Entoni Bivor o knjizi „Jerusalim: Biografija“ Sajmona Sibaga Montefjorea

„Jerusalim je Sveti grad“, piše Sajmon Sibag Montefjore, „pa ipak je oduvek bio i jazbina praznoverja, šarlatanstva i verske netrpeljivosti; predmet čežnje i nagrada carstvima, iako nema strateški značaj; kosmopolitski dom mnogih sekti, od kojih svaka veruje da grad pripada samo njoj“. Jevreji, hrišćani i muslimani se osećaju podjednako obavezni da uvek iznova ispisuju istoriju ovog mesta, u cilju održavanja u životu sopstvenih mitova. „Stotine ’pacijenata’ godišnje“, navodi Montefjore, „završava u gradskom prihvatilištu pogođeno jerusalimskim sindromom, ludilom izazvanim neispunjenim očekivanjima, razočaranjem i otrežnjenjem“. Konflikt koji traje tri hiljade godina predstavlja pozadinu strašne priče, koju autor priča iznenađujuće dobro. I mada cilj same priče nije da potvrdi pretpostavke od kojih polaze ateisti, uglavnom upravo u tome uspeva.

Montefjore nas vodi kroz istoriju ovog prastarog grada, od samih početaka malog utvrđenog naselja, pa kroz svaki od pohoda različitih osvajača – Kanaanaca, Izraelićana, Asiraca, Vavilonaca, Persijanaca, Makedonaca, Seleukida, Rimljana, Vizantinaca, Umajada, Abasida, Fatimida, Seldžuka, krstaša, Saracena, Tatara, Mameluka, Otomana, Britanaca, Jordanaca i, konačno, Izraelaca.

Sveta mesta neprijatelja su uništavana i od njihovih ruševina građena nova svetilišta, što Jerusalim čini najkomplikovanijim arheološkim nalazištem na svetu. Stanovništvo je ubijano ili prodavano u roblje, samo da bi ga zamenio novi talas doseljenika. Montefjoreova knjiga, ispunjena fascinantnim, a često i jezivim, detaljima, predstavlja upečatljivu rekapitulaciju ratova, izdaja, pljački, silovanja, pokolja, sadističkog iživljavanja, fanatičnosti, zavada, progona, korupcije, licemerja i duhovnosti.

Pre nego što će se vratiti najranijem periodu i vladavini kralja Davida, Montefjore piše o pljački Jerusalima i uništenju hrama 70. godine p. n. e. za vreme vladavine rimskog cara Tita. Jerusalim je bio prepun izbeglica i hodočasnika, koji su se tu zatekli zbog Pashe. Posle gušenja ustanka, svakoga dana je razapinjano po petsto Jevreja, sve dok Rimljanima nije nestalo drveta. Neki su od preživelih prodati u roblje, a mnogi su zadržani u zarobljeništvu, samo da bi nastupali u Koloseumu, gde su se do smrti borili jedni protiv drugih ili protiv divljih životinja.

Dijaspora nije počela sa uništenjem Jerusalima za vreme vladavine Tita. Pre toga je već bilo velikih jevrejskih zajednica u Vavilonu, Partskom carstvu, Egiptu i na Kipru. Uništenje hrama je, međutim, svakako pojačalo njihovu čežnju za izgubljenim gradom. Pri tome nisu svi Jevreji prognani. Šezdeset godina kasnije rimski car Hadrijan suočio se sa drugim, mnogo bolje organizovanim, ustankom Jevreja. Broj Jevreja u Jerusalimu će doživeti nekoliko uspona i padova u narednim vekovima, u zavisnosti od volje različitih osvajača i drugih događaja, kao što je bio progon Jevreja iz Španije, krajem 15. veka.

