredrik Bakman: Ponešto o anksioznosti

(Ovo je napisano u Los Anđelesu, na kraju književne turneje. Iako postoji mala šansa da neki novinar ovo pročita, lepo bih vas zamolio da tekst ne citirate u medijima. Reč je o ličnoj stvari, trebalo mi je mnogo da ga napišem, zato vas molim da od njega ne pravite pompezne naslove. Neću davati intervjue na ovu temu za sada, nije reč o nepoštovanju već se jedino ovako osećam ugodno da govorim o svemu ovome trenutno. Hvala vam.)



Zdravo.

Nečija majka me je nedavno slušala na turneji kako govorim o svojoj depresiji i anksioznosti, i kasnije mi je prišla i rekla da se i njena kćerka bori sa istim stvarima. Majka me je zamolila da sve to zapišem kako bi mogla da ponese kući te reči, a ja sam rekao da ne znam da li će to pomoći. Demoni su lična stvar, duhovi u našim glavama nikada nisu potpuno isti.

Ali do kraja turneje sam zaticao sebe kako sve više i više govorim o tim stvarima. Zato odlučujem da pokušam da to zapišem. Izvinjavam se ako moja gramatika engleskog nije baš najsjajnija. Izdržite sa mnom.

Depresiju je teško objasniti. Reč je o bolu duše. Trenutno sam sa porodicom kraj bazena u sunčanom Los Anđelesu, završili smo književnu turneju dugu tri nedelje tokom kojih smo posetili 7 gradova, a moj poslednji roman „Us Against You“ je ove nedelje dospeo na listu bestselera Njujork Tajmsa. Dan je sjajan, to znam. Zbog toga je čudno da govorim o tome da se osećam loše. Ali ponekad je potrebno da se nađete na dobrom mestu kako biste se osećali sposobnim da govorite o onom drugom.

Ovo je moj peti roman koji se nalazi na listi bestselera „Njujork Tajmsa“. Sećam se kada se to desilo sa prvim, pomislio sam: „Uspeo sam.“ Ovog puta, iskreno, osećanje je više: „Pregurao sam.“ Jer mi je ova knjiga uzela sve kako bih je završio i krajem prošle godine našao sam se u rastrojstvu. Počeo sam da se budim usred noći sa krvarenjem iz nosa. Dobio glavobolje. Zaboravljao stvari, u početku male stvari, ali kasnije se dešavalo da gledam slike sa porodičnih letnjih odmora i moram da pitam suprugu: „Odakle je ovo?“ Osećao sam da sam sve više pod stresom, pritisak i očekivanja oko svega ovoga... u vezi sa karijerom... zaista su počeli da me troše. Imao sam užasne migrene. Javili su se napadi panike. Nekoliko puta sam morao da odem u bolnicu, jednom je bilo baš nezgodno jer su doktori mislili da imam infarkt. Ispostavilo se da je stres gasio moje telo. Na kraju sam se srušio. Imao sam karte za najvažniju fudbalsku utakmicu godine, ali sam morao da pozovem najboljeg prijatelja i kažem mu da ne mogu da idem. Osećao sam se čudno. Premoreno. Zato sam otišao u krevet i spavao, manje-više, dve nedelje.

Blagosloven sam na mnogo načina, ali nijedan nije važniji od toga da imam porodicu i prijatelje koji me poznaju i vole. Jasno im je. Otkazali su sve ugovorene događaje i sastanke i rokove, poslali me kod psihijatra i započeo sam dugu šetnju unazad u potrazi za sobom. Još uvek to radim. Nisam završio sa tim, još uvek imam zdravstvenih problema, još uvek mnogo spavam i mnogo plačem, još uvek sporo radim gotovo svaku stvar i nerviram se zbog sitnica. Ne znam da li ću ikada biti „dobro“. Prihvatam da budem... okej.

