Filipa Gregori: Uvek mi je zanimljivo kada otkrijem ženu koja je odigrala važnu ulogu u istoriji

Najnoviji roman Filipe Gregori „Poslednji Tjudor“ priča je o jednoj od najpoznatijih žena u istoriji Ledi Džejn Grej, i njene dve sestre, koje su se obe usudile da se suprotstave svojoj kraljici. U ovom intervjuu Filipa Gregori govori o nastanku knjige, objašnjavajući zašto je želela da ispriča priče sve tri sestre Grej uz pomoć tri različita pripovedača. Govori i o tome šta ju je iznenadilo tokom pisanja, o filmu putem koga se upoznala sa Tjudorima kada je bila tinejdžerka i svom angažmanu u projektu „Bašte za Gambiju“, pokrenutom 1993. godine, kako bi se obezbedila voda za bunare u baštama seoskih škola u Gambiji, jednoj od najsiromašnijih zemalja Afrike.

Foto: Santi U
 

Ispričajte nam nešto o nastanku romana „Poslednji Tjudor“. Postoje mnoge priče o Ledi Džejn Grej, ali zašto ste baš poželeli da ispričate priču o sve tri sestre Grej?

Uvek mi je zanimljivo kada otkrijem ženu koja je odigrala važnu ulogu u istoriji, čija je priča uglavnom ignorisana ili čak zaboravljena. Priča Džejn Grej odvela me je do njenih manje poznatih sestara – što mi se često dešava – a onda su me i te dve mlade žene fascinirale. Katarina Grej je bila važna figura na dvoru, ali pošto ju je Elizabeta uspešno isključila iz linije nasledstva, zatvorila i izolovala, ona je nestala i iz dela istorijskih zapisa. Meri Grej je skoro potpuno zanemarena u istorijskim zapisima.

Zašto ste odlučili da ispričate priču koristeći tri različita pripovedača? Dok ste pisali roman, da li je nekom liku bilo lakše podariti glas?

Želela sam da svaka sestra priča o svom životu svojim glasom – jako rano su bile razdvojene, tako da nijedan pripovedač ne bi mogao da opiše sva tri života. Smatram da je pripovedanje u prvom licu i prezentu vrlo stimulativno i efikasno kada se piše istorijska fikcija, i laknulo mi je kada sam uvidela da je prelaz sa jednog lika na drugi bio prilično gladak – jer sve su tri sestre bile tako upečatljive i svaka je imala svoj glas. Najteže je bilo preći sa slavne Džejn na manje poznatu Katarinu, i tu mi je mnogo pomoglo sačuvano Džejnino pismo koje je uputila sestri. Tim pismom započinje deo o Katarini, i mi shvatamo da ga Katarina čita i na njega odgovara. Pokušala sam da predstavim taj vrlo snažan kontrast između čuvenog pisma i Katarininog ogorčenja zbog toga što je ono tako bezlično. U toj sceni, stvarno sam osetila razliku između dve sestre i kakav je bio njihov odnos.

Da li ste osećali veću simpatiju prema nekoj od sestara Grej? Ako jeste, zašto? Da li ste sa nekom osećali veću povezanost?

Dok pišete u prvom licu, iskusićete da se, sa promenom naratora, menja i vaša zainteresovanost i naklonost. To mi je bilo najočitije dok sam pisala „Belu kraljicu“ iz perspektive Elizabete Vudvil, a zatim „Crvenu kraljicu“ iz perspektive njene rivalke i neprijateljice. Ne bih mogla da završim roman da nisam promenila stranu! Dok sam pisala roman „Poslednji Tjudor“, shvatila sam da mi sestre naizmenično okupiraju maštu, i zaista sam se trudila da svaku prihvatim i kanališem u datom trenutnku.

Šta mislite o tome što su Katarina i Meri odlučile da se udaju iz ljubavi bez dozvole kraljice, čak i nakon tragične sudbine koja je zadesila njihovu sestru Džejn?

Kao što sam to u romanu jasno stavila do znanja, one su legalno mogle da se udaju bez kraljičinog odobrenja, ali su sigurno rizikovale. Mislim da im Elizabeta nikada ne bi dozvolila da se udaju, tako da im nije preostalo ništa drugo nego da joj se suprotstave kada su se zavetovale svojim muževima. Elizabetina okrutnost prema njima je neverovatna i graniči se sa neracionalnim. Mislim da ni Katarina ni Meri nisu mogle da predvide da će Elizabeta reagovati na ekstreman način. Njihova rođaka Margareta Daglas je uradila još goru stvar, a prošla mnogo bolje.

Koje romanopisce smatrate najinspirativnijim ili najinteresantnijim i zašto?

Čitanje klasika engleske književnosti mi uvek pruža pravi užitak, tako da obožavam Henrija Džejmsa, Džejn Ostin, Džordž Eliot i E. M. Forstera.

Kako se priča o sestarama Grej uklapa u Vaša prethodna dela? Da li su one poput glavnih junaka iz Vaših ostalih knjiga? Ako jesu, šta ih povezuje?