Judaizam se sa novim izazovima suočio posle odluke cara Konstantina da, u 4. veku, nametne hrišćanstvo i Istočnom i Zapadnom carstvu. Carica Jelena je, gradeći crkve, obnovila ruševine Jerusalima, uključujući i Crkvu Svetog krsta. Grad je postao glavno mesto hrišćanskih hodočašća. Niko nije mogao ni pretpostaviti da će Konstantinov bratanac Julijan Apostata poništiti čitav proces. Uz oduševljenje jevrejske zajednice, pristupio je obnovi hrama. Posle njegove smrti je, međutim, na presto došao car Teodosije, ponovo uspostavio hrišćanstvo kao zvaničnu religiju i prognao Jevreje iz Jerusalima.

U sedmom je veku Jerusalim privukao i islam, treću veliku monoteističku religiju. Muhamed, koji je poštovao Sveto pismo i smatrao Mojsija i Isusa prorocima, bio je uveren, kao što su to bili i Jevreji i hrišćani, da će Jerusalim biti mesto Sudnjeg dana.

Hrišćani su Jerusalim predali bez borbe, a Jevreji su sa posebnim oduševljenjem dočekali tolerantnost novih vladara. Svi su se divili nestvarnoj lepoti Kupole na steni, koja je uskoro zauzela dominantno mesto u krajoliku grada. Sa druge strane, za Jevreje, položaj kupole na mestu nekadašnjeg hrama značio je da hram nikada neće moći da bude obnovljen.

Liberalnu dinastiju Umajada, u krvavom prevratu, smenila je vrlo konzervativna dinastija Abasida, koja je izgubila svako interesovanje za Jerusalim baš u trenutku kada se hrišćanska Evropa, predvođena Karlom Velikim, okrenula Svetom gradu. Hrišćanski vladari, međutim, o ponovnom osvajanju Jerusalima nisu počeli da razmišljaju sve do kraja 11. veka, a posle progona kalifa Hakima i masakra hodočasnika. Izbor trenutka ispao je dobar, pošto je kalifat popustio i podelio se pod napadima Seldžuka. Hrišćani su, uz zapanjujući pokolj, Jerusalim zauzeli u okvirima Prvog krstaškog pohoda 1099. godine. Jedan je hroničar zabeležio da su vitezovi „gazili u krvi do konjskih oglavina“. Smrad će se gradom širiti još šest meseci.

Jerusalimska kraljevina je, uz uspone i padove, postojala sve dok Gi od Luzinjana, suprug kraljice Sibile, nije 1187. godine krenuo u pravcu Galileje sa svetim krstom na čelu kolone, u susret Saladinu. Žeđ i jermenski strelci uništili su njegovu moćnu konjicu. Jerusalim je uskoro pao, a stanovnici koji nisu mogli da plate otkup prodati su u roblje ili zatvoreni u harem. Usledili su dalji krstaški pohodi. Car Fridrih Drugi Hoenštaufen, vladar Svetog rimskog carstva, 1228. godine stigao je do Svete zemlje i iskoristio podele među Saladinovim naslednicima. Posle tajnih pregovora sa sultanom Kamilom zauzeo je Jerusalim, ali muslimanima prepustio Kupolu na steni. Njegova tolerantnost, uz upravu Hermana od Salca, koji je predvodio tevtonce i sprovodio carevu volju na terenu, predstavljali su redak događaj u dugoj istoriji Jerusalima. (Ironično, ali Hajnrih Himler će kasnije nazvati jednu diviziju Vafen SS po Hoenštaufenu i drugu po Salcu). Hrišćanski Jerusalim je 1244. pao poslednji put. Sledeći put je osvojen kada su ga 1917. godine zauzele trupe generala Alenbija, pošto su porazile Osmanlije.

Do kraja Prvog svetskog rata počeli su da se razvijaju i jevrejski i arapski nacionalizam. Jevreje je ugrožavao zamah antisemitizma u Rusiji i Zapadnoj Evropi, dok su arapski narodi pod osmanskom vlašću postajali sve nemirniji. Potrebe vođenja rata na Bliskom istoku navele su Britance da Arapima daju obećanja koja nisu imali nameru da ispune, dok je filosemitizam vlade Lojda Džordža doveo do Balfurove deklaracije, koja je ohrabrila cionističke aspiracije. Čak i pre nego što će ih Britanci izneveriti na Pariskoj mirovnoj konferenciji, arapske narode uznemirile su razmere imigracije jevrejskog stanovništva. Na obali je 1909. godine osnovan Tel Aviv, a dve godine kasnije formiran je i prvi kibuc. Cionisti su ubedili sebe da Arapi i Jevreji mogu skladno da žive zajedno u Palestini. Ideje socijalizma i sekularizma koje su sa sobom doneli prvi talasi doseljenika drastično su se, međutim, razlikovali od konzervativnih ideala koje će doneti kasniji imigranti.

