Dženet Skeslin Čarls je autorka nagrađivanog romana „Moja lepa Odesa“ i novog romana „Pariska biblioteka“. Njeni kraći radovi objavljeni su u magazinu Slajs, Montana noar i drugim. Čarlsova je temeljno upoznala istorijat Američke biblioteke u Parizu kada je tamo radila kao rukovodilac. Sada živi na relaciji Montana – Pariz.
Recite nam šta vas je inspirisalo da napišete „Parisku biblioteku“?
Radila sam kao rukovodilac u Američkoj biblioteci u Parizu. Članove bibliteke čine ljudi šezdeset različitih nacionalnosti, od kojih 25% čine Francuzi. To je mesto na kome se ukrštaju putevi različitih osoba kao što su milioneri, studenti, supružnici, novinari, pisci. Za vreme mog rada u biblioteci, jedan kolega mi je pričao o gospođici Rider, direktorki biblioteke za vreme Drugog svetskog rata. Bila sam fascinirana njenom pričom zato što je bila zaista hrabra žena. Ostali radnici biblioteke bili su muškarci, i čim su došli nacisti, oni su pobegli u Ameriku, dok su gospođica Rider i grofica Klara de Šambren ostale. Postoji i tajni izveštaj, koji je sada dostupan na internetu, u kojem gospođica Rider priča o tome kako je ostala u Parizu.
Kako ste usklađivali pisanje knjige sa poslom u biblioteci?
Nisam mogla da počnem sa pisanjem priče dok sam radila u biblioteci – bilo bi to previše posla! Ljudi koji rade u bibliteci se trude da sve teče kako treba. Dva ili tri puta nedeljno organizuju razne događaje. Istraživala sam koje izdavačke kuće ugošćuju koje američke pisce, pa sam išla i molila ih da budu gosti biblioteke na par sati.
Glavnu junakinju Odil bazirala sam na prodavačici knjiga iz Pariza koju sam jako volela. Držala je radnju „Village Voice Bookshop“ u ulici Princeze. Postala je knjižar sa četrdeset godina, a otišla je u penziju kad joj je bilo sedamdeset – sjajna jedna žena.
Odil jako voli Djuijevu decimalnu klasifikaciju, koju je primenila na čitav svoj život.
Mislim da ponekad može biti teško ako vaša porodica ne ume da komunicira sa vama. Djuijeva decimalna klasifikacije je postala vid opuštanja za Odil. Nije mogla da komunicira sa roditeljima, pa se prepustila slaganju i kategorizaciji stvari.
U knjizi se pojavljuju razni likovi, uključujući i Margaret, strankinju koja se sprijateljuje sa Odil.
Najviše mi se dopalo da pišem o Margaret. Volela sam da istražujem njenu priču: osećala se kao stranac u Parizu, nije znala gde da ide, nije razumela jezik. U to vreme telefonski pozivi su bili jako skupi, a Margaret nije baš volela da piše pisma. Bila je jako usamljena, ali kada je došla u biblioteku, osećala se kao kod kuće. Biblioteka tako utiče na ljude: pruža im utehu i mesto na kojem pronalaze ljude slične sebi. Nadam se da će ova knjiga podstaći ljude da ponovo krenu u bibliteke.
Drugi deo radnje se odvija u Montani osamdesetih godina, gde se Odil povezuje za svojom komšinicom, tinejdžerkom Lili.
Odil i Lili se poveravaju jedna drugoj. Kada Odil ispriča priču o ljudima iz svoje prošlosti, ti ljudi postaju deo Lili. Na taj način oživljavamo prošlost – bliski ljudi nam pomažu da budemo ono što jesmo. Jako mi je bilo važno da spojim Odil i Lili jer one pomažu jedna drugoj. I jednoj i drugoj je teško. Lili ima sreću što je upoznala Odil, ali kako radnja knjige odmiče, vidimo da i Odil ima sreće što je upoznala Lili. Tinejdžeri nam ponekad mogu otvoriti oči. Umeju da budu komplikovani, ali nekada stvari vide bolje nego odrasli.
Na kraju saznajemo da je Odil došla u Montanu jer se udala za američkog vojnika koji je služio u Francuskoj i čitamo o njenoj borbi za opstanak u malom mestu.
Dosta sam istraživala o ženama koje su se udale za američke vojnike. Kada dođu u Sjedinjene Američke Države, stanovnici tih malih mesta ih gledaju sa prezirom, jer su „ukrale“ američkog, mladog vojnika. Svoje svekrve nisu smele da zovu imenom, već bi ih oslovljavale sa „gospođo“. Otišla sam u Istorijsko društvo u Montani i čitala transkripte intervjua sa ženama američkih vojnika iz različitih perioda: Drugi svetski rat, Korejski rat… Žene koje su se preselile u veće gradove imale su priliku i da se zaposle, pa čak postanu i sunarodnice, dok su žene koje su živele u malim mestima, poput Odil, bile same.
Ljubomora je jedna od tema romana – i Lili i Odil se bore sa tim. Zašto ste tu temu uključili u knjigu?
Mislim da postoji dosta ljubomore u društvu, i to pogotovo u današnje vreme. Na društvenim mrežama ljudi postavljaju slike svojih savršenih života koje drugi svakodnevno gledaju. Teško nam je da shvatimo da savšen život ne postoji. Ne vidimo šta se zaista krije iza te slike. Ljubomora može negativno da utiče na ljude – na primer, žalosno je to što Odil nije cenila svoje prijateljstvo sa Margaret. Mislim da na kraju Odil shvata šta znači prijateljstvo.
Na koji još način ovde dve priče upotpunjuju jedna drugu?
Pokušala sam da napravim paralelu između Hladnog rata i Drugog svetskog rata. U oba slučaja, ljudi su bili uplašeni i nisu znali šta će da se desi. Hladni rat povezujem i situacijom koja se dešava danas: Regan govori Gorbačovu da „sruši zid“, a evo mi danas gradimo zidove.
Autor: Kejti Noa Gibson
Izvor: Publishers Weekly
Prevod: Lidija Janjić