Džejmsu Elroju konačno se osmehnula sreća

Šta se događa kada pisac najmračnijih kriminalističkih romana u Americi ugleda svetlost na kraju tunela? Lio Robson je, u pokušaju da to odgonetne, razgovarao sa njim u njegovom domu u Koloradu.
 
Jednog tmurnog nedeljnog popodneva u februaru, Džejms Elroj, najpoznatiji američki pisac kriminalističkih romana, hroničar izopačenosti i neumerenosti, imao je problem sa centralnim grejanjem.
 
„Hladno je ovde, zar ne?“, rekao je.
 
Složio sam se da je hladno. Elroj, visok i ćelav, koji izgleda kao mešavina Mišela Fukoa i ujka Festera iz „Porodice Adams“, ustaje i nekoliko minuta pilji i čačka termostat. Zatim izjavljuje da će telefonirati svojoj devojci – i nekadašnjoj supruzi – Helen Knod, spisateljici koja živi u svom stanu u istoj zgradi, nadomak „ Stationa“ u Denveru, država Kolorado. Helen je bila kod kuće i spremala ćureći čili. „Mogla bi da dođe i da baci pogled“, rekao je. „Ja se ne razumem u to.“
 
Na književnim večerima i u televizijskim emisijama, Elroj se predstavlja kao „alfa-mužjak američke fikcije“, samouvereni trgovac potkovan skarednim tračevima i vulgarnim šalama. Ovakvo predstavljanje, Elroj opisuje kao 7 odsto onoga što on zapravo jeste. „Volim da zajebavam ljude“, rekao je u pokušaju da objasni. „Čemu prenemaganje?“ Ali dok je tumarao po svom stanu, pokušavajući da dokuči da li je jedva čujni šum zvuk voza koji dolazi spolja ili zvuk neke cevi koja tiho šišti, izgledao je kao neki nazgrapni dečačić – slatko.
 
Stan je namešten minimalistički: nekoliko komada nameštaja čistih linija iz pedesetih godina prošlog veka, čitav zid knjiga u tvrdom povezu, uvijenih u celofan, nekoliko CD-ova klasične muzike, muzički stub, kasetofon i sprava za vežbanje. Frižider mu je prazan, ako izuzmemo sasušene kobasice. Tokom deset godina, Elroj i Helen bili su vlasnici riđeg bul-terijera po imenu Margaret, nazvanog po njegovoj omiljenoj britanskoj premijerki. („Nikada joj se nisam dopadao – uvek me je pratila unaokolo, lajala na mene i žestoko me tlačila kao da sam laburista.“) Ovih dana, Elroj se zadovoljava fotografijama pasa i „mojim Gila monstrumom“, umetničkim modelom guštera u prirodnoj veličini sa kojim vodi zamišljene razgovore. Nema televizora ili računara, nema računa, papira ili bilo kakvih tričarija. Jedino što remeti ovaj red je primerak njegovog novog romana, „This Storm“, koji treba da izađe ovog leta.
 
Elroj živi mirnim životom, vezan je za kuću, a po nezainteresovanosti za materijalna dobra podseća na amiša. Kada sam prokomentarisao da mi deluje prilično skromno za autora bestselera, od kojih je nekoliko preneto i na filmsko platno, odgovorio je da voli da kupuje automobile (trenutno poseduje jedan automobil). U uobičajenim okolnostima, pojede činiju ovsene kaše i popije nekoliko šoljica filter kafe, provede neko vreme u „molitvi i razmišljanju“ (on je luteranac, ali ne odlazi u crkvu), konsultuje se sa asistentom preko faks-mašine ili fiksnog telefona, i drema, više puta. Osim povremenog pisanja filmskih kritika ili nekog novinskog članka, Elroj je u potpunosti, gotovo monaški, posvećen onome što naziva „božanskim pozivom – pisanju romana“. „Osećam se kao da sam veliki američki pisac kriminalističke fikcije“, rekao mi je jedno popodne. Odmeravao je ovu svoju izjavu nekoliko sekundi, kao da istovremeno odmerava svoje rivale: Dašijel Hamet, Rejmond Čendler i tako dalje. A zatim je rekao: „Ta tvrdnja bi mogla da se odbrani.“ 
 
