Enes Halilović: Najtužnija reč je prošlost jer je izvor mnogih naših uzdaha

Na srpskoj i regionalnoj književnoj sceni izdvojio se glas pisca Enesa Halilovića. U njegovom bogatom stvaralaštvu ističu se zbirke poezije „Listovi na vodi“, „Pesme iz bolesti i zdravlja“, „Zidovi“, zbirke priča „Kapilarne pojave“ i „Čudna knjiga“, romani „Ep o vodi“ i „Ljudi bez grobova“, te drama „Ako dugo gledaš u ponor“. Prevođen je na mnoge jezike: engleski, poljski, francuski, portugalski, nemački, mađarski...

U razgovoru za Redportal.rs Enes nam otkriva zašto je književnost način pamćenja, kako bi u pet reči opisao svet o kojem piše, da li bira sigurnu tišinu ili nesigurni krik, šetnju ili trčanje, gde bi nas odveo u Novom Pazaru, kao i kako bi nazvao Vajber/Votsap grupu napravljenu radi promocije književnosti.

Koji je najveći izazov sa kojim si se suočio u dosadašnjoj karijeri?

Karijera pisca je sedenje nad tekstom i čitanje, posmatranje sveta. Neki bi rekli da je to jednolično, ali nije – šarolik je svet kao što je šarolika i literatura. Uzbudljivo je biti pisac. Najveći izazov je kako biti strpljiv na nepravdama. Naime, nekoliko puta su različiti lobiji – koji rade po principu ja tebi, ti meni – pokušali da sakriju neke moje knjige. Izazov je bio da ćutim i idem dalje. To sam i uradio. Ti zlonamerni ljudi nisu sakrili moje knjige, a ja sam sačuvao svoj mir koji je potreban ne samo književnom stvaraocu nego svakom čoveku. Biti strpljiv u današnjem svetu među današnjim ljudima, to je najveći izazov – za mene.

Izjavio si da je književnost način pamćenja. Koliko je, ipak, to pamćenje dugotrajno i od čega najviše zavisi?

Pored istorije kao nauke, postoji i literatura koja pamti stvarni svet nezavisno od ideologija, političkih interesa ili od ruke nedobronamernih istoričara. Obično su pisci pouzdaniji od istoričara kada se bave nekom istorijskom temom. Ponekad je mašta stvarnija od stvarnosti. Udružena sa istinom, mašta postaje kruna pamćenja, dakle ono što je viđeno i ono što je domaštano, a u cilju istine.

Opiši svet o kojem pišeš u pet reči.

Sudbina. Čovek. Zaborav. Reči. Buđenje.

Kako bi opisao savremenu književnu scenu? Koje pisce bi izdvojio i zašto?

Ima dobrih pisaca, ali je više onih koji su prosečni. Od prosečnih pisaca više je onih koji nisu pisci. Cenim naročito neke savremene pesnike: Radeta Tanasijevića, Živorada Nedeljkovića, Anu Ristović...

Najčudniji doživljaj na nekoj književnoj večeri?

Srbija ima izvanrednu publiku koja poštuje knjige i pisce. Publika je svuda otvorena, ljubazna, srdačna... Ipak, desi se da zaluta neki čudak... i ja sam sreo mnoge takve. Pitaju svašta. Ima jedan koji mi priđe pijan i nešto mi govori, ali se tako približi da osećam kako bazdi rakija iz njega. On uvek ima nešto poverljivo da mi kaže.

Smatraš li da je korona doprinela ili odmogla čitanju?

Nekima je očigledno pomogla, a nekima očigledno odmogla. Korona je samo deo sveta, a ne ceo svet.

Koja pesma bi bila pesma bolesti, a koja pesma zdravlja, po tvom mišljenju?

Poznato je da je pesma EKV „Par godina za nas“ pesma kada su saznali za bolest. Pesma zdravlja bila bi „Hajdemo u planine“ od Bijelog dugmeta.

Na koje mesto u Novom Pazaru bi nas odveo i zašto?

Najpre na roštilj, potom do mnogih istorijskih spomenika, a večera u poznatom restoranu „Med“.

Sigurna tišina ili nesigurni krik?

Tišina, jer ponekad naš krik ne mora niko da čuje. On je u čoveku, u pesniku. Stevan Raičković je u jednom sonetu pevao o tome, o kriku koji je vrh tišine.

Šetnja ili trčanje?

I jedno i drugo, a u poslednje vreme manje trčim, jer idem na fizikalnu terapiju zbog kolena, ali se nadam da ću uskoro opet trčati na peščanoj stazi, ne na betonu.

Da li veruješ da je ime znak (nomen est omen)?

Jeste, u mom slučaju je tako. Enes, to je onaj koji je razgovorljiv, prijatan. Mnoga imena odgovaraju onima koji ih nose.

Najtužnija reč je...?

Teško mi je da se odlučim. Možda reč samoća. Ili reč prošlost. Jer prošlost je, ne budućnost, izvor mnogih naših uzdaha.

Omiljeni film?

„Kagemuša – ratnikova senka“. Kurosava. To treba mladi ljudi da pogledaju. Kako čovek uobrazi da jeste ono što nije. Kako uloga odredi čoveka. Kako konj prepozna čoveka lakše nego što čovek prepozna čoveka. Mislim da je „Kagemuša“ vrhunska umetnost.

Volim i filmove „Ono malo duše“ Ademira Kenovića, „U ime naroda“ Živka Nikolića, „Još ovaj put“ Dragana Kresoje, „Put“ braće Koen... Volim i dokumentarce. Sećate se koliko je uticao na naše razumevanje 90-ih godina „Vidimo se u čitulji“ Janka Baljaka.

Koliko emotikoni utiču na način na koji se prima poruka? Koji ti je omiljen?

Imam onaj mali telefon, starinski. Kad mi pošalju emotikon, samo mi kaže: „Poruka ne može biti prikazana.“

Treba da organizuješ Vajber/Votsap grupu radi promocije književnosti. Koje ime joj daješ i koje su prve tri osobe koje ubacuješ?

Grupa bi se zvala „Preskoči ovo“. Stavio bih tu Uroša Ristanovića, Gorana Stankovića, Anu Stišović i slikao bih korice knjiga koje ne treba da čitaju, jer sam ih već otvorio.

Šta vidiš ako dugo gledaš u ponor?

Vidim da ponor opet gleda u mene. Vidim da se to ponavlja od ponora do ponora, od suočenja do suočenja.

Imate li poruku za naše gledaoce, čitaoce i slušaoce?

Kupujte što više papirne knjige. Čitajte knjige, makar i elektronske. Ljudi će vas izdati, ali knjige neće.

Izvor: redportal.rs