Eduar Luj govori o klasama, nasilju i književnosti kao prostoru za pružanje otpora

„Kada je nasilje deo vaše svakodnevice, na kraju poverujete da je to nešto normalno.“



Debitantski roman Eduara Luja, „Gotovo je s Edijem Belgelom“, zasnovan je na stvarnim događajima. Edi Belgel bilo je Lujevo zakonsko ime tokom prve dve decenije njegovog života. Odrastajući u siromašnom industrijskom gradu na severu Francuske, doživljavao je podsmevanje i zlostavljanje zbog svoje seksualnosti, zbog svog izgleda i govora, i zbog svoje nesposobnosti da se prilagodi surovim standardima postavljenim pred muškarce – život radnika u fabrici, alkoholizam, nasilje na rodnoj i rasnoj osnovi. Roman „Gotovo je s Edijem Belgelom“, prvobitno objavljen u Francuskoj, a koji je do sada preveden na više od 20 jezika, predstavlja mučno veran portret ljudi na koje su kultura i politika zaboravili. I mada je Luj uspeo da napusti svoj rodni grad, završi studije na univerzitetu u Parizu, napiše dva romana i uredi brojna sociološka i politička dela, nikada nije zaboravio selo koje je ostavio za sobom. Zapravo, on piše kako bi premostio jaz između onih koji kreiraju kulturu i politiku i onih nemoćnih koji zbog njihovih odluka profitiraju ili trpe. Luj i ja smo se sreli u hotelskom baru preko puta Njujorške gradske biblioteke jednog vedrog prolećnog dana. Gotovo dva sata smo razgovarali o važnosti – i potencijalnoj zloupotrebi – jezika, i čemu bi književnost i politika trebalo da teže.
 
Kako ste se odlučili za štur i direktan stil kojim je napisan roman „Gotovo je s Edijem Belgelom“? Podseća me na jednu francusku spisateljicu kojoj se divim, Ani Erno, koja takođe piše o svojoj radničkoj porodici iz sociološke perspektive – i bez sentimentalnosti.

Neprestano imam utisak da je ovaj svet u kojem živimo svet fikcije. Tako sam došao na ideju da od književnosti napravim prostor za pružanje otpora, a prema tome, i prostor za istinu. Time ne želim da izrazim stav protiv fikcije; većina pisaca koje najviše cenim, poput Toni Morison, Vilijema Foknera, Čimamande Ngozi Adiči i Tedžua Kola pišu fikciju. Ali ja bih – sa svojom pričom – sedeći za računarom, osetio stid da sam se opredelio za fikciju. Ljudi iz mog detinjstva, pripadnici niže radničke klase koje opisujem, mi smo imali veoma snažan utisak da smo nevidljivi. Moja majka je često govorila: „Niko ne govori o nama. Nikoga nije briga za nas.“ Čitali smo novine, gledali televiziju, slušali radio, ali nikada nismo čuli ništa o našim životima, našim patnjama, isključenosti i siromaštvu. To je razlog zbog kog sam počeo da pišem. Pisac Pjer Berguniu kaže da je najveća razlika između moćnih i nemoćnih ljudi u tome što moćni ljudi imaju dvostruku egzistenciju. Oni žive telesni život, jedu, hodaju ulicom, vode ljubav – ali vode još jedan život u svetu predstave. Oni vide svoje živote na televiziji, u „Njujork tajmsu“ ili „Mondu“, ili u književnosti. Ali svi zaslužuju taj drugi život, znate? Zato sam želeo da pišem o ljudima iz mog detinjstva. Želeo sam da napišem knjigu u kojoj se vidi bes zbog nasilja, dominacije i izopštenosti. Sociologija mi je mnogo pomogla da zaista razumem svoje detinjstvo, a pre svega da ne osuđujem ljude sa kojima sam odrastao ili svoju porodicu.

Kada sam vas slušala kako govorite u knjižari „Albertin“ sa Džonom Frimenom i Valerijom Luseli, rekli ste da su knjige za vašu porodicu predstavljale oblik nasilja. Možete li da objasnite šta ste pod tim mislili?