Oženjen sam najpametnijom osobom koju poznajem, to pomaže. Moji najbolji prijatelji su isti oni koje sam imao sa 18 godine, nije ih briga čime se bavim, to takođe pomaže. Imam agenta i publicistu koji me sluša i brine o meni. I imamo dvoje dece za koje nisam samo poznat i uspešan, jednostavno za njih sam čovek koji sada mora da odloži svoj računar jer idemo da plivamo. Jedemo sladoled. Igramo se sa psima. Književna turneja je završena i tu je Njujork Tajmsova lista najprodavanijih knjiga. Sjajan dan, dobro mesto, zato mogu da pišem o onim mračnim trenucima a da u njih ne upadnem.

Ovako: otišao sam kod specijaliste koji mi je rekao da imam poremećaj vezan za paničnu anksioznost. Moj mozak laže moje telo, govori mu da ne može da diše, da ćemo umreti. Ne bi trebalo. Trebalo bi da sam dobro. Srećnik sam. Veoma sam svestan koliko sam blagosloven i privilegovan, verujte mi, ali kod samopouzdanja su stvari takve da retko kada to bude povezano sa uspehom. Ulazio sam i izlazio iz depresija još od detinjstva. Niko nije kriv za to. Ja sam. Nisam odsečen od stvarnosti, zato pišem. Fragilan sam i emocionalno nestabilan, oduvek sam takav, previše sam tužan ili besan ili preglasan ili pretih ili previše spavam ili se previše trošim... retko kada sam negde između. Rečeno mi je da nemam normalne nivoe, samo sam dobar u pretvaranju da imam, ali u mojoj glavi nikada nije između 4 i 7, uvek je dole na jedinici ili gore na 10. Supruga mi je u jednom trenutku rekla: „Ti si introvertan. Samo si jako loš u tome.“ Možda je to razlog zašto uspevam da ispričam priče sa kojima se ljudi poistovećuju, ali je takođe to možda i razlog zašto imam malo prijatelja. Teško je živeti sa mnom. Imam veoma aktivnu maštu, i umem da odem na mesta gde mogu da se sakrijem. Kada mi pođe za rukom, makar na sekund, sve ima smisla tamo. Ali u stvarnom svetu? Nikada ne znam šta neko hoće od mene. A onda još i ovo sve: liste bestselera, filmovi i književne turneje. Pažnja. Svetla. I nikada u tome nisam zaista našao mir.

Znam da sam nezahvalan. Znam da zvučim kao seronja. Kada bih čuo sebe kako ovo govorim, pomislio bih takođe da sam seronja. Biti pisac je pravi san. Nisam pisao da bih postao autor, radio sam to jer je jedini način da utišam glasove u svojoj glavi. Ne drogiram se, retko kad i popijem nešto, izmišljanje priča je jedini način da sebe zalečim. A stvar je u tome da biti „pisac“ i biti „autor“ su dve potpuno različite stvari. Pisac samo piše, ali od autora se očekuje da želi da radi neke stvari: posluje, daje intervjue, putuje, bude zvezda, igra na televiziji. Niko nije kriv za to. Ja sam. Samo se ne uklapam u sve to. I da, znam, „onda jednostavno nemoj da radiš te jebene stvari“. Pa, učinio sam ih težim nego što zvuče. Osećao sam da se od mene očekuju stvari, zato sam uvek ili radio ono zbog čega sam se osećao nelagodno ili razočaravao ljude sa kojima radim.

Ili sam pravio sranja ili se osećao kao govno. Nije to baš lepo mesto da se na njemu nađete.

Umetnici i autori često o poslovnoj strani svojih karijera govore kao o „industriji“. Kao da je reč o jednoj velikoj, zloj korporaciji. Ali iskreno: ne mislim da je industrija kriva za moj slom, jednostavno vidim da je industrija napravljena tako da bude destruktivna za ljude poput mene. Volim što sam pisac, jer pisac ste gde god da pišete. Biti „autor“, s druge strane, to je... karijera. A meni nikad nije bilo lagodno u tako nečemu. Nisam dovoljno čvrst.

