Za izraelskog pisca Etgara Kereta kažu da je majstor kratke priče, mada je uspešan i poznat i kao autor grafičkih romana, stripova, knjiga za decu, scenarija za televiziju i film, zahvaljujući čemu je ovenčan i Kanskom zlatnom palmom.
Prema njegovim pričama snimljeno je pedesetak filmova, a knjige su mu prevedene na više od 30 jezika. Književni kritičari svrstavaju ga u sam vrh savremene hebrejske književnosti zajedno sa Amosom Ozom i Davidom Grosmanom. Keret tvrdi da sebe ne vidi u tom visokom književnom društvu.
„Iznenadim se svaki put kad mi neko od čitalaca kaže da ga je dirnula neka od mojih priča. To što emocija u našem srcu odjekne sličnom emocijom u srcu i duši neznanca predstavlja malo čudo“, kaže Etgar Keret u razgovoru za Danas povodom svoje prve posete Srbiji kao glavni gost 21. Lagunine noći knjige.
Ovaj beogradski izdavač objavio je ove godine dve zbirke Keretovih priča – „Iznenada neko pokuca na vrata“ i „Sedam dobrih godina“, obe u prevodu Mile Gavrilović. Knjiga „Sedam dobrih godina“ u srpskim knjižarama pojavila se 21. novembra.
Zbog čega ste izabrali kratku priču kao svoj književni žanr i da li ste ikada bili u iskušenju da se ogledate i kao romanopisac?
Ja nikada nisam izabrao kratku formu, imam osećaj da je ta forma izabrala mene. Za mene je, bar tako osećam, kreativni proces poput eksplozije, ali tek treba da naučim kako da ta eksplozija bude sporija.
Šta Vas privlači radu na filmu i televiziji i u kojoj meri „pratite“ svoje priče pri ekranizaciji?
Volim da pišem fikciju, ali ona traži veoma usamljen način života. Ono što me je privuklo filmovima jeste mogućnost saradnje sa drugim ljudima. Ima nečeg veoma intimnog i ispunjavajućeg u zajedničkom kreativnom iskustvu. Iako to u mom slučaju ne može da bude zamena za pisanje kratkih priča, osećam da mi je s vremena na vreme potrebno da razbijem samoću pisanja fikcije.
Šta je bio prelomni trenutak koji je uticao da iz fikcije pređete u pisanje priča nastalih na osnovu vašeg ličnog života i koliko se pri tome pisac „troši“ i „ogoljuje“ pred čitaocem?
Počeo sam da pišem priče nakon toga što se moj najbolji prijatelj upucao pred mojim očima tokom naše obavezne vojne službe. Bio sam preplavljen emocijama i mislima, imao sam osećaj da ću poludeti ako ih ne izbacim iz sebe. Pisac uvek iznosi svoje emocije u onom što piše, ali budući da je to fikcija ne otkriva nijednu činjenicu. Čitajući „Lolitu“ mogao sam da osetim da Nabokov može da se identifikuje sa osećajem privlačnosti prema maloletnoj devojci, ali to ne znači ni na koji način da znam šta jeste ili nije radio u svom životu.
Prati vas glas pisca čije se knjige najviše kradu po izraelskim knjižarama i najčitanije su u zatvorima. Šta kažete na to?
To je veliki kompliment jer pokazuje da su ljudi koji nemaju novca, a uglavnom je reč o studentima, voljni da rizikuju da ih uhvate u krađi da bi čitali moje knjige.
Da li su apsurd i cinizam najbolja odbrana od neizvesnosti, načina i uslova života na Bliskom istoku, a istovremeno i proverena formula za privlačenje čitalaca?
Humor je oduvek bio oružje slabih. Kad vam nešto smeta, vi to promenite. Ali, ako niste u stanju da to uradite, jedini način da sačuvate svoje dostojanstvo jeste da zbijate šale o tome. To je razlog što u svetu postoji toliko viceva na temu smrti.
Koliko u Vašem pisanju i pristupu životu ima poljskog duha, imajući u vidu vaše poreklo?
Moji roditelji su uvek tvrdili da je moj humor veoma poljski. Pretpostavljam da bi to moglo biti tačno, jer me je odgajalo dvoje Poljaka, a ja sam se od najranijeg uzrasta trudio da ih podražavam.
Potičete iz porodice koja je preživela Holokaust, živite sa porodicom na užarenoj bliskoistočnoj geostrateškoj vetrometini. Na koji način se čovek i pisac brani od ratnih i drugih užasa?
Pisanje je uvek istovremeno i kritika sveta u kome neko živi i čežnja za drugačijim, boljim svetom. Kad bi svet mogao da bude savršen, verovatno ne bi bilo potrebe za pisanjem priča.
Koliko Vam je važno to što ste jedini izraelski pisac čije se knjige objavljuju u Palestini?
Nisam siguran da sam baš jedini, ali to jeste zaista retkost. Drago mi što deleći svoje priče i emocije mogu da gradim neki ljudski most preko provalije sukoba. Obožavam da čitam palestinsku poeziju jer osećam koliko iz nje puno toga učim i kako mi pomaže da metaforično putujem kroz gradove i izbegličke kampove u koje ne mogu da uđem.
Piše: Jelena Tasić
Izvor: Danas