Moji roditelji su se osećali poniženo jer su imali utisak da su knjige reprezentacija života kakav oni nikada neće imati – život ljudi koji uče, imaju veštine, znanje i vreme da čitaju neku tešku knjigu. Dakle, književnost je moje roditelje podsećala na to koje je njihovo mesto u svetu. Kada sam bio tinejdžer, tek što sam pobegao iz svog klasnog okruženja, odlazio bih vikendom na selo da posetim svoje roditelje, seo bih na sofu i otvorio knjigu pred njima. Znao sam da je knjiga, mnogo više nego skupa odeća, bila najagresivniji način da im poručim: „Više nisam kao vi“. Danas se strašno stidim tog vremena. Dok sam pisao „Gotovo je s Edijem Belgelom“ i „Istoriju nasilja“, želeo sam da održim tu skepsu prema književnosti, jer me je ona podsticala da se zapitam: da li je moguće napisati knjigu koja ne produbljuje jaz između moćnih i nemoćnih, između onih koji imaju pristup književnosti i onih koji nemaju?
 
Pišete da ste bili saučesnik u nasilju iz vašeg detinjstva, o tome da ste svakog dana čekali dva dečaka koji bi došli da vas istuku u školskom hodniku, o tome kako ste ih odlično upoznali dok su vas zlostavljali – da ste čak brinuli za njih ako se ne bi pojavili.

Kada je nasilje deo vaše svakodnevice na kraju poverujete da je to nešto normalno. Vaše telo to jednostavno prihvati. A Edijev problem – problem deteta kakvo sam ja bio – je taj što sam se ja stideo jer me maltretiraju. Stideo sam se što me vređaju i govore da sam peder. I tako sam štitio tu dvojicu, jer sam se plašio da će odrasli iz škole ili moji roditelji otkriti šta se dešava. Bojite se toga što vas posmatraju kao žrtvu, znate? Moja majka je – čak i u ovom trenutku – i dalje veoma siromašna. Pa ipak na kraju uvek kaže: „Ne mogu da se žalim, u redu je“. Jer kao i Edi na hodniku, ne želi da prizna da pati, jer se stidi. Dok sam pisao, pomislio sam, žaliću se u njeno ime. Ali kada je moja majka videla knjigu, pitala me je: „Zašto si rekao da smo siromašni?“. Bila je mnogo ljuta. Živimo u društvu u kojem ljudi koji su pogođeni siromaštvom i nasiljem veruju da su za to sami krivi, i zato ne mogu da govore o tome. To je povezano sa pitanjem jezika. Knjiga je napisana na dva jezika, jezikom naratora i jezikom radničke klase. Želeo sam da i ovaj drugi jezik bude deo knjige jer je i on izvor nasilja. Kada je moj otac, kao dete, prvi put čuo za Arape, zvali su ih crnje iz pustinje. Znači, prvo upoznavanje sa imenom Arapi sadržalo je uvredu – pre nego što je mogao da oseti bilo kakvu ličnu mržnju ili da čuje sve one gluposti koje pričaju o Arapima na konzervativno orijentisanim televizijama.
 
Možete li da kažete nešto o očevoj opsednutosti muževnošću i njegovom razočaranju u vas? Njegov stav je, čini se, refleksija opšte atmosfere u tom okruženju.

Moj otac je imao običaj da mi kaže: „Ti si feminiziran“ ili: „Ti si sramota za našu porodicu“. I s vremena na vreme bih pomislio: „On je đubre. Mrzim ga“. A onda, izučavajući sociologiju, shvatio sam da je radničkoj klasi oduzeto sve – novac, kultura, diplome – jedino što im je društvo ostavilo je telo. Nije čudo što na telesnom, na muževnosti i snazi, na nasilju prema homoseksualcima, grade čitavu ideologiju. To ne znači da je nasilje podnošljivo – naprotiv. Ali ukoliko želite da nasilje prestane, morate da pronađete koji su stvarni uzroci nasilja. Ljudi koji trpe, žele da razumeju – potrebno im je da razumeju odakle to dolazi.

Ali uprkos onome što govori, u knjizi „Gotovo je s Edijem Belgelom“ vaš otac često plače.

Kada pogledate poglavlja romana, videćete da moj otac i brat govore: „Dečaci ne treba da plaču“ ili„ Muškarci ne plaču“. Pa ipak, muškarci stalno plaču, a moja majka i baka vrlo retko. Problem sa pravilima kojih se držimo nije u tome što nam nameću određene oblike ponašanja ili određene načine postupanja – problem je što uvek omanemo. Nikada nećemo biti ono što se od nas očekuje. Nikada nećemo uspeti da ih dosledno sledimo. Ogroman je jaz između ovih pravila i onoga što mi jesmo, između pravila i naših tela. Taj jaz nam donosi stid, i zato je on toliko prisutan u našim životima, ali i u knjizi „Gotovo je s Edijem Belgelom“. Edi je otelotvorenje tog stida, jer sam ja bio najveće razočaranje, najveći gubitnik u mojoj porodici.
 
