Elodi Harper: Nemoguće je ne osetiti prilično duboku povezanost sa lokalitetima koji su preživeli zub vremena – 1. deo

U razgovoru sa Elodi Harper otkrivamo tajne njenog romana „Vučja jazbina“. Prenosimo vam prvi deo.

Da li biste, na početku ovog našeg razgovora, želeli da nam kažete o čemu se radi u Vašoj knjizi?

Naravno! Radnja romana „Vučja jazbina“ smeštena je u drevne Pompeje i priča je o ženama koje su živele i radile u lupanaru, što u prevodu znači vučja jazbina, tj. bordel. Ta zgrada i dan-danas postoji. Radnja je, dakle, smeštena u tom malom delu grada gde se bordel nalazio i prati priču o pet žena koje tamo rade, sa posebnim fokusom na jednu od njih, Amaru, jer ona želi da pobegne i bude slobodna.

Na početku svakog poglavlja nalazi se citat nekog antičkog pisca ili natpis sa zida iz Pompeja. Da li biste želeli da nam kažete kako je do toga došlo, kako ste to ugradili u samu priču i zašto ste se odlučili baš za „grafite“?

Sigurna sam da i sami znate da je jedna od najneobičnijih stvari u vezi sa Pompeijima to što je Vezuv, kada se dogodila erupcija 79. godine nove ere, potpuno uništio grad ali istovremeno sačuvao mnogo toga u njemu. Sačuvane su čitave kuće, a u njima očuvani dokazi koji govore u prilog tome kako se tamo živelo. Sačuvane su cele ulice, kafane i, naravno, bordel. Ti natpisi, koji se nalaze u kućama i na ulicama, pružaju nam jedinstven uvid u to kako su govorili obični ljudi. Pruža nam se uvid u „kafanski“ govor, a ne onaj kojim su se služili elitni rimski govornici. Zato nam grafiti u Pompejima, pre svega, oživljavaju glasove običnih ljudi.

Osim toga, prikazuju nam i ogroman spektar ljudskih emocija. Neki od njih su veoma opsceni ili veoma uvredljivi, ili je nešto što je neko prosto želeo da izbaci iz sebe. Neki su veoma promišljeni i teraju na razmišljanje. A tu se čak mogu pronaći i neverovatno dirljive ljubavne poruke. Tu su i ljudske strepnje, molitve upućene bogovima, razgovori između više ljudi, kao i mnogo seksualnih tema. Dakle, putem njih dobijate izuzetno živopisan portret života u Pompejima, a ja sam želela da pokušam da prenesem neke od tih glasova u svoju knjigu, jer oni zvuče neverovatno moderno, živopisno i duhovito. Htela sam da to ugradim u knjigu, ali u startu nije postojao neki utvrđen metod kako ću to da uradim. Prvo sam ih proučila, iako sam već imala predstavu šta poručuju i znala u suštini u kom pravcu želim da ide moja priča, tako da je to na kraju bio neki čudan, skoro organski proces spajanja jednog i drugog u celinu. Koristila sam dosta citata iz Ovidijevog dela „Umeće ljubavi“ (Ars Amatoria). Odmah mi je bilo jasno da će ono biti bitno za početak samih poglavlja moje knjige, ali sam tek kasnije birala koje delove ću koristiti.

Zaista sam imala utisak da citati s početka poglavlja organski prožimaju priču. Verovatno smo već upoznati sa savremenim verzijama nekih od tih citata. Da li ste se zbog pompejskih natpisa osećali bliže antičkom svetu dok ste radili na ovoj priči?

Definitivno, premda su neki komentarisali to što sam u knjizi koristila savremeni jezik, ali to je upravo bila jedna od dobrih strana pisanja knjiga o antičkom svetu, jer nam informacije o tom dobu dolaze u prevodu. Zato sam smatrala da baš treba da koristim savremeni jezik. Ako čitate pristojan prevod nekog antičkog teksta, on je često preveden veoma kolokvijalnim, savremenim jezikom, zato što bi verovatno tako zvučao ljudima koji su tada živeli. Ali, ako pišete o Engleskoj iz 16. veka, ne možete isto postupiti jer postoje zapisi o tome kako su ljudi tada govorili. Divim se onima koji to umeju tako vešto da prikažu, ogroman je to izazov, dok je prikazivanje antičkog sveta mnogo lakše.

Ponekad ono što ljudi izgovaraju ukazuje na to koliko je bio neobičan i drugačiji tadašnji život, jer se pominje ono što je očigledno za njih bilo uobičajeno, ali ne i za nas. Zbog toga nam ne deluje uvek kao da se sve to moglo juče dogoditi, ali se ipak i dalje oseća neposrednost. Cela Pompeja, kao lokalitet, je takva, jer možete da prošetate njenim ulicama. Iako su to ruine, i dalje su to iste one ulice kojima su koračali ljudi koji su živeli pre 2000 godina. Ako bi ušli u svoju kuću u stanju u kakvom je sada, 2000 godina kasnije, znali bi gde se nalaze i da je to bila njihova kuća. Preživele su slike na podovima. Pompeja je najneobičniji drevni lokalitet upravo zbog te očuvanosti, a naročito zbog bordela. Bordel je izuzetno dobro očuvan, a rekonstruisali su i gornji nivo, tako da deluje kompletno. Donji nivo zgrade, u koji možete da uđete, zapanjujuće je dobro očuvan i izgleda skoro kao kada su pre 2000 godina u njemu živele žene. Nemoguće je ne osetiti prilično duboku povezanost sa lokalitetima koji su preživeli zub vremena.



Da li je priča zapravo nastala dok ste se šetali ulicama Pompeje?

