Edmundo Pas Soldan (Koćabamba, Bolivija, 1967) proveo je leto 2007. godine u zaseoku u Severnoj Kaliforniji koji je najprivlačniji po zatvoru u kojem je otac njegove bivše supruge igrao ulogu advokata pojedinih značajnih zatvorenika. Tada je autor dobio ideju da napiše priču koja bi se odvijala u zatvoru, da bi jednog dana seo da je ispripoveda u naučnofantastičnom ključu, kao nastavak knjige „Iris“, čijim događajima oni u novom delu pak prethode. Napisao je sedamdeset stranica, osetio da se ponavlja i odabrao da tekstu prida realističan ton. Tako je posle više pisanih i redigovanih verzija dobio „Dane kuge“, zatvorski roman u kojem pripoveda trideset jedan književni lik. Svi oni vode saživot prožet religijom, nasiljem, korupcijom, moći i smrću.
„U početku je to više bio scenario nego priča“, objašnjava bolivijski pisac iz jednog madridskog hotela. „Deo jednog prethodnog romana, 'Severa', bio je smešten u veoma strog zatvor, vrlo svojstven za Sjedinjene Države, i poželeo sam da potražim neki koji bi bio više latinoamerički. Odgovor mi je bio pred nosem: Kazneni zavod San Pedro u La Pasu“.
Kao model mu nije poslužio samo zatvor u glavnom gradu Bolivije. Referencu je našao i u „Puderu koji se skida“, hronici koju je napisao engleski zatvorenik Rasti Jang. Kao i u „Kugi“ Alberta Kamija, i u „Dnevniku kuge“ Danijela Defoa. Da bi sačinio monolog jednog od likova, „Ludaka torbi“, kao osnovom se poslužio govorom šizofreničara iz „Mog oca“ Dijamele Eltit i do neprepoznavanja ga oneobičio pesmama svoje mladosti. Pre godinu dana, u jednoj književnoj radionici, Pas Soldan je govorio da pisac ne sme da dozvoli da bude pod uticajem drugih autora, nego bi morao da pljačka druge autore, prisvajajući njihove tehnike i književna sredstva kako bi ih učinio sopstvenima.
„Uvek gradiš književnost na osnovu velikih dela koja su ti pristupačna. Ima tekstova koji mogu da posluže kao polazna tačka koju kasnije maskiraš, ili prikrivaš njen uticaj. Više volim da to priznam nego da me optuže da plagiram.“
Pas Soldan je u detinjstvu plagirao Agatu Kristi i Artura Konana Dojla. Strast prema popularnoj književnosti nasledio je od svog oca Hosea Raula – ginekologa i strastvenog čitaoca detektivskih romana, koji ga je subotom vodio u jednu prodavnicu časopisa da tamo zameni knjige koje je pročitao. Menjao je tri-četiri naslova Agate Kristi za isto toliko naslova Artura Konana Dojla ili bilo kog autora detektivskih romana. I njegova majka – koja je radila u jednoj reklamnoj agenciji i pisala kolumnu o ženskim temama za lokalni list – podržala je sinovljev rani hobi. Već kao desetogodišnjak zapisivao je priče u svesku koju je posle puštao da kruži među njegovim školskim drugovima.
„Sentimentalno vaspitanje se do moje petnaeste godine sastojalo iz čitanja tih knjiga koje sam nalazio u tatinoj biblioteci. Kasnije sam se, posredstvom drugačijih čitanja, usavršio, ali sve moje prve priče bile su bezočni plagijati. Krao sam sižee i pretvarao ih u priče čiji je glavni junak bio bolivijski detektiv: zvao se Mario Martines.“
Kasnije je, naime, čitao najrazličitije autore: najpre je, kao desetogodišnjak, otkrio Emilija Salgarija na časovima slobodnog čitanja koje je držao njegov profesor Urbano Merida. Četiri godine kasnije, njegov učitelj Nestor Avila približio ga je, između ostalog, Francu Kafki, Horheu Luisu Borhesu, Gabrijelu Garsiji Markesu, Karlosu Fuentesu, Migelu Servantesu. I dalje se seća anegdote u kojoj je učestvovao Avila. Ovako ju je prepričao u kolumni naslovljenoj „Dragi profići“: „Jednom nam je dao zadatak da pročitamo skraćenu verziju 'Don Kihota', koju ja nisam pročitao i imao sam peh da me prozove. Priznao sam da je nisam pročitao, a kada me je pitao zašto, slagao sam da čitam kompletnu verziju 'Don Kihota'. Dao mi je nedelju dana da je završim; to sam učinio na vreme, posle dana i noći opsesivnog čitanja.”