Elrojev proboj dogodio se 1987. godine kada je objavljena „Crna dalija“, njegov sedmi roman, zasnovan na ubistvu koje se zaista dogodilo. Ovaj roman je prvi deo njegovog „L.A. kvarteta“, seriji kompleksnih detektivskih priča, kojima je oslikao portret ovog grada nakon Drugog svetskog rata. (Treća knjiga, roman „Poverljivo iz L.A.“ ekranizovan je 1997. godine, a glavne uloge su tumačili Gaj Pirs i Rasel Krou – film je nagrađen sa dva Oskara.) Elroj je kriminalističku fikciju preobrazio u mešavinu istorijske sage, ljubavne priče sa slavnim ličnostima, parodije novinarstva i psihološke analize slučaja. Njegova proza je prepuna žargona, karakterističnog za taj period, a u knjigama se pojavljuju i stvarni i izmišljeni likovi, preko kojih Elroj istražuje korene kriminalnog, pa čak i psihopatskog ponašanja. Denis Lihejn, američki pisac, rekao mi je da je „L.A. kvartet“ „vrhunsko ostvarenje američke kriminalističke fikcije. To je munumentalan spomenik koji je svojom pojavom zasenio sve ostalo.“ 
 
Po završetku ovog serijala, Elroj je zamislio da njegov sledeći roman bude kompleksan društveni portret, ogrezao u poroke i zločine, ali bez „uobičajene istrage ubistva“. Kao rezultat, 1995. godine objavljen je „Američki tabloid“, verovatno njegov najbolji roman i ujedno početak nove serije. Trilogija „Podzemlje SAD“ („The Underworld USA“) prikazuje odsudne epizode iz američke istorije u periodu između 1958. i 1972. – Zaliv svinja, atentat na Martina Lutera Kinga i Kenedijeve, rat u Vijetnamu – iz perspektive nekolicine izmišljenih plaćenih ubica i prišipetlji. Elroj, koji svoj rad opisuje kao ogled iz „moralne veštine“, rekao mi je da je za njega ideja o „ubistvu u zamenu za novac ili zarad neke diskutabilne ideologije, vrhunac užasa i nedostatka savesti. Humanizovanje ovakvih likova, pogled na svet iz njihove perspektive i povezivanje njih sa usponom nekoga, čija je reputacija naduvana, kao što je bio slučaj sa Dž. F. Kenedijem, delovala je suviše dobro, da bih je propustio.“ 
 
Elroj ne voli kada se govori o proročkoj dimenziji i značaju njegovih romana, ali očigledno je da postoje sličnosti između svetova koje je predstavio u serijalu „L.A. kvartet“ i trilogiji „Underworld USA“ i današnje političke scene. Ove knjige nude višedimenzionalan portret krajnosti u američkom društvu: saučesništvo u korupciji između političara i predstavnika krupnog kapitala, odbegli operativci i nepouzdane institucije, rasna mržnja, policijska brutalnost, dalekosežne federalne istrage, nameštena trgovina zemljištem, razvratni i lažljivi predsednici, moćnici koji zlostavljaju glumice i uspon populizma. Kako je Helen rekla jedne večeri: „To je Elrojev svet, mi samo živimo u njemu.“
 
Rođen je kao Li Erl Elroj u Los Anđelesu, 1948. godine. Njegova majka je bila alkoholičarka, medicinska sestra, slobodnih shvatanja, potomak nemačkih farmera iz Viskonsina. Njegov otac, 17 godina stariji od nje, bio je knjigovođa, vrlo stručan, ali lenj, koji je kratko radio kao poslovni menadžer Rite Hejvort. Kada je Elroj imao šest godina, njegovi roditelji su se razveli. Živeo je sa majkom, ali je osećao stid zbog njenog ponašanja. Često se seća da ju je u detinjstvu doživljavao kao „pijanduru i kurvu“. U junu 1958. pronašli su je, silovanu i zadavljenu, u leji bršljena, nedaleko od školskog igrališta u gradu El Monte, u Kaliforniji. Slučaj nikada nije rešen.
 
