Za period nastanka novog talasa u Jugoslaviji često se može čuti da je tada, pre 40 godina, domaća rokenrol scena bila najnaprednija u svojoj istoriji, da je kreativnim nabojem parirala globalnom muzičkom pokretu koji se dešavao u Zapadnoj Evropi i Americi. Nažalost, ovaj zamajac nije uspeo da zavrti točak na duži period, pa se vrlo brzo zaustavio, ali ostavivši ipak iza sebe dovoljno dubok trag kojim svako ko drži do sebe, makar u nekom periodu svog života treba proći. O fenomenu novog talasa razgovaramo sa Dušanom Vesićem, autorom knjige „
Bunt dece socijalizma“ (Laguna).
Pank i novi talas u Jugoslaviji nisu nastali iz radničke klase, nego je većina aktera dolazila iz srednje klase. Kako to komentarišete?
Sav jugoslovenski rok došao je iz srednje klase, ne samo pank i novi talas. Svi kreatori jugoslovenske rok kulture došli su iz srednje klase, izuzeci su toliko malobrojni da potvrđuju pravilo. Bilo je članova bendova koji su dolazili iz radničke klase, ali kreativna jezgra uvek su dolazila iz srednje. Prva postava Idola je klasičan primer: kreativni dvojac Divljan i Šaper deca su inženjera, dok su članovi ritam-sekcije Kolar i Jovanović radnička deca. Pretpostavljam da je do takvog rasporeda stvari dolazilo zbog svakog odsustva egzistencijalnih problema kod dece srednje klase. Njihovi roditelji imali su sigurne poslove, široke stanove i solidne plate, što je jedina prirodna podloga za razvoj umetničkih sklonosti kod dece. Radničkoj klasi umetnost je u to vreme izgledala kao gubljenje vremena. Nije bilo ni novca za instrumente. Za seljačku i radničku decu se znalo: srp i čekić.
Njihov bunt nije bio usmeren samo prema političkom establišmentu? U stvari, mali broj bendova je imao pesme sa političkom konotacijom?
U početku, to je bio bunt protiv činjenice da je režim pokušavao da neprirodno ostari jednu generaciju koja je u tom času imala petnaest, sedamnaest ili dvadeset godina. Novi talas je nastao iz potrebe da se kaže da svet koji nas okružuje nije onakav kakvim ga predstavlja režim. Jedna generacija htela je da progovori o svetu oko sebe na onaj način kakvim ga je ona videla. U osnovi, pokret nije nastao kao borba protiv režima, sistema ili države, nego kao nešto što je imalo za cilj da pomogne režimu da uhvati korak s vremenom. U vreme kad se u medijima u stvari nije govorilo ni o čemu, sve što je bilo drugačije zazvučalo bi
politički, mada to uistinu nije bilo.
Pank je u tadašnjoj državi krenuo iz Slovenije. Da li je po vašem mišljenju sve počelo od Buldožera ili Pankrta?
Prvi album Buldožera bio je prvi poklič da se mora ići putevima osvajanja slobode. Bilo je potrebno nekoliko godina da se ideje Buldožera razviju kod Pankrta: oni su bili
nastavak Buldožera pankom, odnosno još jedan novi dostignut nivo slobode. Posle nekoliko godina, sazreo je Laibach kao
nastavak panka drugim sredstvima – a koji više nije hteo da popravlja režim nego da ga ruši. Krenulo je iz Slovenije i završilo se u Sloveniji.
Ljubljana, Rijeka, Zagreb, Beograd, Novi Sad... svaki od ovih gradova je dao drugačiji začin novom talasu. Iako je tada bila jedna država, nijedan od bendova nije ličio na drugi. Jesu li bendovi imali jasnu sliku kako žele da zvuče ili je to išlo stihijski? Verovatno su znali samo na šta ne žele da liče?
Ponekad je jako važno otpočeti svoj umetnički razvoj jasnim stavom o tome šta ne želiš. To svakako skraćuje period lutanja. Vremenom se pak dođe do nekog rezultata iz kog se onda ide dalje. Prljavo kazalište je htelo da svira
Rolling Stonese, ali nije umelo, pa je iz onoga što je umelo stvorilo vlastiti stil. Pankrti su krenuli imitirajući
Sex Pistolse, ali drugi bendovi mahom su gradili sopstvenu zvučnu sliku. Neki su – kao Azra – prošli duge puteve u razvoju. Neki – kao Haustor ili Šarlo akrobata – nisu ličili ni na koga.
Da li se Komunistička partija plašila rokenrola? Koliko su zaista tada tekstovi pesama bili cenzurisani? Čini se da je u Jugotonu jedino Haustor imao problem sa pesmom „Radnička klasa odlazi u raj...
