Džuli Smit o mentalnom zdravlju, majčinstvu i društvenim mrežama

Razgovarali smo sa dr Džuli Smit, kliničkim psihologom, zvezdom TikToka i autorkom koja uvodi revoluciju u način na koji razgovaramo o mentalnom zdravlju.

Kako ste došli na ideju da svoja znanja iz oblasti psihologije podelite sa korisnicima društvenih mreža?

Po zanimanju sam klinički psiholog i desetak godina sam radila u britanskoj Nacionalnoj zdravstvenoj službi. Ali kada sam dobila decu, postalo mi je jasno da u životu ima i važnijih stvari od posla i da ću morati da preispitam prioritete. Stoga sam odlučila da kod kuće otvorim privatnu praksu – u dvorištu imam malu prostoriju u kojoj pružam terapijske usluge – i da primam klijente kada su deca u školi, kako bih napravila neku vrstu balansa.

Baveći se psihoterapijom, primetila sam da moji klijenti, pored toga što provode dosta vremena pričajući o sebi, istovremeno usvajaju i mnoga korisna znanja o tome kako naš um funkcioniše i kako mogu da utiču na sopstveno raspoloženje i emocionalna stanja. A čim bi iskusili taj edukativni aspekt terapije, postajalo im je lakše da se samostalno staraju o svom mentalnom zdravlju.

Danas imate 3,4 miliona pratilaca na TikToku i knjigu koja se našla na listi bestselera Sandej tajmsa. Kako Vam je to pošlo za rukom?

Suprugu sam toliko dosađivala pričama o tome kako terapeuti ne bi trebalo da se bogate deleći sasvim jednostavne savete, i kako bi najosnovnije informacije morale biti dostupne svima, da mi je on na kraju rekao da prestanem da se žalim i da uradim nešto u vezi sa tim.

Pristao je da mi pomogne, i krajem 2019. postavili smo nekoliko krajnje amaterskih snimaka na Jutjub. Bili su užasni! Uopšte nisu izgledali onako kako sam zamišljala. Na svu sreću, moj suprug je tih dana sasvim slučajno nabasao na TikTok. Predložio je da napravimo nekoliko novih, kratkih video-klipova i postavimo ih na tu platformu. Moja prva reakcija bila je: „Ne dolazi u obzir! Svi će me kritikovati što u tom formatu govorim o ozbiljnoj temi.“

Nekako je ipak uspeo da me ubedi i cela stvar je vrlo brzo počela da privlači ogromnu pažnju. Odjednom su počele da stižu poruke sa svih strana sveta: „Hvala, mnogo ste mi pomogli“, ili „Podstakli ste me da krenem na terapiju.“ Tada smo shvatili da vredi nastaviti, jer ima ljudi kojima ono što radimo očigledno pomaže.

Sa kakvim izazovima se susrećete kada o ovoj temi govorite na društvenim mrežama?

Moje glavno pravilo je da svaki klip mora da ima vrednost i poruku koja će – čak i ako deluje sasvim banalno – pružiti nadu nekome ko se nalazi u teškoj situaciji. Trudili smo se da materijal predstavimo na interesantan i upečatljiv način, jer ljudi danas imaju sve manje vremena i strpljenja.

Tako smo se, pored edukativnog, našli i pred kreativnim izazovom, jer je bilo važno da potencijalno dosadne informacije predstavimo u formi koja će držati pažnju gledalaca. S vremena na vreme koristimo rekvizite i vizuelna pomagala, što znači da ponekad za vreme snimanja napravimo veliki nered – kao kada smo izazvali poplavu ili kada je eksplodirala lopta za vežbanje!

Klipovi su veoma zabavni. Da li su Vas ikada optužili da „previše uprošćavate stvar“?

U početku sam bila pomalo nesigurna i stalno sam se pitala šta će reći moje kolege. Suprug i ja se tokom snimanja dobro zabavljamo, ali veoma mi je važno da sačuvam kredibilitet, ostanem profesionalna i da sve što kažem bude potkrepljeno činjenicama. Ispostavilo se, međutim, da nije bilo razloga za brigu. Podrška koju sam dobila od mnogih psihologa i drugih stručnjaka za mentalno zdravlje me je zaista dirnula.

Oni sada preporučuju ljudima da me prate na internetu, ili da kupe knjigu, jer znaju da su moji saveti korisni. Pojedini nastavnici koriste moje klipove sa TikToka u školama kako bi započeli razgovor o mentalnom zdravlju. To je najveći kompliment koji sam mogla da dobijem.

Postali ste poznati praktično preko noći. Patite li možda od sindroma prevaranta?

Svaki korak ovog putovanja za mene je predstavljao izazov, jer sam prilično introvertna osoba. Pre samo nekoliko godina sam imala svoju malu praksu u svom malom u dvorištu, u svom malom gradu, razgovarala sam oči u oči sa svojim klijentima i bila sasvim zadovoljna životom, ali kada je sve ovo počelo da se dešava, imala sam utisak kao da se ceo svet okreće naglavačke.

To nije bilo ono na šta sam navikla. Nikada nisam sanjala o slavi. A onda su neznanci počeli da mi prilaze na ulici, u supermarketu – nikada to nisam priželjkivala, niti mi je to bila ambicija.



Kako se nosite sa svom tom pažnjom?

