Fredrik Bakman o romanu „Brit-Mari je bila tu“

Debitantski roman Fredrika Bakmana „Čovek po imenu Uve“ dostigao je neverovatan uspeh širom sveta i pretočen je u istoimeni film koji je dobio dve nominacije za Oskara (najbolji strani film i najbolja šminka). Sledeći roman, „Moja baka vam se izvinjava“, takođe je osvojio srca čitalaca i kritičara, a sada je pred nama treći od koga očekujemo da nastavi tradiciju.

„Brit-Mari je bila tu“ je još jedna zabavna, nežna i divna priča o drugim šansama, uklapanju u novu sredinu i pronalaženju sreće kada je najmanje očekujemo. Brit-Mari je pasivno-agresivna, socijalno čudna, apsurdno pedantna – ali iza te neprijateljske fasade krije se neko ko ima daleko više mašte, većih snova i srca nego što bi se pretpostavilo. Kada odjednom ostane nezaposlena, razvedena od supruga nakon 20 godina braka i u oronuloj Varoši – o kojoj najlepše što se može reći jeste da ima put koji prolazi kroz nju – sve to je zatiče nepripremljenu, a onda spletom okolnosti počinje i da vodi lokalni fudbalski tim...

Sa autorom romana smo porazgovarali o izazovima pri stvaranju lika Brit-Mari, ljubavi prema sportu i važnosti da se bude viđen.

Koji aspekti ličnosti Brit-Mari su Vam bili najizazovniji za pisanje?

Mnogi ljudi me pitaju kako sam uspeo da opišem Brit-Mari jer očigledno pretpostavljaju da ne viđam baš svaki dan šezdeset trogodišnje žene kompulsivnog ponašanja, obuzete neprestanim strahom od toga šta će komšije pomisliti. Moja supruga je veoma precizno sumirala sve kada je nakon čitanja prvog rukopisa otresla glavom, udahnula i rekla: „Volim te, zaista, ali još nijednom do sada nisi stvorio junaka koji više liči na tebe! Glave ma zabolela od nje!“ Dakle, Brit-Mari i ja imamo daleko više zajedničkih osobina nego što to ljudi shvataju, i zato mislim da mi je sada bilo lakše da stvorim njen lik nego bilo koga drugog do sada.

Da li ste ikada živeli toliko uredno poput Brit-Mari na početku romana?

Ne. To je jedna od retkih stvari koje nam nisu zajedničke. Ja sam veoma, veoma, veoma neuredna osoba. Kada je moja majka pročitala knjigu, rekla je: „Znači znao si sve ovo o čišćanju sve vreme? Znao si!!? Ali svejedno nisi mogao ni svoju sobu da očistiš?“ Ali zato razumem kompulsivno ponašanje. Takođe mislim da solidno razumem i strah od samoće kao i osećanje da drugima delujete čudno, pa vam samo preostaje da skrenete pažnju drugih ljudi na sebe kroz svađu sa njima. Mislim da tu leži veza između Brit-Mari i mene.

Da li zaista toliko volite fudbal kao stanovnici Varoši?

Mislim da je cela polazna ideja iza knjige bila moj pokušaj da ljudima koje volim objasnim zašto toliko volim sport. A onda sam smislio najzabavniji način da to izvedem – koristeći lik u romanu koji prezire sport.

Da li je biti primećen toliko važno koliko i biti dopadljiv?

Ne. To je druga najvažnija stvar. Ako ne možete da se dopadnete ljudima, morate se zadovoljiti time da budete primećeni.

Kada je bila mlađa, Brit-Mari je „čeznula za time da nešto želi“. Da li je u pravu kada shvati da je nedostatak strasti prema životu bila njena najveća prepreka ka sreći?

To je veoma komplikovano pitanje. Nisam siguran da smo ga ni Brit-Mari ni ja analizirali na takav način. Jednostavno mislim da je to nešto što ljudi zaista žele u svojim životima: strast. Nešto čega će se držati. Nešto u šta će uložiti celog sebe. Mislim da sanjamo o tome jer nam deluje da će tako život postati manje komplikovan – ako se fokusiramo na samo jednu stvar. Na jednu ljubav.

Kako biste odgovorili na Brit-Marino pitanje o tome da li nas splet okolnosti ili izbori učine onim što jesmo?

Ne mogu na to da odgovorim. Ponekad je reč i o jednom i o drugom, čini mi se.

Deca su fenomenalni likovi: živahna, vragolasta i ubedljiva. Da li je neko od njih zasnovano na mladim ljudima koje poznajete?

Uvek kažem da su svi moji likovi zasnovani na stvarnim ljudima, ali niko od njih nije zasnovan samo na jednom. Svaki lik u sebi ima 20 ili 30 stvarnih ljudi. To je kao sa narandžama: potrebno ih je mnogo da biste napravili jednu čašu soka. Istu stvar radim i sa ljudima, cedim najzanimljivije delove iz gomile njih dok ne dobijem lika.

Šta mislite da je moguće uraditi sa stvarnim naseljima koja su poput Varoši – ostavljeni iza „napretka“ i kapitalizma, mesta na koja niko ne obraća pažnju?

Ne mogu na to da odgovorim jer mislim da je previše složena stvar da bi se dao jednostavan odgovor. Reč je o ekonomskom, političkom i, na mnoge načine, pitanju o osnovnim ljudskim principima: kako gradimo društvo? Kako gradimo demokratiju? To su najteža pitanja na svetu i zato se neprestano oko njih raspravljamo. Jednostavno nisam sklon da verujem u jednostavne odgovore. Nikada se ni ne pretvaram da pišem političke romane, samo pišem priče o ljudima.

Izvor: foyles.co.uk
Prevod: Dragan Matković