I znam: „Onda jednostavno... nemoj to da radiš?“ U pravu ste. Ali sve je to pomalo začarani krug, izgubite se u njemu. Vidite, da biste postali „autor“, moraju da vam objave knjigu i to uključuje mnogo ljudi. A ako postoji jedna stvar koju „industrija“ knjiga radi dobro, to je da vam stavi do znanja da većina pisaca nikada ne postanu autori. Zato znate da ste srećnik. Zato kada vaša knjiga zapravo počne da se prodaje, osećate da mnogo ljudi zavisi od vas. I sada neki od tih ljudi očekuju mnogo stvari. Odjednom su tu izdavači i marketinško odeljenje i osobe zadužene za PR i agenti i producenti i ugovori i sastanci, mnogo mnogo sastanaka, i ništa od toga vam nije jasno, zato morate da angažujete advokate i računovođe. Jer gde god da sada idete, ljudi vam traže da potpišete dokumenta i govore: „Veruj mi!“ i veoma brzo naučite da je to siguran znak da ne treba da im verujete. Zato morate da pronađete dobre savetnike. Zbog toga morate da imate još sastanaka. Što više knjiga prodate, zateći ćete sebe na sve više sastanaka. I na SVAKOM od njih će vas pitati: „I kada izlazi sledeća knjiga?“ I tada počenete da se pitate kako dođavola bilo ko misli da imate vremena da bilo šta napišete između ovoliko sastanaka.

Zatim poneki mediji počinju da te primećuju, govore ti da si „sjajan“. Ali to nije sjajan osećaj. Jer ispočetka ti analziraju knjige, ali veoma brzo počnu da analiziraju… tebe. I od tog trenutka sve postaje prebrzo, preveliko, i nikada nemate trenutak da sve to procesuirate. I onda postajete frustrirani, i izgubljeni, i umorni. Morate da se odmaknete. Ali vas hor glasova neprestano podseća koliko ste srećni, šta bi drugi dali „da su na tvom mestu“, ponavljaju: „Trebalo bi da budeš jako zahvalan!“ I ti jesi zahvalan. Preopterećen. I od tog trenutka sve postaje još brže, još veće, objavljuju vas u inostranstvu i izlazi film i tu su dodele nagrada i sa time stiže još novih odluka i još sastanaka i očekivanja jer... to je „uspeh“. Sve se kreće brže nego što ste očekivali, daleko brže, sada je dug put do dna ako padnete. Mnogo ljudi te vuče za rukav i pita kako se „osećaš“, a ti ne možeš da im kažeš istinu. „Uplašeno“. Osećate se jebeno uplašeno.

Jer se nalaziš u vazduhu. A kada si u vazduhu dovoljno dugo, postaje veoma teško razlikovati osećaj da li letite ili padate.

I svi te neprestano podsećaju da budeš zahvalan, i ti to jesi, pa počneš da osećaš kako duguješ mnogim ljudima mnoge stvari. Stvaraš kavez u svojoj glavi sačinjen od krivice i sramote jer znaš da ne zaslužuješ sve to. I počinješ da osećaš kako šta god da radiš, bez obzira na koliko stvari da pristaneš, i dalje nije dovoljno. Svi su i dalje razočarani u tebe. Pokušaš da objasniš, ali to samo dovode do pogrešne interpretacije i nerazumevanja. Zato počinješ da se osećaš slabo, nedovoljno, sediš na sastancima na kojim ti svi govore koliko si „sjajan“, a sve o čemu možeš da razmišljaš je: „Ne biste to govorili da znate koliko sam slomljen, da sam prevarant, da ne znam šta radim.“ Pitaš se koliko „sjajan“ bi bio da nemaš nikakvu vrednost za sve njih. Počinješ da se osećaš manje kao osoba, a više kao proizvod. Pokušavaš da budeš ono što misliš da oni žele i na kraju završiš izgubljen.