Trudim se da praktikujem ono što propovedam! Morala sam da se suočim sa svojim strahovima i prihvatim nove okolnosti. Počela sam da se pojavljujem na televiziji, promovišem knjigu i odgovaram na pitanja novinara. Ne osećam se najugodnije, ali neću dozvoliti da me to spreči da pomognem što većem broju ljudi.

Imate li vremena za sebe?

Društvene mreže su rupa bez dna: progutaće sve što ste spremni da ponudite. Tako da morate naučiti kako da kažete „dosta“ i jednostavno siđete sa te beskonačne trake.

Kada sam tek otvorila privatnu praksu, provodila sam vreme sa porodicom i viđala klijente kada deca odu u školu, a onda sam najednom počela da radim više nego ikada u životu. Stavila bih decu u krevet, a zatim bih odlazila u radnu sobu, šminkala se i sedala pred kameru, ili pisala novi materijal. Suprug i ja smo se brzo navikli da ostajemo budni do sitnih sati, ali posle izvesnog vremena smo shvatili da ćemo morati da pronađemo način da stvari vratimo u normalu.

Sada veoma pažljivo planiramo „porodično vreme“, a jedan dan u nedelji rezervisan je isključivo za najmlađeg sina, koji još uvek nije krenuo u školu. Vikende uglavnom provodimo sa decom; subota više nije dan za snimanje.

Veoma je važno ponekad zastati i zapitati se: „Šta su mi prioriteti? Živim li u skladu sa njima?“ Svakodnevne obaveze vas ponekad odvuku od onoga što vam je najvažnije – a pogotovo ako ste zaposlena majka koja mora da misli na milion stvari.

Ima ljudi koji ne umeju da kažu „ne“ i onda se postepeno odvajaju od života koji bi želeli da žive. Ne želim da zvučim nezahvalno – ono što sada radim otvorilo mi je mnoge mogućnosti – ali morala sam da naučim da mudro planiram i ozbiljno razmišljam pre donošenja svake odluke.

Često čujemo da društvene mreže nisu dobre za naše mentalno zdravlje. Kakav je Vaš stav o tome?

Dosta sam o tome razmišljala. Ne postoji način da se otarasimo društvenih mreža. Mogla bih da odem u svoju terapijsku sobu, slušam klijenta za klijentom i neprestano se žalim kako su ljudi neobavšteni – ili bih mogla da uradim nešto pozitivno, ponudim savete i informacije, i povećam šanse da neko dobije preko potrebnu pomoć. Smatram da je ova druga opcija daleko bolja. Ako već ne možemo da pobedimo društvene mreže, iskoristimo ih da ovaj svet učinimo boljim mestom za život.

Ima li dana kada Vam je teško da sačuvate optimizam?

Svaki dan nosi svoje izazove. Ima dana kada trpite pritiske sa svih strana. Ima dana kada najradije ne biste ništa radili. To nam se svima dešava. Za mene je, recimo, posebno izazovan bio period kada sam pisala knjigu za vreme opšteg karantina i bila zatvorena u kući sa troje dece.

Moj dvogodišnjak je neumorno jurio iz sobe u sobu i pravio haos, drugo dvoje su pokušavali da prate časove na daljinu, a ja sam nekako morala da se usredsredim na pisanje. Pored toga, suprug i ja smo imali obavezu prema pratiocima na društvenim mrežama. Snimali smo noću, jer su moji dnevni sati bili posvećeni deci i pisanju. U jednom trenutku je čak počelo da nam ponestaje ideja. Mislim da se za vreme pandemije svako borio sa nekom vrstom iscrpljenosti.

Situacija je sada daleko bolja. Imamo nekoliko slobodnih dana u toku nedelje i više nismo pod pritiskom da stalno izbacujemo novi materijal. Želim da sadržaj koji nudim bude što kvalitetniji i zato više ne žurim.

Sada ste javna ličnost. Osećate li potrebu da sve u Vašem životu bude „pod konac“?

Ne, još uvek sam mama koja ujutru nenašminkana vodi decu u školu. Znam da ima mnogo onih koji čine sve kako bi održali određeni imidž, ali ja nisam spremna da podlegnem toj vrsti pritiska. Istovremeno sam svesna činjenice da sam uzor svojoj deci, pogotovo svojoj devetogodišnjoj ćerki, i to me inspiriše da budem najbolja verzija sebe.

To je kriterijum kojim se vodim u svemu što radim. Ono čime se trenutno bavim ne definiše me kao osobu. Kada bi sutra sve nestalo, ne bi bio kraj sveta.

Kajete li se zbog nečega?

Ne. Ponekad se, kao i svako drugi, zapitam: „Šta to radim? Da li sam ovo želela?“ Ali to je sastavni deo života. Trenutno mi je najvažnije da radim kvalitetno svoj posao i budem majka kakva sam oduvek želela da budem.
Kakav je Vaš savet za ponašanje na društvenim mrežama?

Redovno savetujem ljude da preuzmu kontrolu i prestanu da prate sadržaje zbog kojih se ne osećaju onako kako bi želeli. Samo od nas zavisi kakve ćemo sadržaje konzumirati. Algoritmi prikupljaju podatke o vašim interesovanjima i ako im jasno kažete šta želite, a šta ne, vaše iskustvo na internetu biće mnogo prijatnije.
 
Autor: Sali Sonders
Izvor: psychologies.co.uk
Prevod: Jelena Tanasković
Foto: Will Bremridge