Pre nego što ste objavili roman zakonski ste promenili ime iz Edi Belgel u Eduar Luj. Možete li da kažete nešto o značaju imena u romanu i zbog čega ste morali da „završite“ sa Edijem Belgelom?

Moj otac me je zvao Edi, jer je želeo da mom telu nametne svoju muževnost. U nižoj radničkoj klasi, u miljeu u kom sam odrastao, ljudi su svojoj deci davali muževna, američka imena. Ja sam se zvao Edi, a moji rođaci su bili Brendon, Brajan i Kevin. Moj otac je uvek govorio da nas je Amerika spasila od Nemaca. Da je to država koja vodi rat protiv Arapa – moćna država. Moje prezime Belgel (Bellegueule), znači „lepo lice“, ali u žargonu. Reč gueule se odnosi na njušku životinje. U jednom od prvih intervjua koje sam dao u Sjedinjenim Državama, bilo je to za časopis „Paris Rivju“, pitali su me ko je bio Edi Belgel. U to vreme, odgovorio sam da je Edi klinac kakav sam ja bio pre nego što sam ga ubio. Ali sada bih rekao da je Edi bio klinac kakav nikada nisam uspeo da postanem. To ime je predstavljalo očev san o muževnosti. Pokušao sam da budem Edi, ali nisam uspeo. Čim sam napustio selo, shvatio sam da ime nije samo ime, ime je i istorija – moj otac je bio u zatvoru, moj rođak je umro u zatvoru u tridesetoj godini. Svaki put kada bi me neko oslovio sa Belgel, ja sam čuo peder, čuo sam siromašan. Čuo sam: Ti imaš prošlost koju nisi mogao da biraš. I tako sam otišao u sud i promenio ime u dva vlastita imena – bez prezimena.

Kada sam započeo školovanje u Parizu, sva ta bogataška deca su govorila Edi Belgel, kakvo smešno ime. Ali uprkos svemu, ja nisam želeo da budem smešan. Shvatio sam da kada ljudi kažu da im se nešto dopada, njima se, u stvari dopada društvena distanca koju imaju u odnosu na to.
 
Bili su ironični...

Upravo tako. Oni znaju da postoji hijerarhija. I tako, dok sam se školovao u Parizu i istovremeno pisao o svojoj porodici i detinjstvu, neprestano sam sebi ponavljao: nemoj da zaboraviš. Ako želite da pišete o tim ljudima, o vašoj majci i ocu, onda stvarno morate da pišete o njima. Ne smete da pišete sa distance. Ne smete da pišete uživajući u činjenici što to više nije vaš život.
 
U knjizi postoje mesta gde govorite o samom činu pisanja. Zbog čega vam je bila važna i ta vrsta samorefleksije?

Želeo sam da naglasim koliko mi je bio težak povratak u detinjstvo i pisanje o tome. To je jedan paradoks koji morate imati na umu kada pišete o siromašnim ljudima ili o radničkoj klasi ili o Le Penovim biračima: ako pišete o njima to znači da više niste jedan od njih. Meni je oduvek bilo jasno da povratak nije moguć, upravo zbog dva jezika koja imate u knjizi.

Dok sam pisao, između majke i mene postojala je opipljiva netrpeljivost.

Sve što bih rekao – sve što sam postao – način na koji dišem, na koji govorim, moj ritam, sve je to nešto buržoasko, nešto agresivno. Čak i ako sam želeo da je vidim, ako je ona želela da vidi mene, među nama je trajao rat, nešto veće od nas.
 
Uprkos veoma mračnim trenucima koje opisujete u knjizi, postoje i momenti nežnosti i ponosa. Vaši roditelji su ponosni na Edija, jer je ljubazan i lepo vaspitan, iako nije onakav sin kakvog su želeli.

To je jedna vrsta sociološke šizofrenije. Tako i moj otac, on voli svog sina, voli ga kao što većina ljudi voli svoju decu na različite načine, ali istovremeno mrzi to što jesam. Mrzi moj nedostatak muževnosti, moje manire, moje želje, moj govor tela, način na koji govorim. U njemu su postojala dva muškarca, u neprekidnom sukobu. Upravo zato što u nama postoji tako mnogo ljudi, ta borba je veoma važna kako bi najbolji aspekt naše ličnosti preovladao. Zbog toga ljudi iz medija i politike imaju ogromnu odgovornost kad je reč o jeziku koji koriste. To određuje koji će aspekti preovladati.

