Bila sam tiho dete u školi, previše stidljiva da se javljam na času ali sam uvek sve posmatrala. Želela bih da mogu da se vratim u prošlost i kažem samoj sebi da mi se ljudi ne bi smejali ako bih progovorila i da je u redu (čak neophodno) da ponekad pogrešim, rekla je Emili Bar za sajt Female First.
Na univerzitetu sam više pažnje posvećivala studentskim novinama nego učenju. Želela sam da pišem, u bilo kojoj formi; i onda sam, tokom prvog semestra, slučajno ušetala u podrum univerziteta i usudila se da uđem u redakciju novina Londonski student. I tu sam se odmah osetila kao kod kuće. Vremenom sam morala da se pozabavim i akademskim radom, ali kad god pomislim na fakultet pomislim na studentske novine.
Slušam razgovore drugih ljudi i često ih zapisujem. Onda pronađem te beleške i potrebno mi je prilično vremena da se prisetim o čemu je tu zapravo reč.
Jednom prilikom su u metrou iza mene sedele dve gospođe i pričale bez prestanka. Zapisivala sam šta govore, a onda je odjednom nastao tajac. Shvatila sam da mi čitaju preko ramena. Jedna od njih je glasno šapnula drugoj: „Ne verujem da će dobiti Bukerovu nagradu“.
Budim se pre svih u kući (dece i zečeva) kako bih pisala. Ako ste već budni ranije nego što biste želeli, onda možete da radite na svojoj knjizi.
Obožavam da putujem. Kada bih mogla, potrošila bih sav novac i slobodno vreme na putovanja. Jedno od životnih pravila moje junakinje Flore Banks jeste da ne ide zimi u Svalbard. To sam toliko puta napisala u knjizi da sam konačno morala tamo da odem. Sada mislim da treba da idete na Arktik zimi: neverovatan je!
Živim u Kornvolu gde priča o Flori počinje. Penzans je moje omiljeno mesto u Kornvolu i zbog toga Flora tamo živi. Koristim ga kao utočište ako poželim da se malo udaljim od kuće i nešto napišem.
Imam dva zeca i jedan od njih liči na Donalda Trampa. Povremeno pobegnu u komšijsku baštu i trče unaokolo smejući nam se i pokušavajući da pojedu brižljivo uzgajane biljke. Srećom pa su nam susedi veoma fini.
Vegeterijanac sam i moj omiljeni obrok je doručak. Generalno, kada dođe vreme za doručak ja sam već uveliko u poslu; pošto se rano budim pišem nekoliko sati, zatim odvedem dete u školu pa je moj doručak više kao rani ručak spremljen od jaja i sveg povrća koje uspem da nađem u kući.
Ako ne mogu da zaspim (a često ne mogu) otkrila sam da me ništa brže ne uspava od emisije „Chill with Bob Ross“ na Netfliksu. Ona deluje poput anestetika ali na dobar način. Mogu da budem potpuno budna, pogledam nekoliko sekundi Boba Rosa i sledeće što znam je da je jutro a laptop mi stoji otvoren na krevetu.
Izvor: femalefirst.co.uk