Elif Šafak o knjizi „Istanbul“: Ne postoji jedan Istanbul već niz sukobljenih gradova koji žive zajedno

Bila sam mlada spisateljica kada sam odlučila da sve ostavim i preselim se u Istanbul pre dve decenije. Iznajmila sam mali, prljavi stan na dnu ulice proizvođača kotlova nedaleko od Trga Taksim, srca modernog grada. Te prve noći sedela sam kraj prozora pod anemičnim svetlom ulične svetiljke i pitala se šta me očekuje u ovom urbanom metežu. U ponoć sam spolja čula besne povike iz kojih je kuljala bujica emocija. Transvestit je hodao ulicom, njena šljokičasta suknjica svetlucala je u potpunoj suprotnosti od njene tamne kose.

Besno je hramala držeći u jednoj ruci cipelu sa slomljenom štiklom. Uporna je bila u tome da joj druga cipela ostane na nozi. Psovala je nekog po imenu Karim, psovala i plakala, a onda se njen bes usmerio na sve muškarce i zatim, odjednom, na sam Istanbul. Otvorila sam prozor i rekla nekoliko prijateljskih reči pokušavajući da komuniciram sa njom. Odmahnula je rukom. Dok sam gledala kako odlazi niz ulicu, sećam se da sam razmišljala koliko je ovo grozan grad gde pored izduvnih gasova i dima cigareta, čak i psovke stižu do nebesa; i koliko je, takođe, bolno ovo mesto gde transvestiti plaču usred noći.

Ne postoji jedan Istanbul. Postoje Istanbuli – množina, sukobljeni gradovi koji žive zajedno. Složenost priče ovog grada je otkrivena sa neverovatnim detaljima u novoj knjizi Betani Hjuz. Na trenutke njeno pisanje deluje kao ljubavno pismo, ili opelo nad onim što je izgubljeno. Njeno saosećanje sa gradom i milionima stanovnika, u prošlosti i sadašnjosti, javlja se već na prvim stranicama knjige. Veoma retko čitate istorijsku knjigu u kojoj se istraživanje i uvid prepliću sa razumevanjem i ljubavlju: ovo je knjiga koja je napisana umom i srcem.

Hjuzova se upustila u ambiciozni poduhvat „koristeći tragove kako bi ispričala priču o gradu od praistorije do danas“. Sakupila je činjenice i priče, i dala glas zaboravljenima, ućutkanima, prognanima. Knjiga je fokusirana na tri osnovne faze u turbuletnoj istoriji grada: Vizanton, u davnoj prošlosti; Konstantinopolj, kada je postao glavni grad Vizantijskog carstva; i Istanbul, od osmanskog doba. Šteta je što se pripovedanje završava kada dođemo do početka modernog perioda, iako postoji nekoliko važnih osvrta na savremena dešavanja.

Između Evrope i Azije, Istanbul je grad sa mnogo imena i bezbroj lica. Najdugovečniji je politički entitet u Evropi; kaleidoskop koji menja oblike i šare; most između kultura koji, poput svih mostova, skreće pažnju na prazninu pod njim. Uz sva prirodna bogatstva i fascinantnu panoramu poređen je sa „dijamantom smeštenim između dva safira“, a zavideli su mu ljudi sa Istoka i Zapada. Ali njegova istorija prepuna je pukotina. Godine 1204. opustošili su ga krstaši. U 15. veku zauzele su ga Osmanlije – priča koju mi, Turci, učimo u školi kroz objektiv nacionalnog ponosa i patriotizma. Volimo da mislimo kako nam je oduvek pripadao ovaj grad čudesa.

Postavljajući isto to pitanje – kome pripada ovaj grad? – autorka kroz svoju impresivnu pripovest slavi različitosti i kontinuitet. Njeno istraživanje prepuno je fascinantnih, pažljivo spletenih detalja. (Jedno od omiljenih mi je kuvanje nekoliko hiljada puževa kako bi se napravilo jedno klupko ljubičastog konca.) Ova knjiga nije samo za ljubitelje istorije ili one koji su posetili jedan od najznačajnijih gradova na planeti. Svakoga kome je stalo do kulture, civilizacije, multikulturizma i kolektivnog sećanja trebalo bi da zanima ova knjiga. Važno je razumeti gde je i kako Istanbul uspeo, a gde i kako nije. Njegova istorija prepuna je lekcija za sve nas gde god se nalazili. U tom smislu „Istanbul je grad čije ćudi i modus operandi mogu da odrede buduću sigurnost Istoka i Zapada“.

Hjuzova takođe na sjajan način uvodi žene u narativ iz koga su najčešće bile isključene. Ne samo moćne žene – poput carice Teodore iz šestog veka – nego i obične žene – konkubine, supruge, seljanke i prostitutke, duhovnice prerušene u evnuhe kako bi uspele da prežive u duboko patrijarhalnoj kulturi. Nekada davno, ulicama se paradiralo sa velikim ikonama Bogorodice, paganska i monoteistička verovanja su se s lakoćom mešala. Hjuzova piše:

„Istanbul nije mesto gde se susreću Istok i Zapad, nego mesto gde se Istok i Zapad gledaju, netremice i čežnjivo, uznemireni onim što vide, a ipak zadovoljni što vide da imaju zajedničkih snova, priča i krvi u žilama.“

Ova metropola je bila poprište borbi među kulturama i idejama, a na mnogo načina ona to i dalje jeste. „Grad koji je podsticao na putovanja ideje i vojske, bogove i trgovce, srca i tela, pamet i duh.“
 
„Poznavati Istanbul znači znati šta to znači biti kosmopolita“, kaže Hjuzova. Dodala bih, tiho, da „poznavati Istanbul znači znati šta znači gubitak kosmopolitanizma“. Jermeni, Jevreji, Grci, Rimljani... toliko ih je proterano iz ovog grada koji im je nekada svima bio dom. Jedna od tema koja se često javlja u ovoj knjizi jeste lepota različitosti. Hjuzova veoma pažljivo pristupa kontroverznim poglavljima – od kojih je nekoliko u istoriji Istanbula. Na trenutke sam poželela da je malo odvažnije pisala o ovim bolnim epizodama, ali poštujem njen miran i konstruktivan ton.
 
Danas smo u Istanbulu podeljeni u psihološke, kulturološke i političke getoe. Ovaj grad zemljotresa i požara je postao mesto pohlepne ekspanzije i gentrifikacije bez urbanističkog plana. Da je arhitekta Sinan danas živ, i da može da vidi šta smo mu uradili sa voljenom prestonicom, vrlo verovatno bi zaplakao. Istanbul je grad urbane amnezije. Deluje kao da je ovde sve napisano na vodi – osim dela pesnika, upisanih u našim srcima, i dela arhitekata poput Sinana, uklesanih u kamenu. Neke od Sinanovih znamenitosti su se pokazale kao neprikosnovene i neuništive, ali sve ostalo je pokvareno, prolazno, uključujući i ljudske živote.

Betani Hjuz u svojoj predivnoj knjizi oživljava sećanja u vreme kada nam je to preko potrebno, spašava priče i znanja od plime ravnodušnosti. Ovo je jedna važna knjiga koja mora biti prevedena na što više jezika – a posebno na turski.

Izvor: spectator.co.uk
Prevod: Dragan Matković