Elroj i njegov otac nisu razgovarali o Dženivi Hiliker Elroj. „Kao da je, nakon istrage patologa, jednostavno pala zavesa“, rekao je. Elroj je utehu pronašao u kriminalističkoj fikciji. Njegov otac, koji „nikada nije bio škrtica“, kupovao mu je barem jednu knjigu nedeljno u knjižari „Ševalije“, na Larčmont bulevaru. Procenjuje da je tog leta, nakon smrti majke, pročitao najmanje 25 romana o Hardijevim momcima. To iskustvo je bilo „posredan dijalog o smrti moje majke. I tako sam završio  –  krupan, čudan i sklon neobičnim interesovanjima, sa svojim ocem, koji se svađa sa televizorom, povremeno radi i svi misle da mi je deda i  nedresiranim psom, koji vrši nuždu svuda po kući, kada je ostavljen sam. Ovo je tipičan američki grad. Poredak je ponovo uspostavljen. Ubica je identifikovan i pravda je dostižna. Ovi zgodni klinci imaju prelepe devojke i drugare i automobile i glisere, njihovi očevi, udovci, su uglađeni policajci i pre ili kasnije će se ponovo oženiti.“  
 
Povodom jedanaestog rođendana, još uvek duboko zaglibljen u ono što naziva „diskutabilnim gubitkom“, Elroj od oca dobija knjigu „The Badge“ („Značka“) o zločinima, redu i zakonu u Los Anđelesu. Ova knjiga je sadržala poglavlje o silovanju i vivisekciji dvadesetdvogodišnje starlete Elizabete Šort, takozvane Crne Dalije – zločinu koji Elroj opisuje kao „čisto ženomrzačko ludilo“. To poglavlje „me je potpuno uzdrmalo“, kaže Elroj: „Za mene je bilo šokantnije od smrti moje majke.“ Kaže da je saznanje o tom slučaju „jedno od najznačajnijih iskustava u mom životu.“
 
Kada nije čitao, Elroj je pravio gluposti. „Svašta sam radio da bih skrenuo pažnju na sebe“, rekao je. Upisao se u „Ferfaks“ srednju školu, „siromašni primitivac“ u bogataškom okruženju. Voleo je da provocira Jevreje iz svog razreda, čak je odlazio i na sastanke američkih nacista. („Bila je to jedna patetična gomila budala.“) Na simuliranim izborima, bio je jedino dete koje je – delom i zbog netrpeljivosti prema katolicima – glasalo za Niksona, a ne za Kenedija. Ponekad je provaljivao u domove svojih bogatijih suseda i mirisao njihov donji veš. Ali ispod svog tog lošeg ponašanja, osećao se zapostavljeno, uplašeno, bio je gladan i usamljen.
 
Počeo je da se dovodi u red tek kao stariji adolescent: „Šezdesetpeta je bila prilično gadna“, rekao je. „Izbacili su me iz srednje škole. Prijavio sam se u vojsku. Otišao sam na osnovnu obuku u Fort Polk, Luizijana. Doživeo sam nervni slom. Poslali su me kući. Otac je bio na samrti. Vratio sam se u Fort Polk. A zatim sam se vratio u Los Anđeles, jer je otac mogao da umre svakog časa.“ Poslednje razgovetne reči koje je otac uputio Elroju, bile su: „Pokušaj da pokupiš svaku konobaricu koja te bude uslužila“, što je, kako kaže „i ispunio, mada rezultat nije uvek bio zadovoljavajući, moram da priznam“. Nakon što je izbačen iz vojske, Elroj se seli u Los Anđeles – pio je, krao po prodavnicama, „voajerisao“ i čitao  šund. Dešavalo se da danima živi u parku. Da bi preživeo prodavao je krvnu plazmu. Da bi se zabavio pio je viski, udisao benzedreks, pušio travu i nervirao hipike („Govorio sam: ’Bombardujte Vijetnam’, takve stvari“). U noći nakon atentata Bobija Kenedija, jedna žena ga je uhvatila kako nadrogiran masturbira na krovu zgrade. Jednom ga je pretukao transvestit po imenu Breskvica. Jednog jutra, probudio se u San Francisku, ali nije znao kako se tu obreo. Privođen je četrdesetak puta: zbog vožnje pod uticajem alkohola, zbog pijanstva na javno mestu, krađe u prodavnicama, upada i provale na tuđ posed.
 