Iz arhiva izlazi sve više dokaza da je Partija u stvari pomagala rokenrol kao možda jedinu zaista nadnacionalnu stvar u Jugoslaviji. Davala im je prostor za rad, medijsku podršku, objavljivala njihove radove u državnim mejnstrim izdavačkim kućama. Vremenom je Partija počela da im organizuje i turneje po radnim akcijama, da još zarade i neku lovu. Priče o cenzuri su preduvane. Nije to bila nikakva
cenzura odozgo, nego bi se povremeno poneki lokalni partijski činovnik zabrinuo za svoju poziciju pa delovao preventivno. „Radnička klasa“ je najbolji primer toga: objavljena je posle tri godine bez ikakvih izmena u stihovima.
Čak ni Štulićeve „Kurvini sinovi“, „Poljska u mom srcu“ ili „Nedjeljni komentar“ nisu zanimale tadašnju vlast?
Svaku vlast zanima sve što se o njoj govori, ali socijalistićki režim nije našao da ga te pesme ometaju. Znali su sve o Džoniju jer se zabavljao sa ćerkom Vladimira Bakarića, najmoćnijeg hrvatskog komuniste, pa su znali i to da je levičar, marksista. Meni je u jednom intervjuu 1980. godine priznao da je marksista. Još je bio sin oficira JNA, dakle, potpuno podoban. Uostalom, pesma „Kurvini sinovi“ ima za temu Džonijev paranoičan strah od Rusa, na koncertima je, umesto „oni dolaze“ pevao „Rusi dolaze“. „Poljska u mom srcu“ rekla je ono što smo svi osećali, a to je solidarnost sa napaćenim Poljacima. S druge strane, Džonijevi komentari društvenih i političkih tema izgledali su često kao da su izašli iz humorističkih serija Radivoja - Lole Đukića, s tim da je kod Đukića sve to bar bilo donekle duhovito.
Stiče se utisak da su beogradski bendovi tada bili popularniji u Zagrebu i obrnuto?
Mislim da to nije sasvim tačno. Sve do kraja prve faze novog talasa svi ti bendovi nastupali su u istim prostorima, tako da se iz toga najbolje vidi ta uravnoteženost. Naravno, beogradski bendovi su bili medijski zanimljiviji Zagrepčanima a zagrebački Beograđanima jer su ih ređe viđali, pa se otud stvarala ta slika. U svakom slučaju, to je bilo vreme pozitivnih vibracija između Beograda i Zagreba. Nikakav šovinizam nije se mogao ni naslutiti.
Album „Odbrana i poslednji dani“ je jedan od najboljih domaćih albuma. U knjizi, između ostalog, opisujete i snimanje tog albuma, koje nije bilo ni malo lako. Čak su u jednom momentu članovi benda Idoli sve pesme uništili. Da li je odmah prepoznat značaj tog albuma?
Možda bismo mogli da kažemo da je odmah prepoznata njegova jedinstvenost. On je toliko jedinstven da ta jedinstvenost dovodi u pitanje njegov stvarni značaj za scenu. Album „Odbrana i poslednji dani” je unikat. Niti je takvu ploču moguće kopirati, niti je moguće poći tim putem kojim je ona krenula. Taj album nema naslednike.
Koji je po vašem mišljenju poslednji album prve generacije novog talasa i zašto?
Po mom mišljenju, umetničko finale prve generacije novog talasa je album Idola „Odbrana i poslednji dani“. Međutim, njegova ekskluzivna emocija onemogućila je bend da raširi uticaj tog albuma. Zato su Azrini „Filigranski pločnici“ najuticajniji album te prve faze. Od jeseni 1982, publika novog talasa rasula se na sve strane, zajedno sa bendovima.
Koliko je raspad države i uništavanje srednje klase uticalo na sudbinu novog talasa? Kada je nestao bunt dece socijalizma?
Novi talas se raspao daleko pre nego što su se raspale država i srednja klasa. Ali, možda je baš novi talas direktno uticao na raspad države. Činjenica je da je Laibach, koji je bio bend druge generacije novog talasa, imao značajnog udela da se promene pogledi slovenačkog javnog mnjenja na opstanak SFRJ – što je na kraju dovelo do raspada zajedničke države. Možda bismo mogli široko da povežemo stvari pa da kažemo ovako: novi talas je nastao iz potrebe da popravi sistem, pa kad je video da ga je nemoguće popraviti, srušio ga je. Ponegde je značaj novog talasa znatno manji nego što mislimo, ali u nekim stvarima on je otišao mnogo dalje nego što smo u stanju da prihvatimo.
Autor: Neven Džodan
Izvor: Blic