Odlaziš u drugu zemlju i govoriš na sceni pred 600 ljudi i kada ti na kraju aplaudiraju, sve što možeš da pomisliš je: „Ne znate me, ne bih vam se dopao da me poznajete, nisam dopadljiv, lažnjak sam.“ Nosiš sve vreme sa sobom veliki nevidljivi strah od toga da ćeš izneveriti ljude. Nije to ničija krivica. Svako u „industriji“ je takođe čovek koji ima posao. Tvoje knjige su njihov proizvod sada i potrebni su im rezultati i profit. A ti? Više ne znaš šta ti je dođavola potrebno.

Ljudi ti neprestano govore: „Sigurno si jako srećan!“ i ti to jesi, ali ipak... nisi. A trebalo bi. Zato počinješ da misliš kako sa tobom nešto nije u redu. Rečeno ti je da „život ne shvataš preozbiljno, samo uživaj i zabavi se“, ali ti ne znaš kako da uradiš. Počinješ da veruješ kako sve ovo mora biti neka kosmička greška. Uspeh je protraćen na tebi. Trebalo je da se to desi nekom drugom, nekom ko to zaslužuje.

Počinješ da gubiš sebe, užasno. Upadaš u krizu identiteta. Ogledalo je svakog jutra prazno. Počinješ da kvariš odnose sa ljudima, svađaš se sa svima sa kojima radiš, govore ti da si „preemotivan“ i da „previše razmišljaš“... ali kako dođavola misle da su tvoje knjige nastale bez svega toga? Ne možeš da biraš kada ćeš biti osećajan, a kada ne. Ne postoji prekidač za gašenje tuge i straha.

Kažu ti da „očvrsneš“. Da si „javna ličnost“ sada. Naiđeš na Tviteru na sliku sebe sa decom u tematskom parku koju je bez pitanja uslikao neki idiot i obuzme te bes. Ne bi trebalo. Trebalo bi da si kul sa takvim stvarima. Ali ne znaš kako. Pozivaju te na zabave i događaje, ne razumeš zašto, ali ako odeš, osećaš se čudno i kako tu ne pripadaš, a ako ne odeš, neko ko ti nije znao ni ime do pre pet minuta biva uvređen i piše na internetu kako si nepristojan i precenjen. Ako daješ intervjue, onda si se „prodao“, a ako ih ne daješ, onda si „arogantan“. Dobijaš sve više mejlova, većina ih je izuzetno prijatna, ali u nekima od njih ljudi traže od tebe određene stvari. Krajnji rokovi, marketing, PR, sastanci. Još sastanaka. Još mejlova od ljudi koji su popizdeli jer im nisi odgovorio na prethodne. „Šta jebeno misliš ko si ti?“, pitaju te, a ti za sebe pomisliš: „Reci ti meni.“ Razočaravaš. Sve ih izneveravaš.

Ne pokušavaš da bilo koga iznerviraš, samo si zauzet time što imaš porodicu i radiš svoj posao i boriš se da samo nastaviš da... dišeš. Počinješ da imaš košmare kako se daviš. Žena te budi usred noći jer si vrištao u snu. Nije ti jasno zašto ostaje uz tebe. Izgleda zabrinuto kada te pita: „Kada si srećan?“ A ti odgovoriš: „Sa tobom, sa decom i kada pišem.“ Oni su tvoja sigurna luka. Pa ti ona kaže: „Tu smo, držaćemo se zajedno, znam da stvari sada deluju prevelike, ali će sve usporiti.“ I ti se osetiš bolje, imaš nekoliko dobrih meseci, znaš da si blagosloven. Srećnik.