Književnost u to vreme za njega nije predstavljala životnu mogućnost nego zabavu. Hose Edmundo Pas Soldan, kako glasi njegovo puno ime i prezime, nije želeo da postane pisac nego fudbaler. Igrao je za ekipu iz njegovog grada, u nižim ligama, dok nije priznao sebi da mu nije po volji da ustaje u šest sati ujutro kako bi išao na trening.
„Uvideo sam da mi se taj deo bavljenja fudbalom ne sviđa. Fudbal je prestao da bude san jednog junoše i postao nešto što volim da igram samo za vikend.“
I koliko ste imali godina kada ste prestali?
Petnaest. U to vreme fudbal su u mom slučaju pobedile žurke.
Godine 1984. prošlo je samo dve godine otkako se demokratija vratila u Boliviju. Država je trpela hiperinflaciju uzrokovanu nedostatkom deviza. Pas Soldan je upravo okončavao srednju školu i roditelji su odlučili da ga pošalju u Argentinu. Na prvoj godini studija za inženjera, iznajmio je sobu u kući jedne bolivijske porodice koja je živela u Mendosi. Nije želeo da postane inženjer. Posle godinu dana, napustio je studije i otišao u Buenos Ajres da se upiše na Međunoradne odnose. Nije se usudio da studira književnost.
„Članovi porodice su se plašili“, priseća se, sad već iz jednog hotela u Meksiku. „Osećao sam pritisak, ali mi je bilo teško da se uhvatim s njim ukoštac i priznam sebi ono što je bilo svima očigledno. A pošto nisam mogao da priznam sebi ono što sam zaista želeo, morao sam da tragam za drugim stvarima.“
U Buenos Ajresu, Pas Soldan je zatekao svet kulture kakvog u Koćabambi nije bilo. Obezbedio je novinarsku iskaznicu i išao na sajmove knjiga. Intervjuisao je Hosea Donosa, Huana Forna, Mempa Đardinelija. U kontaktu sa tim autorima, počeo je ozbiljno da se nosi idejom da postane pisac. Išao je na kurseve pisanja, slušao predavanja iz filozofije i književnosti,i počeo da piše svoje prve priče.
„Buenos Ajres je za mene bio ključan. Imao sam devetnaest godina. Najviše za lične potrebe, radio sam naivne intervjue. Postavljao sam pitanja poput: 'Šta biste preporučili mladiću koji počinje da piše?' Sećam se da sam poslao jedan rukopis Donosu u Čile i da mi je odgovorio razglednicom u dve rečenice, nešto u smislu da mi nedostaje još mnogo iskustva i da nastavim da pišem. Bilo mi je veliki podsticaj to što mogu da kažem da mi je Hose Donoso odgovorio.“
Iz rukopisa koji je poslao Donosu izbacio je polovinu priča i napisao jednu novu. Tako je stvorio svoj književni debi: „Masku ništavila“, zbirku priča koja je u Boliviji objavljena 1990. godine. Ona je bila ishod njegovih čitanja.
„Čitajući 'Lolitu' pisao sam priču pod naslovom 'Dolores', kao omaž Nabokovu, dijalog, intertekstualnu igru. Jednog dana sam uvideo da imam već dovoljno priča za knjigu. Ponudio sam je jednom izdavaču iz Koćabambe koji ju je odbio. Doradio sam je i ponovo mu je poslao kroz godinu dana. Izdavačka kuća je prihvatila da je objavi. To me je podstaklo da nastavim.“
I kako su Vaši roditelji prihvatili činjenicu da ćete se baviti pisanjem?
