Njegovi junaci su autsajderi – medvedi, cirkuzanti i siročad. Džon Irving priča o adolescenciji, nedovršenim romanima i o tome koliko voli svoj posao. Intervju je rađen 2018.
Gospodine Irving, navršavate 75 godina ovog meseca, što su godine kada mnogi ljudi smatraju da treba malo spustiti loptu. Vi, međutim, planirate turneje i pišete scenarije za filmove...
... i sigurno ću napisati još roman-dva. Uvek imam razbacanog materijala koji čeka da se oblikuje. To je poput dece koju još treba da odgajite, ne biste se samo okrenuli i otišli od njih, zar ne?
Kažu da provedete osam do devet sati za radnim stolom svakog dana, da li niste sposobni da predahnete.
Pišem svaki dan kada ne putujem. Zašto bih prestao? Da radim posao koji ne volim, sigurno bih rado prestao ranije i otišao na pivo, ali stvari ne stoje tako. Svaki dan sam zahvalan što mogu da pišem i što ne moram da radim nešto drugo. Nije uvek bilo tako. Moje prve tri knjige se nisu dobro prodavale, a pošto sam tada već imao malu decu, morao sam da predajem na fakultetu da bih izdržavao porodicu. Morao sam da kradem od vremena za pisanje, nisam pisao više od dva ili tri sata dnevno – i to ne svaki dan.
Prodali ste preko 12 miliona knjiga i osvojili ste Oskara za scenario koji ste napisali za filmsku adaptaciju „Tuđih pravila“? Odakle vam disciplina?
To nema veze sa disciplinom, koja je potrebna samo za aktivnosti u kojima ne uživate. Zabavno mi je da sednem i ušunjam se u živote svojih likova, i to me održava mladim. Možda je to tajna moje energije: veoma sam zainteresovan za priče o odrastanju jer smatram da je taj stadijum života – kad više nisi dete, ali nisi još ni odrastao – ključan.
Ne verujete u odrastanje?
To je mogućnost... Kod adolescencije me interesuje to što, iako je to tako kratak period u našem životu, često ima veliki uticaj na njegov ostatak. Moj odnos prema ovoj temi može biti ono što održava moj um mladim.
Ali kako ubedite ostatak tela da to isprati? Zar se nikada ne umorite?
Moji romani postaju kraći. Više ne želim da potrošim tri godine na jedan roman, naročito zbog toga što pišem rukom i više ne koristim kompjuter. Uvek sam prvi rukopis pisao rukom, ali bih stvari preradio na kompjuteru. Ovih dana, moj asistent prekucava moje žvrljotine, koje pregledam i unosim ispravke hemijskom više puta.
Nemate poverenja u tehnologiju? Ili to radite jer mislite da veći deo posla treba da se uradi rukom?
Jednostavno je sporije, a sporije je dobro. Bolji sam i pažljiviji stilista kada pišem rukom.
Vaš junak u „Avenue of Mysteries“ je pisac koji umre pre nego što dovrši svoj poslednji roman. Da li se nekada plašite da vam ponestaje vremena?
Ne pišem o svojim ličnim strahovima, to bi mi bilo previše dosadno. Ne, uvek je stvar u zapletu, drami i strukturi. Stari Grci su već iskoristili efekte. Razmišljam koje loše stvari bi mogle da se dese mom junaku i onda idem još dalje, ne prema kraju, već prema razvijanju priče.
Znači da nije užasavajuća pomisao da možda nećete završiti poslednji roman?
Ne razmišljam baš o tome, ali reći ću ti ovoliko: pravim pokrića. Roman koji Huan Diego ostavlja nedovršen u „Avenue of Mysteries“ zasnovan je na materijalu za priču koju sam i ja želeo da napišem. U suštini sam ga žrtvovoao za mog junaka u romanu. A evo i zašto: materijal kojim raspolažem o temi naručenih mladi iz Litvanije i propalih usvajanja veoma je složen i oduzeo bi mi previše vremena. Pa sam u nekom trenutku morao da priznam sebi da nikada neću napisati taj roman. Prevelik je, preširok, prezahtevan. Pa sam oživeo materijal, ali samo nakratko, i ostavio sam ga nepotpunog.
Možete da priuštite sebi da tako rasipate materijal jer ga imate mnogo?
Uvek postoje dve ili tri stvari na kojima radim periodično, koje u glavi pripremam i unapređujem. Kad god završim nešto, pogledam šta još uvek imam i odlučim šta ću sledeće da koristim. I kada jednom imam jasnu sliku kako će priča da se završi, nastavim da pišem dok ne bude završena. Pišem 30 godina, u suštini bez prestanka. Mislim da se to neće promeniti.
Na čemu trenutno radite?
Pišem neke scenarije za seriju HBO-a zasnovane na „Svetu po Garpu“.
Kada će rezultat biti emitovan?
Nemam pojma, možda ni neće. Ne znam na koliko projekata rade simultano u HBO-u...
Što znači da je Džon Irving srećan što piše stvari koje bi mogle da završe u smeću?
Plaćaju mi čak i ako ih nikada ne objave. Ne, ozbiljno: mnogo učim o pisanju scenarija, pa nije sve u potpunosti gubitak vremena i truda. Verovatno me to tera da nastavim: radoznao sam, volim da učim nove stvari, da putujem, da pričam sa ljudima i slušam ih kako objašnjavaju zanimljive stvari. Ne želim da prestanem da radim to, ikada!
A šta je sa rvanjem?
Morao sam da prestanem. Sparingovao sam sa mladim ljudima u svojim četrdesetim, i trenirao sam svoje sinove, ali to nije bila dobra ideja i moje telo to nije moglo da podnese. Upropastio sam kolena i više ne mogu ni da džogiram kako treba. Uzbrdo bih i mogao, silazak je problem. Ali to je u redu – ili na traci za trčanje povećam nagib ili šetam po Torontu, gde sada živim. To je divan grad za šetnju.
Izvor: magazin.lufthansa.com
Prevod: Đorđe Radusin
Foto: © Elke Wetzig/CC-BY-SA / CC BY-SA 3.0 / Wikimedia commons