Kada ljudi žele da objasne trenutnu političku situaciju i zbog čega narod glasa za populističke kandidate, neki od njih, liberali, kažu da je to jer se sve više i više govori o politici identiteta, homoseksualcima, ženama, migrantima, a sve manje o radničkoj klasi. A ipak, u knjizi „Gotovo je s Edijem Belgelom“, možete da vidite da je borba za rodnu ravnopravnost, borba protiv muške dominacije, zapravo klasna borba. Kada je moj otac napustio školu sa četrnaest godina, to je za njega bio način da izgradi svoj identitet. „Ja nisam kao ove pičkice koje se pokoravaju nastavnicima. Ja sam snažan. Ja nisam prijatelj bogataša“. I time je sebi ukinuo mogućnost za drugačiju budućnost, za drugačiji život, za drugu, podnošljiviju društvenu klasu. Posredstvom Edijeve homoseksualnosti, homoseksualnosti deteta koje sam nekada bio, želeo sam da reinterpretiram svaki klasni problem kao problem muškosti i seksualnosti. Ako se ne borite protiv muške dominacije, onda ne možete da se borite ni protiv socijalnih nejednakosti.
 
Želela sam da vas pitam o sceni u kojoj imate seksualne odnose sa rođakom i drugovima u drvenoj šupi iza kuće. Kao čitalac, kako bi trebalo da razumem tu scenu? Nisam želela da je etiketiram, ali brine me da li tu postoji pristanak.

Otkad sam došao u Sjedinjene Države, često čujem komentar: „Ona scena seksa u drvenoj šupi sa rođakom je scena silovanja“. Ali za mene je to jedno od najlepših sećanja iz detinjstva. Ljudi kažu da je tema moje knjige seksualnost, ali ona je o seksualnostima koje su nam zabranjene. Ona govori o gej dečaku koji ne može da izrazi svoje želje, koji svoje želje nikada ne može da ostvari, koji nikada ne može da odgovori na potrebe svog tela, utoli žudnje svog tela, svoje očajničke želje. Ali u knjizi postoji ta mala scena u kojoj ja, desetogodišnjak, imam odnos sa svojim rođakom, i to liči na dečju igru. Za mene to uopšte nije bilo silovanje. Mislim da 100 godina nakon Frojda ljudi treba da shvate da deca imaju seksualne želje. Najveći deo vremena bio sam veoma homofobičan, jer sam se plašio da će moja seksualnost izazvati bes i nevolje. Ali tog dana, postojalo je saglasje između onoga što jesam i onoga što radim. Sve drugo u knjizi je traumatično, sve osim toga. Kao dete ja sam želeo seks i ne želim da mi ljudi govore: „Ne, nisi ga želeo“. Želeo sam ga.
 
U intervjuu za „Pariz rivju“ kažete: „Politika nije stvar reči, politika je stvar mesa. Trudim se da to nikad ne zaboravim“. To bi značilo, mislim, da su za moćne ljude političke odluke često stvar ideologije, nešto apstraktno, ali za ljude koje vi opisujete u svojoj knjizi – te odluke utiču na njihove svakodnevne živote. Može li se za to pronaći paralele u književnoj reprezentaciji?

Među književnicima postoji uverenje da što manje pišete o svetu u kom živimo, to je vaša književnost atraktivnija. Ali ja smatram da je svaka književnost politička. Postoji politički angažovana književnost i postoje lažovi. Ne osećam potrebu da kažem da sam politički angažovan, kao što nemam potrebu ni da kažem da imam pluća. To je očigledno. Jedna od stvari koja me je zapanjila kada sam stigao u Pariz i počeo da upoznajem književni milje, bila je činjenica da su društveno najuticajniji ljudi veoma daleko od politike, a samim tim i od života. Moj otac je prvi put otišao kod zubara kada sam imao četrnaest godina, i to zato što je pokrenut novi program za pripadnike radničke klase. Pre toga, nikada nije išao. Kada ste pripadnik buržoazije, ni levičarska, ni desničarska vlada ne može da vas spreči da odete kod zubara. Neće vas boleti zub zbog vlade, ali mog oca hoće.
U uticajnim sferama postoji neka vrsta amnezije o tome šta politika zaista predstavlja – a isto je i u književnosti. Zaboravlja se da za je veliki broj ljudi od životnog značaja svaka javno izgovorena reč, kao što je politički govor, kao što je književno delo. Zato je veoma važno setiti se tog paradoksa: ljude koji imaju političku moć po pravilu ne pogađaju političke odluke. Ali ja sam veliki optimista, jer vidim da ljudi žele promene odmah; umorni su od stanja u kom se književnost nalazi.
 
Autor: Monika Zaleska, maj 2017.
Izvor: lithub.com
Prevod: Maja Horvat
Foto: Heike Huslage-Koch