Pokušavaš da živiš normalnim životom, uprkos tome što imaš veoma uvrnut posao. Pukašavaš da budeš dobar tata i pristojan suprug i neužasan prijatelj. Ponekad uspevaš, ponekad... ne. Ponekad te roditelji detetovog druga pitaju o poslu i ti lažeš. Ponekad te neko prepozna u prodavnici i počinješ da se znojiš, pa samo pobegneš. Čekaš da se stvari uspore, ali se to ne dešava. Odlaziš u neki drugi grad i pričaš pred još ljudi, imaš zaista veliko potpisivanje knjige i slikaš selfije sa strancima dok srce počinje da ti beži iz grudi. Na kraju sediš u hotelskoj sobi kao da prolaziš kroz odvikavanje od narkotika, ne možeš da dišeš. Zoveš svoju ženu i plačeš. Ona ti govori da dođeš kući, sada se već plaši. Ne možeš to više da radiš, ovaj posao te ubija. Zato ona preuzima sve: sastanke i pregovore i odluke, izdavače, agente, advokate, ugovore, mejlove. Gledaš je jedno veče nakon što su deca zaspala u tvojim rukama i šapućeš: „Niko drugi ovo ne bi razumeo, ali bio bih mrtav bez tebe.“ A ona ti uzvrati šapatom: „Znaš šta? Imali smo sve što nam je potrebno pre nego što si počeo sa ovom karijerom. Samo nam je potrebno da budeš okej.“ I ti napraviš pauzu. Odlaziš na odmor. Nosiš zaista ružan šorc na plaži i ona ti se smeje. Dragi Bože, to je najbolji osećaj, ovo sada. Miran si, bar na trenutak. I bude bolje. Imaš još nekoliko sjajnih meseci.

Napišeš sledeću knjigu. Daš apsolutno sve što imaš. Čitaš novine u kojima stranci imaju veoma snažno mišljenje o tebi, ili onome ko misle da si. Nisu se čak ni pomučili da pročitaju knjigu. Trudiš se da te to ne pogodi... ali ponekad se to desi. Uspešan si tako da te sada žešće kritikuju, jer više ne gledaju na tebe kao na autora već kao na „fenomen“. Kao da si dobio na lutriji. Duboko u sebi znaš da je to ipak fer. Neki kažu da ne zaslužuješ uspeh koji uživaš, neki od njih su pisci na koje si se zaista ugledao i to doživlavaš kao udarac pesnicom u grlo... jer znaš da su u pravu. Ti zaista ne zaslužuješ ništa od ovoga.

A onda je i nova knjiga prodata u preko četrdeset zemalja, tu je priča o filmu, tu je marketing i PR i književna turneja i sve ispočetka. Brzo. Veliko. To je mašina. Počinješ da osećaš kako duguješ mnogim ljudima mnoge stvari jer svi toliko mnogo rade za tebe i ti si srećnik. Toliko, toliko imaš sreće. Staješ na scenu u nekoj novoj zemlji, sala je rasprodata, a ne smeš nikome da kažeš da si se potajno nadao da nije. Da duboko u sebi želiš da sve ovo bude samo malo manje. Malo manje ljudi, manje pritiska, manjih očekivanja. Samo malko. Tek toliko da možeš da dišeš.

Počinješ da primećuješ da kada god si sa porodicom, ne možeš ni da pomisliš na posao a da ne doživiš stres. Moraš sam sebe da zavaravaš kako cela ta stvar sa karijerom ne postoji. Zaboravljaš telefon kod kuće namerno. Počinješ sa pisanjem svake priče tako što sebi govoriš: „Niko ih neće pročitati.“ To je tehnika za preživljavanje. Jer ne možeš da prestaneš da pišeš, to je jedina stvar koja te sprečava da ne poludiš, ali postaje sve komplikovanije i komplikovanije. Zato napišeš priču koju voliš i objaviš je na svom blogu kako ne bi morao da pokrećeš PR mašinu ispočetka. Samo da bi izbegao... sastanke. A onda napišeš novu priču i držiš je u tajnosti. Samo da bi izbegao pitanja. „Kada će biti gotovo? Kada će biti objavljeno? Da li ti se dopadaju ove ideje za koricu? Možeš li odmah da izabereš jednu? Možemo li naslov da promenimo u nešto komercijalnije? Hoćeš li davati intervjue? Hoćeš ići na TV? Radiš li na još nečem? Na čemu? Kada će biti gotovo?“

Što se gore osećaš, više pišeš, ali je sve negde skriveno jer si sada... uplašen.

