Džek Ferveder: Priča Vitolda Pileckog je morala da bude ispričana

U varšavskom studiju Poland IN-a gostovao je autor Džek Ferveder i govorio o svojoj knjizi „Dobrovoljac“. Donosimo vam transkript tog razgovora.



Vitold Pilecki, poznat kao „najhrabriji među hrabrima“, dobrovoljno se predao tokom nemačke okupacije kako bi mogao da izveštava o stanju u Aušvicu. Moj današnji gost je odlučio da napiše knjigu o herojskom životu Pileckog, prvu na engleskom jeziku. Sa nama je Džek Ferveder, bivši ratni izveštavač.

Radili ste za „Vašington post“ i „Dejli telegraf“. Kako ste došli do priče o Vitoldu Pileckom?

Bio sam ratni reporter u Iraku i Avganistanu, a nakon što sam otišao odande, sedeo sam sa prijateljem, koji je takođe izveštavao sa mnom, i pokušavali smo da dođemo do nekog smisla u svemu što smo iskusili. On je posetio Aušvic i bio je fasciniran pričom o tajnim borbama koje su vođene unutar logora. Dugo sam razmišljao o tome, a nekoliko godina kasnije je najduži izveštaj koji je Pilecki poslao preveden na engleski jezik – pročitao sam ga i shvatio da ta priča mora biti ispričana.

Pilecki je bio aktivan tokom sovjetsko-poljskog i Prvog svetskog rata, a u Drugom je odlučio da dobrovoljno ode u Aušvic. Kako je to uopšte moguće?

Znam, neverovatno je, knjiga se zato i zove „Dobrovoljac“. Zapravo, njegov odlazak u Aušvic je prožet borbom poljskog otpora i njihovim idejama, bila je to ideološka misija. Zapravo, Pilecki je bio poprilično apolitičan, nije voleo politiku. Često se sukobljavao sa vođom otpora i tada su osmislili misiju da se reše Pileckog – poslaće ga u Aušvic. Misija je imala za cilj da otkriju šta se dešava u tom novom logoru koji je tek otvoren. Pilecki je na kraju prihvatio da učestvuje u toj misiji.

Da li je uopšte znao šta se tamo dešava? Danas kada pomenemo Aušvic, svi znaju za užase koji su se u njemu dogodili i niko ne može da zamisli da dobrovoljno ode tamo. Da li je Pilecki znao u šta se upušta?

To je važno pitanje i moramo da shvatimo da je logor kada je otvoren bio namenjen za poljske političke zatvorenike. Vremenom se razvio i postao logor smrti za evropske Jevreje. Pilecki je morao da prati razvoj planova nacista jer ni oni sami nisu znali u kom pravcu idu. Zato je sve vreme morao da osmatra šta se dešava dok je istovremeno bio predmet iživljavanja i brutalnosti.

Bio je u logoru tri godine. Šta je sve radio za to vreme?

Mislim da je verovao da će otići u logor, napraviti izveštaj i nekako uspeti da pobegne nakon toga. Veoma brzo je shvatio da je prvi i osnovni izazov za njega i sve u logoru da jednostavno prežive. Zatvorenici su sve vreme izgladnjivani, nasumično zlostavljani, ubijani. Zato mu je prvi zadatak bio da se potrudi da što više ljudi preživi. Trebalo mu je nekoliko nedelja da stupi u kontakt sa ostalim zatvorenicima. Mislim da je jedna od najneverovatnijih stvari to što je morao da im otkrije svoju tajnu iako je to moglo da mu ugrozi život.

Pripadnici političkog otpora Poljske su masovno ubijani u Aušvicu. Kako je on uspeo da preživi?

Verovatno zato što je bio zaista dobar operativac. Potrudio se da u logor ode pod lažnim imenom kako ne bi uspeli da ga povežu sa pokretom otpora. Takođe je na veoma pametan način organizovao pokret otpora – stvaranjem nekoliko ćelija i strateškim deljenjem informacija. Sigurno je tu bilo i mnogo sreće. Pred kraj njegovog boravka u logoru počeo je da oseća ono što danas zovemo „krivica preživelog“ zbog toga što je i dalje živ, a toliko ljudi je ubijeno.

Kada je shvatio da neće lako moći da pobegne i da prvobitna zamisao misije ne može da uspe?

Moramo da razumemo da je na početku Aušvic bio mesto užasne brutalnosti prema poljskim zatvorenicima. Kako je rastao i postajao centar Holokausta, fokus nacista se pomerio sa Poljaka na evropske Jevreje pa je samim tim Pilecki dobio više prostora. Dobio je i posao koji mu je omogućio da bolje ispita logor i traži puteve za bekstvo.

Nakon što je napustio Aušvic, nije prestao da se bori. Šta je radio nakon toga? Napisao je izveštaj o tome šta mu se dogodilo. Kakav je taj izveštaj? Da li samo izveštava o svemu što je video ili je ličniji?

Bio sam veoma dirnut dok sam čitao taj izveštaj. Pomislili biste da će se, nakon bekstva koje je trajalo dve nedelje, i nakon svega što je proživeo, malo povući kako bi došao sebi, ali on je odmah po dolasku u prvu bezbednu kuću tražio da vidi vođe otpora i ubedi ih da napadnu logor. Proveo je dva meseca pokušavajući da okupi vojsku sa kojom će napasti Aušvic. Bio je to sulud plan, ali je on smatrao da mora da ga realizuje. Takođe je pisao izveštaje pozivajući sve da napadnu logor.

Kako to da poljske vlasti nisu reagovale nakon što su pročitale izveštaj?

Znali su da je to mesto smrti, ali su se suočavali sa mnogim problemima i nisu doživljavali Aušvic onako kako ga je Pilecki video i kako mi danas gledamo na taj logor – kao na mesto najužasnijih stvari koje su se čovečanstvu ikada desile.

Rekli smo već da je Pilecki nastavio da se bori i nakon pisanja izveštaja.

Mislim da je nakon razočaravajućeg shvatanja da ne može da sakupi vojsku da napadne logor, odlučio da mora da pomogne pobuni svojih sunarodnika. Zatim je učestvovao u borbi protiv Sovjeta nakon rata pa je bio i uhapšen, suđeno mu je i na kraju je pogubljen.

I za kraj kako biste opisali Vitolda Pileckog u tri reči? Kako bi trebalo da ga pamtimo?

Mislim da treba da ga pamtimo kao nekoga koga su krasile plemenitost, iskrenost i vera u druge, a što mu je pomoglo da preživi logor.

 
Izvor: polandin.com
Prevod: Dragan Matković