Nije nužno započela tamo, jer sam je namenski posetila kako bih je dublje istražila. Ali u smislu konkretnog pisanja knjige, pretpostavljam da biste mogli reći da je tako. Poseta toj javnoj kući i osećaj koji sam imala kada sam u nju ušla u potpunosti je uticao na način na koji sam napisala knjigu i na to zašto sam želela baš tako da je napišem. Tamo sam provela nekoliko dana i bila u mogućnosti da prošetam lokalitetom kako bih mogla da upijem atmosferu i osmotrim sve ono što se nalazilo u neposrednoj blizini bordela. Tu, na tom malom trgu, nalazio se Slon, a tačno preko puta još jedna krčma, čiji naziv nisam uspela da pronađem pa sam je nazvala Vrabac.

Kada sam opisavala kuda su se moji junaci kretali, u pitanju su bile prave ulice kojima sam i sama hodala, tako da sam se nadala da ću sve ono što sam na njima doživela uspeti da prenesem u knjizi. Međutim, nije to uvek bio slučaj. Nisu svi delovi Pompeja dobro očuvani; neki delovi grada su više razoreni od drugih. Pompeja koju sam ja izmislila za potrebe svoje knjige zasnovana je na detaljima koji su mi ostali u pamćenju, na sitnicama koje sam svojim očima zapazila. Nastala je kao kombinacija neposrednog okruženja bordela, formirana na osnovu stvarnih fizičkih ostataka lokaliteta, i drugih zdanja poput, recimo, Zoilove ili Kornelijeve kuće. Mesta koja sam izmaštala su zasnovana na nekim od veličanstvenih kuća koje sam tamo posetila.

Mora da je bilo zaista sjajno to što ste na licu mesta mogli da posmatrate, prošetate lokalitetom i prikupite informacije za vašu knjigu.

Da budem iskrena, bilo je zaista neverovatno.

Da li Vam je to iskustvo bilo korisno? Da li ste u nekom trenutku poželeli da neka zgrada ne postoji?

Ne. Iskreno govoreći, kada su se činjenice kosile sa onim što sam želela da postignem, odustajala sam od držanja do činjenica, što zvuči zaista čudno jer sam bila jako marljiva tokom istraživanja, što se u mojoj knjizi i vidi. U 99% slučajeva pokušala sam da se držim istorijskih činjenica, ali su dolazili ti trenuci kada morate da pišete fikciju jer prosto ne znate kako se nešto u to vreme radilo.

Ima nekoliko segmenata u knjizi koje sam doradila ili malo promenila. Luka u romanu je zasnovana na fresci na kojoj je prikazana luka u Stabiji, obližnjem drevnom „odmaralištu“ koje se nalazilo malo dalje uz obalu. U muzeju u Napulju postoji freska na kojoj je prikazano kako je izgledala drevna luka koja se nalazila duž tog dela obale, otprilike kilometar i po udaljena od Pompeja, koja je u tom trenutku bila pravi lučki grad, mnogo bliže moru. Pokušala sam da je baziram na toj slici; a to je prilično impresionistička skica. Onda mi je palo na pamet da ubacim džinovsku statuu Venere u more. Znamo da je postojao Kolos sa Rodosa; razume se, moja vizija je manjeg gabarita, jer da je u ovoj luci zaista postojalo nešto tako spektakularno, čuli bismo i za to. Poželela sam da baš tu stavim statuu ove boginje kako bih savremenom čitaocu naglasila da je ovo bio grad posvećen njoj. Venera je bila božanska zaštitnica Pompeje. Dakle, zamislila sam je tamo iako nema dokaza da je nešto takvo postojalo. Prosto sam izmislila.

Ovo jeste izmišljena priča, tako da vam je dozvoljeno da budete kreativni. Zaista sam uživala dok sam čitala o Vinalijama, to je bio zaista fascinantan festival!

Venera je bila božanska zaštitnica Pompeja, ali je takođe bila zaštitnica ženskih i muških prostitutki, ljubavi i seksa i svega sličnog. Prostitutke su mogle da učestvuju na određenim javnim festivalima u antičkom svetu. Iako je to u nekim aspektima bio veoma stigmatizovan način života, ipak je bio prihvaćen kao deo svakodnevice. U to doba održavale su se Vinalije, ali i Floralije, dve posebne ceremonije u kojima su učestvovale prostitutke, pa sam želela da ih prikažem u svojoj knjizi jer sam znala da bi to ženama iz moje priče bilo nešto uistinu važno.

Ovidije je napisao čitavu knjigu o tome kako su se slavili praznici u Rimu, uključujući i Vinalije, tako da imamo neke dokaze. Informacije ipak postoje u fragmentima i poprilično je teško sklopiti celu sliku. Zato sam ih kombinovala sa detaljima sa freske iz Pompeja, na kojoj su prikazani ljudi koji tokom nekog verskog festivala nose Boga na nosiljkama, a na pamet su mi pale i katoličke procesije tokom kojih se slavi Devica Marija, koje se još uvek održavaju u južnoj Evropi. Sve sam to kombinovala kako bih stvorila sopstvenu, izmaštanu verziju Vinalija. Ta scena u knjizi je zaista ključna, kako u pogledu toga kako sam zamislila Pompeju, tako i u pokušaju da čitaocima prikažem da su se žene koje su se prostituisale imale neverovatno teške i stigmatizovane živote, ali da su takođe bile deo zajednice na vrlo specifičan način, i to na način koji nama nije poznat – putem javne parade i proslave na kojoj su se prostitutke reklamirale.

---

Nastavak razgovora pročitajte ovde.

Autor: Keli Makvajer
Izvor: worldhistory.org
Prevod: Kristijan Vekonj