Entoni Bivor o Staljingradu: Nemci nikada nisu verovali da je Crvena armija sposobna da ih zaskoči

Otkrijte sve o bici kod Staljingrada, temi koju Entoni Bivor obrađuje u najnovijoj knjizi.



Zašto mislite da je veliko napredovanje Nemaca propalo kod Staljingrada?

Za početak to je skoro bilo kao Tolstojeva kratka priča o tome koliko zemlje je čoveku potrebno? Hitler je nastavio da povećava razmere pohoda, počevši od 1. juna 1942. godine, kada je rekao da „ukoliko ne zauzmemo naftna polja Kavkaza, mogli bismo i da okončamo rat“. Za njega Kavkaz bio veoma važan cilj. Međutim, onda je postao rasejan, pokušao je da promeni plan koji je već bio u sprovođenju i želeo da istovremeno sprovede dva dela operacije koja su planirana zasebno, i to je rezultiralo time da nisu imali dovoljno snage za ispunjenje svih svojih ciljeva. Čitava grupa Armije A trebalo je da zauzme ceo Kavkaz, dok je grupa B, koja je većinskim delom bila Šesta armija pod vođstvom generala Paulusa, trebalo da napreduje ka Staljingradu. Za početak ne odmah da ga zauzme, već da uništi fabrike oružja i sve tome slično, a takođe i osigura taj predeo. Kasnije kada je uvideo da je pohod na Kavkazu na izmaku snaga, da je veličina i razmera čitavog tog predela toliko ogromna, da jednostavno nema dovoljno ljudi da izguraju do kraja i da je otpor sovjetske vojske postajao sve jači, Staljingrad, koji se nikada nije nalazio u izvršnom planu Operacije Plavo, odjednom je postao zamena za pobedu. Nije uspevao u onome što je želeo na Kavkazu, pa je tako Šestoj armiji bilo naloženo da zauzme Staljingrad, i upravo tu je njegova opsesija gradom, koji je nosio Staljinovo ime, postala zamka. To je bio mamac, a u ratu je uvek velika nesreća kada komandant postane opsednut određenim objektom i izgubi širu sliku iz vida.

Koliko je velika greška bila Hitlerova odluka da podeli svoje snage?

Bila je ogromna u smislu da on zbog toga jednostavno nije mogao da postigne svoje ciljeve na Kavkazu. Nije mu bio potreban tako veliki zaštitnički odred na tom konkretnom terenu kraj Volge, a ideja da su mogli da se probiju čak do Astrahana, a da nisu prethodno tu koncentrisali snagu, bila je veoma optimistična. Povrh svega, došlo je do toga da su savezničke armije, mađarska, dve rumunske i italijanska Osma armija, bile sasvim loše opremljene i neobučene da se odupru sovjetskim napadima.

Dakle, čak i da Hitler nije doneo odluku da podeli snage, loše bi se završilo?

Gotovo svakako bi se loše završilo, prosto zbog velikih prostora na kojima se to odigravalo, logističkih problema u snabdevanju tolikih armija. Ali njegova najveća greška bila je potcenjivanje Crvene armije. Kada je obavestio feldmaršala Lista na Kavkazu da su njegovi novi prioriteti da zauzme celu istočnu obalu Crnog mora i Kavkaz sa samo dve armije, List jedva da je mogao da poveruje u naređenje koje je dobio i mislio je da Hitler mora da ima tajne obaveštajne podatke o kojima on ništa ne zna, a koji su potvrdili da je Crvena armija propala. No oni zapravo nisu imali nikakav dokaz za to.

A opet, u početku, Opracija Plavo bila je uspešna jer su Nemci osvojili enormne delove teritorije. Jesu li delimično bili uspešni zato što je ruska taktika bila takva da se prosto ne bore sa njima?
 
Ruska taktika se promenila na dva načina. Prvi deo Operacije Plavo bio je napad na Voronjež i tu su shvatili da su Sovjeti zapravo bili sposobni da brane Voronjež neviđenom žestinom i hrabrošću, i prvi put su uvideli da Rusi koriste gradove kao glavne odbrambene položaje, što im je dalo veliku prednost. Veliku prednost mehanizacije i vazdušne snage, koju su Nemci imali, često nije bila dovoljna u gradskim borbama; a druga promena bila je ta da je Staljin konačno izdao odobrenje svojim komandantima da se povuku kako bi izbegli opkoljavanje. Tu postoji mali paradoks, jer je upravo izdao naredbu 272 koja je glasila da bilo ko, ko se povuče, mora biti pogubljen, a istovremeno je dozvolio povlačenje, što je znatno uticalo na izbegavanje opkoljavanja koja su se desila godinu dana ranije.

Ali desila se još jedna promena, zar ne? Staljin je tada svojim vojnim komandatima dao više slobode da koriste sopstvenu inicijativu?

Staljin je bio veći realista nego Hitler. Interesantno je da je Staljin 1941. godine bio košmar – odbijao je da veruje obaveštajnim podacima i upozorenjima na Operaciju Barbarosa. Treba istaći da je na početku Operacije Plavo bilo zastupljeno ubeđenje da će napad ipak ići na Moskvu. Kada su, na primer, Rusi saznali za naređenja koja je izdala Nemačka, Staljin je odbijao da poveruje da pred sobom ima njihove planove. Planovi su stavljeni na njegov sto, gde ih je samo bacio i odbio da ih prizna. Ali mislim da je poenta u tome da je Staljin uvideo greške koje je napravio. Hitler je odbijao da prizna bilo kakvu grešku, ali Staljin je, spoznavši greške koje napravio, počeo da sluša svoje generale i zbog toga Staljingrad nije bio samo psihološka prekretnica u ratu, već ozbiljna prekretnica u rukovođenju sovjetskim armijama. To je takođe i prekretnica u pogledu poverenja sovjetskih generala i njihovoj spremnosti da se malo više usprotive Staljinu i imaju manje straha od Narodnog komesarijata unutrašnjih poslova (NKVD), što mislim da je veoma važno. Berija je imao običaj da na najgrublji mogući način preti generalima, ali sada su isti ti generali uvideli da se zbog beznadežne situacije zapravo u njihovim rukama nalazi bič.

Da li biste rekli da je bitka za Staljingrad teško dobijena?

Bila je to vrlo tesna bitka, ali čak i da su Nemci zauzeli čitavu zapadnu obalu Volge kod Staljingrada, to još uvek ne bi značilo veliku pobedu po shvatanjima Nemaca, osim što su stigli do simboličnog Astrahana/Arhangelska – što je Hitler uvek definisao kao svoj krajnji cilj. Mnoge tamošnje nemačke trupe su mislile: „Uspeli smo! Evo nas na Volgi! Ratu je kraj“, ali nisu shvatali da se iza Volge nalazi nepregledna stepa i da su Rusi mogli da se povuku na Ural ukoliko bi to bilo potrebno. Poenta u vezi sa Staljingradom jeste da je to stvarno bila savršena zamka, i da je koncentrisanje svih snaga Šeste armije omogućilo da oslabljeni delovi gde su bile dve rumunske trupe, koje su opkolile Šestu armiju, budu savršen cilj za operaciju opkoljavanja – međutim, Nemci nikada nisu verovali da je Crvena armija bila sposobna da ih zaskoči.

Autor: Lorens Ris
Izvor: ww2history.com
Prevod: Marko Petrović