Trebalo bi da jesu poput ostalih likova iz tog vremena, ukoliko sam dobro prikazala mentalitet žena koje su živele u doba Tjudora. Mislim da Meri zbog svog direktnog realizma i humora dosta nalikuje meni, što se provlači i u mojim ostalim romanima. Mislim da Katarina zbog svoje lepote i lakomislenosti dosta podseća na moj portret Katarine Hauard, a Džejnina mešavina pobožnosti i dečje pompeznosti podseća na Margaretu Bofort – još jednu pobožnu devojku koja je tražila utehu u religiji kako bi nadoknadila ono što joj nedostaje u porodičnom životu. Međutim, glavna inspiracija za njih potiče iz zapisa o njihovim životima, na osnovu čega sam pokušala i da ih osmislim.



Da li imate omiljenu televizijsku seriju, mini-seriju ili filmsku adaptaciju priče o Tjudorima? Zbog čega su oni toliko fascinantna porodica?

Verujem da je obično svima omiljena ona produkcija putem koje su se prvi put upoznali sa Tjudorima, tako da je moj omiljeni film „Ana od hiljadu dana“ (Anne of the Thousand Days), koji mi se nenormalno svideo kada sam ga prvi put pogledala kao tinejdžerka. Naravno, Tjudori pružaju odličan materijal za romane i drame jer je njihov privatni život bio veoma uzbudljiv i raskošan, a pošto su bili tirani, svima su zanimljiva i njihova osećanja.

Kako je ovaj roman uticao na Vaš način pisanja? Da li Vas je išta iznenadilo tokom pisanja ove knjige?

Bila sam iznenađena koliko je sve teklo glatko! Prelazak sa jednog lika na drugi bio je izuzetno lak; postoji mnogo istorijskih zapisa u vezi sa Džejn, tako da sam mogla i da napišem kako je izgledala njena uzurpacija trona iz dana u dan. Postoji mnogo manje zapisa o Katarini, ali je bila veoma inspirativan lik, a zaista sam uživala dok sam zamišljala Meri. Bio je pravi izazov otkriti kako da se knjiga završi na zadovoljavajući i ne beznadnežno tužan način, budući da je to priča o dve devojke koje umiru u zatočeništvu zbog okrutnosti doba u kom su živele. Nije bilo moguće da knjiga ima srećan završetak, ali pošto sam završila celu priču sa Meri koja je slobodna i ponosna na sebe, roman je uobličen tako da ne dobijate istorijsko delo za koje očekujete da će se završiti smrću glavnog lika. Čini mi se da je jedna od svrha pisanja romana, za razliku od pisanja istorijskih dela publicistike, to što možete da donesete slobodnije odluke o značenju i pravcu priče, umesto da ispričate sve – što je konvencionalni pristup u pisanju knjiga o istoriji.

Koje knjige su ostavile velik uticaj na Vas kada ste bili mali?

Jako sam srećna što sam od malih nogu imala pristup gradskoj biblioteci, tako da sam mnogo čitala kao dete. Obožavala sam „Knjigu o džungli" i „Istinite priče“ Radjarda Kiplinga, sve romane za decu Edit Nesbit, „Tajnu napuštenog vrta“, „Petra Pana“, sve knjige o Hajdi , „Vetar u vrbaku“ i ceo serijal K. S. Luisa o Narniji.

Možete li da nam kažete na čemu trenutno radite?

Radim na dva projekta istovremeno, i oba su podjednako fascinantna. Mnogo istražujem i razmišljam o pisanju istorijske knjige o ženama koje su živele u doba Tjudora u Engleskoj, što je direktno podstaknuto istraživanjem koje obavljam za svoje romane, i počinjem da pišem prvi roman iz serijala o porodici koja će se uzdignuti iz siromaštva u 17. veku.

Pored pisanja, bavite se i humanitarnim radom. Možete li nam reći nešto više o tome? Čime se tačno bavite u okviru svog humanitarnog rada i kako Vaši čitaoci, ukoliko to požele, mogu da doprinesu?

Bila bih vrlo srećna ako bi moji čitaoci želeli da se pridruže predivnom projektu „Bašte za Gambiju“, koji sporovodimo u Gambiji, jednoj od najsiromašnijih zemalja Afrike. Više od dvadeset godina finansiram iskopavanje bunara u okviru seoskih osnovnih škola u toj zemlji (od trenutka kada sam otišla u Gambiju da obavim istraživanja za roman o ropstvu A Respectable Trade). Ismaila Sisej, penzionisani direktor škole koji sa mnom sarađuje od samog početka, zadužen je za planiranje kopanja bunara u Gambiji. Ponosna sam što mogu da ga nazovem svojim prijateljem. On obavlja razgovor sa predstavnicima škola kako bi se uverio da će oni svoje učenike podučavati o održivoj poljoprivredi i da imaju podršku celog sela, a zatim naručuje kopača bunara koji dolazi sa lopatom i kantom, i on im iskopa bunar – toliko je jednostavno! Zatim im obezbeđujemo betonsku oblogu za bunar, konopac i vedro, sigurnosni zid i kapiju. Deca zatim prave povrtnjak oko bunara i uče kako da uzgajaju hranu za svoje potrebe, tako da imaju vodu za piće i povrće za ručak. Napravili smo i neke zaista velike bunare, ali većina njih ide u dubinu od oko 15 metara i koštaju svega 600 dolara. Na svaka tri meseca šaljem novac za iskopavanje novih bunara, i presrećna sam kada mi neko pomogne donacijom.

Izvor: philippagregory.com
Prevod: Kristijan Vekonj