Tvoj agent, pa izdavači i ljudi iz marketinga te zovu, svi uzbuđeni zbog sledeće velike stvari i onda sledeće i sledeće, ali im ne govoriš istinu: da želiš da su stvari manje. Tvoja žena vidi da gubiš balans iznova pa počinje još više da te štiti, upada u više svađa zbog tebe, prima udarce kako ti ne bi morao. Osećaš se veoma loše jer ne bi trebalo to da radi. Trebalo bi da si dobro. Ovo je trebalo da se događa nekome ko je to zaslužio.

Neko piše o tebi na društvenim režama. Neko sere po tebi na radiju. Očekuje se od tebe da ne mariš za kritiku, naravno, kao da brojke o prodaji mogu da te učine imunim na loša osećanja prema sebi. Kao da tako funkcioniše samopouzdanje. Želiš da im se izviniš kada kažu da si precenjen. Želiš da im staviš do znanja da nikada jebeno nisi mislio da će ovo sranje postati ovako veliko. Samo želiš da pišeš priče i stvoriš dovoljno za život i odeš kući. Ali nije više tako. Tu su očekivanja i obaveze sada. Mnogim ljudima duguješ mnoge stvari. Svi oni ti govore da budeš zahvalan i ti to jesi. Toliko si zahvalan da noću ne možeš da spavaš jer si ubeđen da će univerzum zarad balansa da ti pošalje uskoro neku zaista užasnu stvar.

I potpuno si izmoren.

Imaš karte za fudbalsku utakmicu, ali zoveš prijatelja i otkazuješ. Nos krvari, migrene, napadi panike. Spavaš dve nedelje. Porodica i prijatelji otkazuju sve iz tvog rasporeda i šalju te kod psihijatra. Počinješ iznova kako bi ponovo pokušao sebe da pronađeš. Ležiš kraj supruge u krevetu i šapućeš joj: „Izvini što sam toliko uvrnut.“ A ona uzvraća šapatom: „Nikada nisi ni bio normalan, zato sam se zaljubila u tebe.“

I dobijaš pomoć. Razgovaraš. Odlaziš u mračne delove svog mozga i pokušavaš da očistiš sva sranja odatle.

I... upravo tamo sam sada.

Nije ničija krivica što sam takav. Samo moja. Imam nula razloga da se samosažaljevam. Ja sam srećno, srećno, srećno ljudsko biće. Ali depresije nisu logične stvari. Anksioznost nije racionalna. Boli tamo gde ne možeš da upreš prstom kako bi pokazao. Možda odatle potiče moje pisanje, ne znam. Prošle zime je moj prijatelj rekao: „Možda bi bio srećniji da ti je pisanje hobi, a ne karijera.“ A drugi mi je nekoliko puta rekao: „Ti si jednostavno poprilično tužna osoba. I to je okej.“

I šta sad? Ne znam. Upravo sam završio još jednu američku turneju, ali moja žena i deca su ovog puta bili uz mene pa je bilo... malo manje strašno. Oni su moje srećno mesto, nikada nemam vremena da kraj njih budem uplašen jer me okupiraju time što me dovode do ludila. Videli smo morske lavove i milion pasa i jeli sladoled u četiri različite zemlje. Mnogo smo se smejali. Bila je to sjajna avantura.

I dalje volim pisanje. Još uvek sam opsednut time. I da, ponekad zaista uživam da pričam o svojim knjigama. Samo još uvek mi nije prijatno da me prepoznaju stranci, treba mi nekoliko dana da se pripremim za potpisivanje knjiga. Na jednom od njih tokom ove turneje prišla mi je žena, uplakana, i rekla da sam njen „idol“. Nisam znao kako da joj kažm da nisam spreman da to budem bilo kome. Prevelik je pritisak, a ja jedva uspevam u pokušajima da budem... normalan. Pokušavam da budem otac i suprug i prijatelj. Nisam stvoren da budem nekome idol. Objavio sam pet romana i tri novele i sve o čemu uspevam da mislim je da će ovog puta to biti kraj moje karijere, da ćete konačno shvatiti da sam uljez, ovo je trenutak kada ću sve razočarati. Anksioznost je poput malih gvozdenih tegova u mojoj krvi, čini me teškim, drži me na dnu.

