E-Novine o novom romanu Zvonka Karanovića

Dezerter nije onaj koji napušta vojsku, nego je onaj koga su ostavile civilizacijske norme kad su se spustile na nivo rata i ubijanja. Dakle, dezerter je uzvišena moralna kategorija i kao takva uvek-već osuđena na neminovnu propast pred stvarnošću. Zvonko Karanović je napisao zanimljivu trilogiju, koja u svom poslednjem delu donosi i veoma kvalitetan romaneskni tekst. Svima nam je upućen poziv za dezertiranje. Prihvatimo ga što pre.



 

Pre pet godina, Zvonko Karanović je u niškom Zografu objavio Više od nule, prvi roman iz trilogije Dnevnik dezertera. Ove godine, objavljivanjem Tri slike pobede u beogradskoj Laguni, u kojoj su objavljena i prethodna dva romana, pod uredničkom palicom Igora Marojevića, završena je ova saga o Nišu u godinama oko i za vreme bombardovanja. Na Fejsbuku i oko njega dizana je tenzija i Zvonkovi prijatelji i poštovaoci, s obzirom da je i on sam, očigledno, jedna od legendi iz grada Niš-tavila, pumpali su atmosferu najavljujući veliki i značajan let Srebrnog letača. Nije nemoguće da je ovo bio još jedan od marketinških trikova zamišljenih u Laguni, koja za svoje knjige radi odlične kampanje, no to nije ni bitno. Ono što je važno reći je da ova izdavačka kuća, sa svojim perjanicama Marojevićem i Karanovićem, pokušava da lansira urbanu prozu u ovdašnju književnost, a da se pri tom ne oslanja na žanr (kao kod drugog proslavljenog Nišlije, Ćirića), već da pokušava da problematizuje život u srbijanskim gradovima.

Ipak, treba uzeti u obzir da Karanovića interesuje poseban period u novijoj istoriji ove huliganske zemlje – NATO bombardovanje 1999. godine i oko njega, smatrajući ga prelomnim u životima svojih junaka, on gradi svoj narativni svet u kojem se sukob dešava na liniji unutrašnje-spoljašnje. Ono što je lepo i dobro to je svet trojice prijatelja i krug koji oni čine, a ono što ne valja to je manje-više sve što tom krugu preti i što ga ugrožava. Ova binarna konstrukcija koja funkcioniše na osnovu razlike mi vs ostali, naravno nije održiva, ona je iluzorna i, kao što će sva tri romana pokazati, nikada nije ni postojala. U prva dva romana (Više od nule i Četiri zida i grad), kao i u zaključnom, svaki od junaka je sam za sebe, a prijatelji su potpuno u drugom planu. Egzistencijalistička narativna situacija možda potiče i iz činjenice da je Karanović odlučio da svakom od trojice pripadne po jedan roman, odnosno da svaki od njih bude fokalizator u jednoj narativnoj celini. Pošto je dosledno sproveo svoj plan u delo, postalo je jasno da bi svako povezivanje izgledalo veštački i moguće je da su neki delovi romana, koji bi možda pružili trunčicu optimizma, žrtvovani logici izabranih likova.

Korto, Tatula i Ðole, tri verna/ratna druga iz detinjstva, predstavljaju tri urbana tipa. Prvi među njima koji pripoveda Više od nule je šmeker, čovek s planom, tip koji inspiriše, gradska faca. Tatula, kome pripadaju Četiri zida i grad, je vrač, diler, tip koji čita Tibetansku knjigu mrtvih i Kastanedu, strip autor i umetnik u pravom smislu reči i jedini neprilagođeni među njima – zbog čega i strada. Poslednji na listi, narator romana Tri slike pobede, pravi je šminker, tip koji se loži na modu, naočare i parfeme, usvojenik i lepotan i moralno najlabaviji među njima. Verujem da bi u glavnim likovima trilogije svi mogli da prepoznamo neke od tipova, čak i u varošicama u kojima živimo, i zbog toga Karanovićeve knjige imaju priliku da lako dođu do publike. Međutim, Karanović odlazi za nijansu dalje od prostog tipiziranja i što trilogija više odmiče njegovi likovi dobijaju na kompleksnosti. Posebno je to vidljivo u preobražajima koje će Ðole i Korto doživeti u Tri slike pobede, koji svakako predstavlja vrhunac. Važno je naglasiti da su izabrane narativne perspektive za svaki od romana trilogije postavljale ograničenja kako u odnosu na to koliki je naratorov opseg znanja i saopštavanja, tako i u odnosu na komunicirani sadržaj. Sporedni likovi koji se pojavljuju u trilogiji prelaze iz jednog romana u drugi, ali u svakom od njih u zavisnosti od toga ko ga pripoveda, dobijaju različite uloge i značaj.

Narativna složenost poslednjeg romana koja je jasno uočljiva, posebno u odnosu na prvi, bez obzira na konačni remiks, uliva nadu da pisanje može da se nauči i da pisac može vežbom da stigne do određenog nivoa veštine. Ne samo složenošću lika, ne samo snagom obrta kojim se narativna energija uspešno preusmerava, već i ukupnošću atmosfere skupljene na dva različita hronotopa (rat i bombardovanje na Kosovu, s jedne i Niš posle bombardovanja, s druge strane), Karanović je u najmanju ruku pokazao da je svoje prozaističko umeće izjednačio sa pesničkim. Pored toga, ako se na kraju Više od nule i činilo da autor i ne zna šta želi da kaže, već samo oseća potrebu da govori, na kraju trilogije u coup de grace opšteg ludila, 5. oktobra 2000. godine, oko deset uveče ispred Manježa u Beogradu, jasno je da je urbana proza našla svoj politički kraj i da se očaj i destrukcija iz privatnih života gradskih legendi (ovog puta niških) polako seli na ulice i trgove, međ’ običan svet i smrtnike. Na primeru Tatule je takođe jasno da su sve žrtve koje su pale bile potpuno uzalud i da one nemaju moć da regenerišu kancerogeno društveno tkivo koje se širi.

Dnevnik dezertera kao i Tri slike pobede ironični su naslovi. Naime, nijedan od momaka nije dezertirao iz rata, bez obzira na njihovu ozbiljnu želju da to učine, bez obzira na činjenicu da nemaju osećaj pripadanja ratničkim hordama, bez obzira na njihovo urbano i civilizovano shvatanje života koje se opire besmislenom ubijanju na osnovu nacionalne ili verske pripadnosti. Dezerterstvo može da se odnosi samo na "dezertiranje" iz života koje su tako uspešno sprovodili, kao i na pobede kojima Ðole prisustvuje i svedoči. Prva je spektakularna pobeda na Kosovu, druga pobeda rata nad mirom posle njegovog povratka u Niš-tavilo, a treća lažna pobeda je ona kojoj prisustvuje u parku ispred Manježa. U tom smislu je Dnevnik dezertera posvećen svima onima koji se osećaju napuštenim/dezertiranim od strane etičkih principa, ali i države i društva. Jer, ukoliko logično postavimo stvari, dezerter nije onaj koji napušta vojsku, nego je onaj koga su ostavile civilizacijske norme kad su se spustile na nivo rata i ubijanja. Dakle, dezerter je uzvišena moralna kategorija i kao takva uvek-već osuđena na neminovnu propast pred stvarnošću.

Zvonko Karanović je napisao zanimljivu trilogiju, koja u svom poslednjem delu donosi i veoma kvalitetan romaneskni tekst. Svima nam je upućen poziv za dezertiranje. Prihvatimo ga što pre.

 

Izvor: www.e-novine.com

Autor: Vladimir Arsenić