Jedva sam to uspeo da izgovorim pred njima. Prihvatili su mnogo bolje nego što sam očekivao. Već su znali da sam snažno iniciran. Nije bilo dramatičnog odgovora kakav sam očekivao.
Niste diplomirali Međunarodne odnose?
Ne. Na kraju sam u književnosti našao način da se povežem s politikom.
Pas Soldan nije diplomirao Međunarodne odnose. Jednog dana, kada je boravio u Buenos Ajresu, stari drug ga je pozvao da mu ispriča da Univerzitet Alabame nudi stipendije za fudbalere. Taj sport je u Sjedinjenim Državama bio još u ranoj fazi. Pas Soldan se spakovao i otišao. Na univerzitetu nije bilo Međunarodnih odnosa. Najbliže tome što je mogao da studira, i za šta se opredelio, bile su Političke nauke.
„Želeo sam, pre svega, dve stvari: da se osamostalim od roditelja i da naučim engleski.“
Kada je diplomirao, jedan profesor sa Kube kome je poklonio svoj prvenac rekao je da bi mu ta knjiga mogla biti od koristi da obezbedi stipendiju za doktorat. Tako je zamenio Alabamu Kalifornijom i doktorirao na Španskom jeziku i Hispanskoj književnosti na Univerzitetu Berkli radom o Alsidesu Argedasu. Poželeo je da upotpuni svoje američko iskustvo boravkom u nekom većem tamošnjem gradu i da se vrati u Boliviju. S tim što je kad je doktorirao poslao svoj CV širom tržišta rada i dobio ponudu Univerziteta Kornel da se tamo zaposli kao profesor latinoameričke književnosti. U Njujorku živi dvadeset godina, i sporadično predaje i u Sevilji i Riju de Žaneiru.
Bibliografiju Pasa Soldana čini jedanaest romana i deset knjiga priča, realističkih i naučnofantastičkih – „naučna fantastika koja mene zanima je krajnje angažovana“, objašnjava – kojima će se pridodati projekat koji već piše: kratak roman koji se odvija između granica Bolivije i Brazila.
Tu su i priznanja: godine 1997. dobio je nagradu „Huan Rulfo“ za priču „Doćera“. Nagrada je predstavljala impuls da njegovi tekstovi izađu iz granica Bolivije. Počeli su da se objavljuju u Španiji, Peruu, Argentini i ostatku Latinske Amerike. Godine 2001, kada mu je izašao roman „Predmet želje“, Mario Vargas Ljosa je izjavio da je Pas Soldan jedan od najkreativnijih novih latinoameričkih glasova. Ta rečenica je utisnuta na svakoj njegovoj novoj publikaciji.
„Prošlo je petnaest godina, a i dalje sam nada“, šali se.
Čovek piše da bi se učinio stvarnim ono što stvarnost nije uspela. Kako bi promenio prošlost ili izmislio budućnost. Pas Soldan ne bi promenio ništa kod svog obrazovanja. Ne bi studirao filozofiju i književnost, na primer – „studiranje književnosti te čini boljim čitaocem, ali ne i boljim piscem“, veli. Ako bi uredio svoju bibliografiju, iz nje bi izbacio dve knjige.
„Mislim da sam prva dva romana – 'Papirni dani' (1992) i 'Oko tornja' (1997) – napisao iz žudnje da pišem romane u trenutku kada sam bolje pisao priče. Ne bih objavio ponovo te dve knjige. Ako bi želeo da popraviš nešto iz prošlosti, to bi bio jedan od načina: ne objaviti iznova knjige u kojima se danas ne prepoznaješ.“
Autor: Danijel Fermin
Izvor: zendalibros.com
Foto: Rodrigo Fernández - Own work / CC BY-SA 3.0 / Wikimedia commons