Džon Apdajk: Biti pisac

U rubrici „UWTV classics“ kanal UW Video objavio je intervju iz svoje arhive sa čuvenim američkim autorom Džonom Apdajkom. Voditelj Al Pejdž pitao je slavnog pisca kakav je njegov pogled na klasične romane i ima li razlike između američkih i evropskih pisaca.



Da li postoje „američki romani“ ili su to samo romani kao i svi drugi?

Mislim da su američki romani malo drugačiji. Na neki način smo bili izolovani i klasični američki romani su drugačiji od onih koji su pisani u Evropi u isto vreme. „Mobi Dik“ ili „Skarletno slovo“ nemaju svoje ekvivalente sa druge strane okeana. Nisam profesor engleskog jezika, ali mi deluje da centralni odnos u američkim romanima nije između članova društva već se bavi odnosom pojedinačne duše prema, na primer, prirodi. „Mobi Dik“ govori o prirodi, kao i „Haklberi Fin“.

Dakle reč je o individualnoj perspektivi koja deluje jedinstveno američki?

Mislim da je tako bilo nekad, ali i danas postoji nešto sirovo i usamljeno u američkom ukusu što drugima deluje primamljivo – bar je to iskustvo koje imam sa svojim romanima koji, izgleda, prijatno opisuju život u Americi. Možda je to zbog osećaja težine i straha koji verovatno oslikavaju užas koji su puritanci osetili kada su sišli sa broda.

Upotrebili ste izraz „klasičan“. Da li ćemo i za sto godina, kada pogledamo unazad, gledati na te romane kao klasike?

Očekujem da će naši klasici, pet ili šest njih iz sredine 19. veka, ostati klasici. Ne mogu da zamislim američki identitet bez njih. Ne znam koliko će savremenih romana postati klasici, ali mislim da su rani Hemingvej, Fokner i O'Konor već smešteni u tu grupu.

Da li se tokom vremena menja naš pogled na to šta je dobro, a šta loše u tim delima koje nazivamo klasicima?

Verujem da se menja. Pogledi se razlikuju. Na primeru Šekspira znamo da su se mišljenja menjala iz veka u vek, kako se svaka nova generacija upoznavala sa njim. Melvil je danas u vrhu američkih klasika, ali do 1895. godine niko nije čuo za njega sem nekolicine ljudi koji su pročitali rane priče o moru. Verovatno će biti još nekih promena ovog tipa, ali kao pisac i kao čitalac mislim da su američki klasici već definisani.

Kada pogledamo kroz periode stvaranja, da li postoje različiti pravci u američkoj književnosti?

Naravno. Postojali su razni pokreti. Mislim da je fikcija, posebno nakon rata, počela da posmatra svoju sestrinsku umetnost – vizuelnu – i zapazila da postoje razni pokreti koji dolaze i prolaze. Apstrakcija, neoekspersionizam. Danas postoji novi pokret u slikarstvu skoro svake godine. Tako da danas postoje i talasi u američkoj književnosti. Ipak pisci stvaraju dugi niz godina, i po 40, i teško je da menjate pravce i neprestano se prilagođavate ako imate istoriju stvaranja za sobom.

Šta je potrebno da bi neko bio dobar pisac romana? Da li postoji samo jedna stvar koja se izdvaja?

Pretpostavljate da ja mogu da dam odgovor na to pitanje... Mislim da ne postoji, da je reč o više stvari. Jedna od njih je sposobnost organizacije jer roman bi na kraju trebalo da nam da osećaj završenosti. Sama sposobnost da vidite put od prve do poslednje reči je izuzetna. Verujem da je najvažniji dar koji pisac može da ima ljubav prema životu. Da bude iskreno zainteresovan za većinu stvari. Dok pišete roman, postajete svesni svih stvari koje bi trebalo da znate i onih koje zaista znate. Dakle, opšte interesovanje za svet je, po mom mišljenju, jedan od najvažnijih sastojaka potrebnih da se bude romanopisac. Takođe i sposobnost da se sagleda drugačiji pogled na stvari. Ali sveo bih sve na ove dve metafizičke osobine – ljubav i želja da se nešto stvori.

Da biste bili pisac, potreban vam je jak ego. Ali onda se javlja briga pišete samo zbog svog ega.

Vi kažete „jak ego“, ali ja tu pre vidim „nevinost“. Pisac mora nevino da pretpostavi da ima nešto zanimljivo da kaže i da je njegov život na neki način značajan, a to su uvek nesigurne pretpostavke. Što se tiče udovoljavanja samom sebi – mislim da je više umetničkih dela upropašćeno slušanjem dobrih saveta nego udovoljavanjem svom egu. I ja dobijam savete, imam urednike naravno, i ponekad ih poslušam. Ali uopšteno govoreći, mislim da pisac mora da ima hrabrosti i sopstvene instinkte, kao i veru da je način i ono što želi da kaže pravi put kojim treba ići.

Šta urednik može ili ne može da uradi za roman?

Urednici uglavnom mogu da vam pomognu da nešto izbacite iz romana, retko kada će vam reći da nešto ubacite. Ali ponekad je izbacivanje nekog dela veoma korisno. Moji urednici su, u suštini, tu da me podrže i ohrabre. Urednici su vaša veza sa stvarnim svetom jer oni uzimaju tekst iz nevine ruke i šalju ga gvozdenoj ruci štampe, prodavcima i, na kraju, publici. Urednici su, na neki način, babice – to jeste kliše, ali mislim da urednici ne treba da pokušavaju da pišu knjige već da ih sređuju.

Jeste li imali situaciju u prošlosti kada je urednik pokušao da vam preradi knjigu?

Da, reč je o mom prvom romanu „The Poorhouse Fair“ koji sam napisao samo da bih video da li mogu da napišem roman. Nisam očekivao da ću se obogatiti od njega, svakako je bio eksperimentalni roman. Urednica je želela da roman učinim... ne mogu da se setim reči koju je upotrebila, ali bio je to dobar predlog da roman bude razumniji. Ipak nisam bio raspoložen da budem razuman i srećom sam imao drugu opciju pa sam poslao rukopisd rugoj kući, i oni su ga prihvatili onakvog kakav je bio. Pisci se često sreću sa ovim problemom, pa tako i oni mnogo bolji od mene primaju komenare: „Uradi to na naš način ili ga nećemo objaviti.“ Teško možemo da okrivimo autora koji na to pristane, ali ako možete da izbegnete tako nešto, potrudite se da to uradite. Sada kada pogledam unazad, zadovoljan sam romanom „The Poorhouse Fair“ iako je ona možda bila u pravu. Ali osećam da je to moja knjiga, onakva je kakva sam želeo da bude i ne moram nikom da se izvinjavam.

Izvor: youtube.com
Prevod: Dragan Matković