Sredinom sedamdesetih Elroj shvata da mu zloupotreba psihoaktivnih supstanci ubija želju za drugim stvarima. „Želeo sam da se smejem, želeo sam da čitam, želeo sam devojke, želeo sam da zadovoljim svoju radoznalost, želeo sam da idem u bioskop. Voleo sam umetnost. Voleo sam dobru muziku. Voleo sam istoriju. Voleo sam da gledam slike u časopisima.“ Osim toga, imao je i ideju za roman. Elroj se 1977. godine pridružuje Anonimnim alkoholičarima i trezni se: dopala mu se ta druga krajnost – potpuna apstinencija. Počeo je da radi kao nosač štapova za golf u jednom klubu na Bel Eru, i u tridesetoj godini počinje da piše. Ideju koju je imao, pretočio je u knjigu „Braunov rekvijem“ („Brown’s Requiem“), objavljenu 1981. kao potpuno zanemareno džepno izdanje. Negde u to vreme, Elroj je ušetao u Misterioznu knjižaru (Mysterious Bookshop) u Njujorku gde je obavestio vlasnika, Otoa Penclera: „Ja sam sledeći veliki pisac“. Na šta mu je Pencler odgovorio: „Nećete mi zameriti ako se suzdržim od komentara?“.
 
Elroj je napisao seriju potpuno žanrovskih romana pre nego što se njegovo proročanstvo ostvarilo sa romanom „Crna Dalija“. Još jedan pisac je već bio objavio roman o ubistvu Elizabete Šort, na osnovu kog je snimljen i film, ali Elroj je verovao da mu je njegova specifična mešavina iskustava i senzibiliteta obezbedila jedinstvenu perspektivu. „Ja sam živeo to mačo preterivanje u piću, drogama, devojkama i svim tim glupostima“, rekao je, ali on je takođe i veteran među Anonimnim alkoholičarima, hrišćanin, konzervativac, moralista i dete razvedenih roditelja kojem je majka ubijena. U odnosu na većinu pisaca, on je istovremeno i mnogo bliži grešnom postupanju i skloniji da morališe i iznosi religijske osude. Spreman da bez straha poveže svoj život sa svojim kreativnim izražavanjem, Elroj navodi da su ga njegove lične patnje „proganjale i unosile sadržaj u tekst. Policajci zaduženi za rešavanje veoma zbunjujućih zločina, vladini provokatori i huškači, ili autoritarne ličnosti koje moraju da ostanu ispred događaja kako bi sačuvale tajne sopstvenog identiteta – ja sam znao kako da predstavim suštinu tih likova.“
 
Jedne februarske večeri, Elroj se upustio u avanturu, što je vrlo neuobičajeno – izašao je na večeru sa svojim prijateljem Džerijem Akermanom, agentom Federalnog istražnog biroa i piscem. Akerman je proćelav čovek, čvrste građe u kasnim četrdesetim koji sa Elrojem deli interesovanje za red i zakon, Los Anđeles sredinom XX veka, tradicionalne vrednosti, šešire i govedinu. Restoran „Oušen prajm“ („Ocean Prime“) koji se nalazi nedaleko od Elrojevog stana, nudi nekoliko vrsta stejkova i ima izuzetno uslužne konobare. Dok smo izlazili Helen mi je došapnula: „Kada ljudi pričaju o hrani u Denveru, ne misle na ovo.“
 
Razgovaralo se o tome šta Elroj trenutno čita – trilere Danijela Silve, o restauratoru umetničkih predmeta koji je istovremeno i agent Mosada, izraelske tajne službe. („To je apsurdna kombinacija zanimanja“, kaže Elroj.) Zatim navodi koliko se Silva oslanja na istorijske događaje – hapšenje Adolfa Ajhmana, Jordanski građanski rat – „Kao bliskoistočna, loša kopija Elroja.“
„Zar to nije reklamiranje?“, pita Akerman.
„Da, mislim da bi Danijel Silva, koji proda 40 knjiga na jednu moju, zaista umeo to da ceni. ’Ja sam bolji od njega’ – Elroja.“
 
Akerman je poneo materijal za Elrojev novi roman – knjigu o američkom ministarstvu finansija. Njegove knjige su najčešće nastajale iz trenutka inspiracije. Kaže da mu se ideja za roman „Veliko ništavilo“ (1988.) – o zaveri iz „L. A. Kvarteta“, koji govori i o homoseksualnosti, komunizmu, bejzbol timu „L.A. Dodžers“, nasilju nad Meksikancima i zaostavštini holokausta – javila u deliću sekunde jedne usamljene subotnje večeri u zimu 1986. Roman „Poverljivo iz L.A.“, još kompleksniji nastavak nastao je na osnovu „jednog jedinog naleta ideja“. A onda sledi kalemljenje.
 