Lojd Džordž je odlučio da podeli prostor Bliskog istoka. Palestina je ostala Britancima, dok je Sirija pripala Francuzima. Britanci su verovali, a posebno ser Ronald Stors, guverner gradova, da mogu da ubede cioniste i arapske narode da žive zajedno. Međutim, 1920. godine su u Jerusalimu izbili nemiri, kada se 60.000 Arapa pobunilo protiv Balfurove deklaracije. U pucnjavi koja je izbila, tajne snage koje su formirane kako bi sačuvale lokalne Jevreje pokušale su da zaštite jevrejsku četvrt. Stvaranje začaranog kruga uzajamnog nasilja i straha bilo je neminovno. Arapi su kamenovali jevrejske vernike okupljene kod Zida plača. Pri tome je do 1936. godine, tri godine nakon Hitlerovog dolaska na vlast, u Jerusalimu živelo 100.000 Jevreja, uz svega 60.000 hrišćana i Arapa muslimana.

Britanska policija je 1936. godine opkolila i pobila članove grupe arapskih fundamentalista u brdima Judeje. Započeo je arapski ustanak. Podržao ga je veliki muftija Jerusalima, čime je podelio arapsku zajednicu, a zatim pobegao u inostranstvo, gde se za pomoć obratio Hitleru. Jevrejske paramilitarne grupe pružile su otpor. Nevil Čemberlen povukao je Balfurovu deklaraciju u trenucima kada su se Britanci borili da zadrže kontrolu nad Palestinom.

Pošto su propuštene prilike za naseljavanje, poslednja tako što su lokalni Arapi odbacili mogućnost stvaranja zasebne države Jevreja, situacija na terenu postala je nemoguća. Cionističke paramilitarne jedinice vodile su ogorčeni gerilski rat sa britanskim trupama, a na kraju Drugog svetskog rata Palestinu je preplavio nezaustavljivi talas jevrejskih izbeglica iz koncentracionih logora širom Evrope. Klement Atli je zaključio da obraćanje Amerikancima za pomoć ne daje nikakve rezultate. Američki baptisti i evangelisti, da ne pominjemo sve glasniju jevrejsku zajednicu, bili su izrazito procionistički orijentisani. Predsednik Truman je insistirao na tome da bi 100.000 Jevreja trebalo da se naseli u Palestini. Britanija se, očajna, odrekla mandata, posle čega je skoro istog trenutka izbio prvi arapsko-izraelski rat.

Montefjoreov narativ je izuzetno objektivan, posebno kada se u obzir uzmu veze njegove porodice sa jevrejskim Jerusalimom. Mogu se u pitanje dovesti neki detalji, ali je generalno u pitanju pouzdana i ubedljiva rekonstrukcija, uz mnogo interesantnih detalja.

Verski entuzijazam u Britaniji 19. veka ubrzo je nadmašio verski entuzijazam u SAD. Od tada mesijansko hrišćanstvo postaje sve jače. Hrišćanski fundamentalisti u SAD, oduševljeni time što je od 1967. godine Jerusalim ponovo jevrejski, veruju da je „drugi dolazak“ neizbežan. Neki od njih čak pokušavaju da odgaje crvenu junicu, koju bi zatim, u skladu sa proročanstvom, žrtvovali. Sada kada se čini da su mirovni pregovori i konačno propali, Montefjore ističe da postoji realna mogućnost da Jerusalimski sindrom relativne manjine postane relevantan za sve nas.

Autor: Entoni Bivor
Izvor: theguardian.com
Prevod: Milan Radovanović