E. L. Džejms o povezanosti prezimena iz romana „Gospodin“ sa Kristijanom Grejom

Od trenutka kada je roman „Gospodin“ najavljen, E. L. Džejms je insistirala na tome da će se priča u njemu razlikovati od one iz njene trilogije „Pedeset nijansi“ koja je učinila književnom senzacijom. Međutim, pažljivi čitaoci su odmah primetili da između ove dve knjige postoji povezanost.

„Gospodin“ govori o Maksimu Treveljanu koji se neočekivano zaljubljuje u svoju spremačicu Alesiju, talentovanu pijanistkinju. Iako u priči nigde nema Kristijana Greja, Anastasije Stil niti bilo kog drugog lika iz „Pedeset nijansi“, obožavaoci ovih romana su primetili da je Maksimovo specifično prezime isto kao i devojčako prezime majke Kristijana Greja.

Autorka priznaje da postoji dublja povezanost, ali ne želi da otkriva detalje. „Postoji priča u vezi sa tim, ali ne želim sada da pričam o njoj“, rekla je za EV (Entertejment Vikli). Iako tu povezanost tek treba da objasni, Džejmsova kaže da postoji prostor da se proširi svet porodice Treveljan. Maksim ima titulu grofa i kako bi stvorila ubedljivu priču, autorka je kreirala porodično stablo porodice. „On je trinaesti, dakle morala sam da osmislim i ostale plemiće i pomislila: ’O, pa uvek mogu da se vratim i nađem još neku priču među njima.’ Postoji potencijal, ali ko zna?“

Donosimo vam deo razgovora koji je EV vodio sa popularnom autorkom.

Poznato je da je serijal „Pedeset nijansi“ započet kao fan fikcija. Da li je neko delo pop kulture posebno uticalo na inspiraciju „Gospodina“?

Zapravo, ne. Jedina inspiracija su stotine istorijskih ljubavnih romana koje sam pročitala tokom godina. Tokom ranih tridesetih sam putovala metroom i to je bila noćna mora pa sam kupovala istorijske ljubavne romane i čitala ih. Skrivala sam korice kako niko ne bi video šta čitam – zbog toga je i na naslovnoj strani „Pedeset nijansi sive“ bila kravata kako niko ne bi prepoznao šta čitate. Ubrzo je postala previše prepoznatljiva pa polazna ideja više nije prolazila.

Znači li to da ste celog života čitali ljubavne romane?

Da, mislim da je tako. Džili Kuper je napisala dosta romana koji su bili popalrni među mojim prijateljicama u školi tako da me je ona uvela u svet ljubavnih romana. Pored Džejn Ostin, naravno.

Na mnoge načine, „Gospodin“ je roman koji deluje klasično i staromodno. Da li ste razmišljali da ga stavite u drugi istorijski okvir? Da ne bude savremena priča?

Ne, nisam. Želela sam da se odvija u sadašnjosti. Kada letim avionom, uvek kupujem magazin Kantri lajf koji mogu slobodno da nazovem pornografijom nekretnina. Reč je o prelepim imanjima koja su na prodaju. Čitala bih to i razmišljala kako u današnje vreme održati jednu takvu nekretninu. Velika kuća sa imanjem – to je preskupo. Ta priča mi je ispunila maštu i počela sam odatle.

Podsetilo me je u nekim situacijama na „Rebeku“ – ogromno zdanje u Kornvolu.

Stvar je u tome da nikada nismo upoznali Menderlej iz „Rebeke“ – koliko je to imanje zaista i šta se sve nalazi na njemu. Znamo samo da je to grandiozna kuća. I ovde je reč o takvoj kući, ali sam u jednom trenutku pomislila da želim da je obiđem. I zasnovala sam je na postojećem objektu.

Ovaj roman je više ljubavni nego erotski kako je prethodni serijal okarakterisan – da li ste sa tom namerom pisali „Gospodina“?

To se iskristalisalo na kraju. Idete tamo gde vas likovi odvedu. A mene su odveli u ovakvu priču. Smatram knjigu erotskom jer ima veoma detaljnih opisa seksa u određenim scenama. Svrstala bih „Gospodina“ u kategoriju erotskih ljubavnih romana.



Roman zalazi u temu trgovine belim robljem. Recite nam nešto o istraživanju koje ste sproveli i zašto ste odlučili da glavna junakinja bude deo te priče?

Zaista sam mnogo istraživala i u jednom trenutku se kolebala da li uopšte treba da pišem ovu knjigu. To je baš sumorna tema. Odlučila sam da izbavim svoju junakinju koja je hrabra i mnogo radi na svojoj bezbednosti. Želela sam da bar malo skrenem pažnju na problem u kom se mnoge mlade žene lako nađu, posebno one iz istočne Evrope. Nadam se da je to dobra stvar.

Zbog čega klasična muzika provejava kroz vaša dela i u ovom igra veoma važnu ulogu?

Žao mi je što ne umem da sviram nijedan instrument i zato tu veštinu pridajem mojim junacima. Oni su sve ono što ja nisam a volela bih da budem. Volim da istražujem muziku, pišem uvek uz nju tako da ona nađe svoj put u romanu. Želela sam da Alesija ima takav talenat, da ne bude samo lepo lice. Zaista je ostvarena, to mi je bilo važno.

Za ljubavne romane se vezuju razni stereotipi – da su loše napisani, kritikuje se sadržaj i navodi da su namenjeni isključivo ženama. Gde vidite svoje dela u toj priči?

Tu sam da zabavim ljude i pomognem im da pobegnu od svakodnevice, to je sve što radim. Drugi ljudi klasifikuju moje knjige, a to nekad rade i na osnovu svog iskustva. Ne volim da trošim vreme na etiketiranje, radije ću sesti i napisati novu knjigu.

Zašto mislite da ljudi vole da kritikuju mrze vaše knjige? Mislite li da vam zavide zato što ste uspešna žena?

Mislim da ima i toga. Razumete – pisala sam u slobodno vreme, zabavljala se, pisala za sebe. Mislim da ta činjenica ljude ponekad iritira.

Serijal „Pedeset nijansi“ je podstakao diskusije na temu ženske seksualnosti i kako ih kulturološki razumemo tj. da li uopšte želimo da ih razumemo.

Apsolutno. Reč je o veoma, veoma kompleksnoj temi i retko nam se pruža prilika da o njoj govorimo tako da mi je zanimljivo što je moja knjiga to podstakla. Za mene je ipak najvažnije da je podstakla ljude da čitaju. Dobila sam nebrojano mnogo poruka od žena koje kažu da decenijama nisu ništa pročitale i onda su uzele moju knjigu i od tada se udružuju u klubove i nastavljaju da čitaju. Veoma sam počastvovana zbog toga.

Jeste li posebno ponosni na nešto i čemu se nadate?

Kao pisac, samo želim da budem čitana. Ako nekog mogu da zabavim, to je odlično. Ako ljudi žele da diskutuju u ženskoj požudi nakon čitanja, to je sjajno, ali to mi nije cilj.

Izvor: ew.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: Nino Muñoz