Uz pomoć asistenta, Elroj istražuje i zatim piše detaljan sinopsis, koji je često dugačak koliko i sama knjiga. (Bez toga, kaže, ne bi bio u stanju da napiše knjigu „koja iole vredi“.) Zatim, leti u Njujork da razgovara o njegovoj prvoj verziji sa svojim urednicima u Knopfu, izdavačkoj kući koja objavljuje njegova dela za američko tržište. „Konačno“, kaže, „mnogo toga izbacujem i mnogo toga revidiram“. Radni dan ponekad započinje već u 1:45 posle ponoći. „Na stolu mi je otkucana prva verzija. Ustanem, pomolim se, popijem šoljicu hladne kafe koju sam skuvao prethodne večeri, da bih je što pre ubacio u organizam.“
 
Svoj stil Elroj opisuje kao „vrlo precizan“. I najmanje nesavršenosti „meni bodu oči“. Izbegava da koristi tačku i zarez i neselektivno se prebacuje u sadašnje vreme – „što izluđuje moje urednike“. „Ako želite da budete odlični u ovome“, kaže, „jedini način je svesnost i budnost. Da li ponavljam ovaj motiv? Da li je ovo uverljivo? Da li je ovo logično? Da li su razmaci između pasusa na pravim mestima? Da li su ove informacije obelodanjene suviše rano? Kada bi ovaj muškarac trebalo da upozna ovu ženu? Bilo je to jedno postepeno otkrovenje – ako neko poseduje urođeni talenat kakav ja posedujem, onda se sve svodi na svesnost i budnost.“
 
O Helen, Elroj kaže: „Za mene ne postoji niko drugi osim nje.“ Upoznali su se 1990. godine i venčali sledeće godine: „Sve žene koje sam ikada upoznao ne mogu ni da priđu Helen, po duši, ozbiljnosti i prirodnom intelektu.“ Oboje su skloni samoći i moralnoj nepopustljivosti. Ali dok Elroj nije uspeo da završi ni srednju školu, Helen je magistrirala na Kornelu i radila je za časopis „L.A. Vikli“, koji je nastao iz supkulture koju Elroj prezire. On je nemiran i mrzovoljan, snažan i vezan za kuću, sklon da laje i reži; Helen je razdragana i sklona smehu i sitnim iznenađenjima. Deluje promišljeno zauzeto dok šparta gradom, u jednom od brojnih savršeno skrojenih kišnih mantila.
 
Kada su se Elroj i Helen upoznali, on je već ušao u period svesnog samonametnutog suzdržavanja, pa čak i samokažnjavanja. Revidirajući „Poverljivo iz L.A.“, odustao je od bogatog stila, metafora i opisa, i razvio naviku „izbacivanja reči i izbacivanja reči“ – rezultat je specifičan staccato stil. Istovremeno sve se više izolovao. Njegovo ponašanje su karakterisale, kako mi je Helen rekla „uznemirenost, impulsivnost, nepristupačnost, jedna ludačka ideja za drugom. Ovaj momak nije imao ni trenutak mira.“
 
Tokom 1993. godine, dok je Elroj radio na romanu „Američki tabloid“, Helen uzima stvari u svoje ruke. Osećala je da on mora da se direktnije suoči sa ubistvom svoje majke. Tog Božića, poklonila mu je uramljenu kopiju fotografije na kojoj je prikazan neposredno nakon što mu je saopšteno da mu je majka ubijena. Ubrzo nakon toga, kontaktirao ga je jedan novinar iz Kalifornije, koji je imao pristup policijskom dosijeu o ubistvu njegove majke. Elrojeva reakcija – svakako ne ona koju je Helen planirala – bio je pokušaj da reši slučaj, više od tri decenije nakon zločina, i da napiše šta je otkrio.
 
Knjiga „Moja mračna mesta“  – memoari koji govore o neposrednim i dalekosežnim posledicama majčine smrti – objavljena je 1996. godine. Elroj priznaje da je ova knjiga, u najboljem slučaju, subjektivno suočavanje sa ličnom traumom. Kod kuće stvari su odvijale kao i obično. Elroj je svoje ponašanje opisivao kao neotesano, zaboravno, nezrelo, nesmotreno, otuđeno, „apsurdno mačo“.
 