Ali danas?

Danas je dobar dan.

Žena trenutno zbija veoma glupe šale, u sunčanom smo Los Anđelesu i večeras ćemo jesti morsku hranu, deca žele da se udaljim od kompa i idem da plivam. Daju mi svrhu i smernice, nikada to nisam imao pre njih. I kada ih nasmejem... sveca mu... tada osećam kako negde pripadam. Nisam sam. Imam svoj tim. Znaju ko sam a i dalje me vole. I svet je prepun pasa sa kojima se treba igrati i sladoleda koji treba pojesti. Sjajan je dan, dobro mesto.

Iskreno? Ne znam da li išta od ovoga pomaže majci koja mi se obratila i rekla da se njena ćerka bori sa depresijom. Ali to je sve što imam. Nastavljaš da se boriš. Imaš podršku. Vrednuješ sjajne dane i dobra mesta. Daješ sve od sebe. Samo prokleto najbolje od sebe. Pojedeš ceo sladoled i držiš se onoga što voliš. Dan po dan. To je sve.

I možda pokušaš da zapamtiš ono što ti je terapeut rekao: „Voliš da budeš sam, Fredriče. Ali to nije dobro za tebe. Tada isplivava mrak. Zar to nije definicija zavisnosti?“ Mnogo sam razmišljao o tome.

Kada sam imao 20 godina, veoma dobar prijatelj, neko meni veoma važan, odlučio je da sebi oduzme život. Mnogo razmišljam i o njemu.

I... sada je trenutak kada tražim vaš oproštaj. Jer neću odgovarati na komentare ili mejlove o ovom tekstu. Žao mi je. Ne želim da ikoga razočaram, ali ovo mi je oduzelo svu energiju koja mi je preostala samo kako bih ga napisao. Zato, ako može da ostane na ovome, zaista bih to cenio. Znam da bi internet trebalo da bude diskusija i analiza i rasprava, ali možda samo ovaj put možemo stvari da ostavimo... u tišini? Bez komentara. Samo palčevi gore ili dole ili emotikon majmuna ili nešto slično. Nadam se da je to u redu.

I nemojte nikoga da krivite. Ne upirite prstom u „industriju“. Niko me nije sjebao, bio sam sjeban od početka. Radim na tome.

Ako želite da uradite nešto dobro: pitajte prijatelja kako je. Pitajte koleginicu da li je okej. A ako se sami borite sa nečim, potražite pomoć. Pozovite doktora ili psihijatra, posetite školskog savetnika, recite prijateljima, razgovarajte sa porodicom, idite na net i potražite grupe za podršku. Ne mogu da obećam da će išta popraviti stvari, ali nema ničega lošeg u tome. Samo ste povređeni. Samo tražite mir. Većina nas ne bude izlečena, nikad, ali mnogi od nas mogu da nauče kako da žive sa tim. Budite srećni na sopstveni način. Neki od nas pokušavaju da to kreativno iskoriste, ne da bi dobili publiku ili slavu ili uspeh već samo da... utišamo glasove u svojoj glavi. One koji nam govore da nismo dovoljno dobri, da ćemo razočarati sve, da smo prevaranti. Tada stvaramo priče, slušamo muziku, bavimo se umetnošću, i kada funkcioniše, zaista funkcioniše... samo na sekund... glasovi jebeno umuknu. I sve ima smisla, sve, samo tih par trenutaka. I onda je tu: Mir.

A onda se borimo. Plačemo. Malo se slomimo i imamo mnogo podrške. To je sve što imam za vas.

A sada moram da idem da plivam.
 
Izvor: www.fredrikbackman.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: ©Linnéa-Jonasson-Bernholm-Appendixfoto