Tokom 2001. godine, Elroj pati od nesanice i hipohondrije, i konačno, doživljava nervni slom. Razvija zavisnost od sedativa i tableta za spavanje. Kada sam ga pitao da li je nešto moglo da spreči nervni slom, rekao je „Drugačiji um, drugačija duša. Isplivalo je sve što sam u životu potiskivao.“ Krivicu svaljuje i na roman „The Cold Six Thousand“, bestseler, drugi deo njegove trilogije o Sjedinjenim Državama, koji predstavlja do krajnosti dovedenu njegovu potrebu da redukuje. Stig Abel, urednik „Tajmsovog književnog dodatka“, kaže da mu je ovo najdraži Elrojev roman, ali istovremeno i „logička tačka pucanja. Ne dozvoljava nam da odahnemo, ni na trenutak. Vrlo je očigledan njegov opsesivno-kompulsivni poremećaj.“
 
Elroj ovaj stil opisuje kao „haos“: „Pit se okreće. Vejn se okreće. Pit se pomera u stranu. Tamo je Lorent. I Fleš. Leže postrance. Stenton ostaje ukopan. Kao i Mespled. Kamp 'Tigar' funkcioniše bez nadzora. Rat eskalira. Nove trupe nadolaze. Neobučene jedinice napadaju Sajgon.“
 
Za Helen, ovaj roman odražava Elrojevu iscrpljenost. Seća se da je pomislila: „Ovde nam ne treba nikakva književna kritika – treba nam doktor!“ Kako se ispostavilo, pojavljuje se mnoštvo lekara – i jedna glumica. Dok je Elroj bio zatvoren u psihijatrijskoj instituciji, jedan prijatelj upoznaje Helen sa Keri Fišer. „Ona nam je mnogo pomogla“, kaže Helen. „Znala je sve. Usred Džejmsovog nervnog sloma, pružila mi je bolji uvid u modernu medicinu i  nedostatke u lečenju od onoga što sam sama uvidela za dve godine.“ Elroj tvrdi da je Fišerova u trenutku smrti bila pod uticajem narkotika.

„Ona nikad nije tvrdila da je čista“, rekla je Helen. „Ona je samo tvrdila da zna sve o tome.“

Elroj se očistio od droge, ali i dalje je pokazivao simptome propadanja. U romanu „The Hilliker Curse“ (2010), njegovom drugom, mnogo iskrenijem pokušaju da se uhvati ukoštac sa majčinom zaostavštinom, citira pismo koje je dobio od Helen, sećajući se da je u tom periodu vozio suviše brzo, balavio, nosio usrane pantalone, i glasno masturbirao dok je njena porodica bila u poseti. Ona se umorila od čekanja da se on promeni. Helen je pomenula ideju otvorenog braka, ali je na kraju Elroj bio taj koji je upoznao nekog novog – levo orijentisanu intelektualku po imenu Džoan. Elroj i Helen su se razveli u aprilu 2006. Ali nastavili su da razgovaraju telefonom gotovo svakodnevno.
 
Veza sa Džoan nije potrajala. Nakon razlaza, Elroj se seli u Los Anđeles – po prvi put živi tamo nakon dvadeset pet godina. „I tako, sâm sam – patim, čeznem.“ Gledao je na jug sa svog prozora u Rosmor aveniji, kada je doživeo još jedan „sinaptički bljesak: usamljeni Japanac, u zimu, autobusom putuje planinskim drumom tokom snežne mećave ka logoru Manzanar, u Visokim Sijerama. Momentalno sam znao: četiri romana, Drugi svetski rat.“
 
Elroj i Helen se mire 2015. godine u vreme kada je promovisao roman „Perfidia“, prvi deo njegovog novog „L.A. Kvarteta“. Helen je živela u Denveru, pa Elroj kupuje stan malo dalje niz hodnik. Helen vodi konvencionalniji život od njega. U njenom stanu postoji kuhinjski sto, tapete na zidovima i sofa udobnog izgleda. Umetnička dela na zidovima ne prikazuju samo pse ili zločine.
 
Jedne večeri, Elroj i ja smo večerali kod Helen. Bilo je subotnje veče – vreme za boks. Elroj je sa uzbuđenjem iščekivao meč, ali je i dalje bio uznemiren zbog problema sa „jebenim grejanjem“. Kad smo ulazili u stan, okrenuo se prema meni. „Helen želi da se izuješ. Ja ne pristajem na ta sranja.“ Na stolu u hodniku nalazio se primerak knjige „This Storm“, sa ceduljicom na kojoj je pisalo „Pročitaj me odmah“.
 
Helen i Elroj prate meč na dva kanala, „Shoutime“ i „Zone“, koji vodi Edi Hern, promoter u boksu. Helen kaže da je Hern iz korena promenio njihove živote, ali kada je kanal nestao sa njihovog prijemnika, Hern je bio odgovoran što im je propalo veče. Uskoro je ustanovljena nova mantra: „Jebeš Edija Herna“. Kada nije urlao u pravcu televizora, Elroj je odbijao Heleninu ponudu da mu skuva čaj rečima: „Jebeš to sranje.“ Zatražio je šoljicu crne kafe, a Helen se namrštila.
„Moram je popiti, dušo“, rekao je. „Samo jednu šoljicu.“
„Ja to ne podržavam“, odgovorila je.
„Znam – kasno je.“
 
Helen mi je rekla da iako se Elrojeva navika da ponavlja određene šale i fraze nije promenila, u mnogim drugim stvarima je dosta sazreo. Sada je sposoban „da sasluša na način na koji to ranije nije mogao. Prestao je sa mnogim sranjima.“ Pomenula je večere sa Džerijem Akermanom – redovne izlaske sa prijateljem. Ima mnogo zdraviji odnos prema ubistvu Elizabete Šort. I nakon mnogo godina života provedenih isključivo u društvu svojih knjiga, ponovo je počeo da čita. Njegov sadašnji način života, iako obiluje ovsenom kašom i ne uključuje kućne ljubimce, mnogo je opušteniji nego ranije.
 
I ne samo to, počeo je da dodaje reči. Kao i Elrojeve prethodne knjige, „This Storm“ ima kratke pasuse, kratke, eliptične rečenice, i naglašeno, ponekad preterano ponavljanje. Elroj i sâm priznaje da su u poređenju sa njim „navodno jasni i direktni“ pisci, poput Dašijela Hameta i Ernesta Hemingveja, „vrhunac opširnosti“. Ali uz pomoć Helen i svojih urednika, sada je i on uveren da, ukoliko želi da knjige imaju „emocionalnu žicu“, mora da se otvori, makar malo. On ovo naziva „novim stilom“ – „savršena ravnoteža“ preciznog i lirskog. Kao da je, tokom poslednje decenije, konačno shvatio da mora da prihvati, ako ikako može podjednako, obe strane svoje prirode – neobuzdanost i kontrolu, principijelnost i romantičnost, „osećajnost“ i besprekornost.
 
Poslednjeg jutra koje sam proveo u Denveru, posetio sam Elroja u njegovom stanu, a svratila je i Helen. Pitala je da li smo se umorili od „priče o Elroju“. Rekao je da nismo. Razmišljajući o svojim trenutnim okolnostima, Elroj kaže da je „zapanjujuće dobronameran prema ljudima“, a zatim priznaje da „umem da budem naprasit i zloban i sve to, ako se češu o mene ili ponašaju suviše slobodno“ – na primer, kada ga konobarica dočeka pozdravom: „Ćao, momci“. Zatim je napravio pauzu, tražeći prave reči: „Jednostavno nikada nisam bio ovoliko srećan.“
 
I njegov noviji rad odražava upravo to. Ne umanjujući ono što je inače karakteristično za Elroja, sadrži mnogo više nade i utehe. Ljubitelji njegovih ranijih dela možda misle da je smekšao. Umesto zla i plaćeničkog nasilja, i „ilustracije ludila, mržnje i istorijskih nepravdi“ prikazanih u „The Cold Six Thousand“, roman „This Storm“ govori o „prijateljstvu, hrabrosti, i sposobnosti pojedinaca svih rasa da prevaziđu međusobne razlike i ograničenja i sebi priznaju istinu“. Čak i glavni lik – „monstruozni psihopata, fašista, i rasni provokator“ – pokazuje da je ranjiv i sposoban za bratsku ljubav prema jednom Japancu. „This Storm“ govori, kaže Elroj, „o zadovoljstvu koje oseća ljudsko biće spremno na promenu“.

„Ti si udahnuo duboko i opustio se“, kaže mu Helen. „Sada si mnogo lucidniji, manje rastrzan unutrašnjom borbom. Prosto mogu da osetim humanost u ovoj knjizi.“

Elroj je sa ljubavlju pogledao ka njoj. „Počastvovan sam.“

„I treba da budeš“, rekla je. „Ti si to postigao.“ Elroj je zarežao sa odobravanjem.
 
Autor: Lio Robson, jun 2019.
Izvor: 1843magazine.com
Prevod: Maja Horvat
Foto: Mark Coggins