Dušan Savić: Književnost kao model sveta

Počeli ste da pišete relativno kasno, iako kažete da nikad nije kasno. Kako se rodio taj poriv u vama?

Ako se uzme u obzir da sam počeo da pišem u pedeset petoj godini onda neosporno izgleda da je kasno, ali meni se više dopada da kažem: počeo sam kasnije. Čovek u zrelijim godinama pun je iskustava i onda ima priliku da svu tu sakupljenu građu pročisti od primesa, oplemeni i tako lepo primeni u literaturi. Poznato je da ima mnogo pisaca koji nisu znali za svoj talenat i svoja prva značajna dela napisali tek bliže pedesetoj, kao: Charles Bukowski, prvenac 'Tišine',  Meše Selimovića, objavljen je kada je imao pedeset jednu godinu dok je Millard Kaufman svoj prvi roman 'Bowl of Cherries' objavio sa devedeset godina, da ne nabrajam dalje.... Zato smatram da za kreativan  rad nikad nije kasno! Ponovo sam se rodio 10.12.1999. godine. Tada sam, začudo, preživeo tešku saobraćajnu nesreću i odjednom mi se, posle višegodišnje rehabilitacije, stvorio višak vremena i nastojao sam da ga osmislim kako mi ne bi proticalo uzalud. Prvo sam počeo da vajam i to me ispunjavalo nekoliko godina, a onda sam vajarski alat zamenio perom. Oduvek sam negovao poseban odnos prema literaturi i veliku želju da svoju bujnu maštu prenesem na hartiju, ali tada mi je vreme bilo ograničeno; život me, nekako, skretao u drugom smeru, pa zato nisam ni počinjao ranije da pišem sve dok ta potreba nije skroz sazrela u meni. Danas pišem jer i tada saznajem, a čitam da bih pisao i tu se zatvara krug.

Iskreno, ponelo me nekako, ali ne sudbinski. Jednostavno popeo sam se na liticu i poleteo i, evo, nemam nameru ne slećem. Dopalo mi se!


 
Nedavno je kod nas izašla Vaša knjiga - treća po redu 'Bečki točak' - roman u kome je opet ključna naša balkanska, domaća, ajde da je nazovemo različitost. Ima li tu skrivene poruke?

Pristalica sam verizma i volim klasičnu priču gde znam početak i kraj, jer literatura treba prvenstveno da zabavi čitaoca i potakne njegove emocije kako bi mogao da uživa u priči, a ne u zagonetnom stilu koji se često nameće kao dominantan, a priča, ako je uopšte ima, ostaje samo kao ram. Naravno, ovo je moj lični stav što ne znači da sam protivnik savremene književnosti. Naprotiv! Najviše i čitam današnje pisce, a posebno domaće autore, jer naša balkanska različitost, kako ste zgodno naveli gore, neiscrpna je i bogata bašta za domaćeg autora. Mislim da pisac treba da piše upravo o onome što ga blisko dodiruje. Veoma sam zahvalan izdavačkoj kući Almanah iz Skoplja koji su, uz podršku Ministarstva Kulture Republike Srbije, prepoznali tu različitost i ukazali mi čast da 'Bečki točak' doživi makedonsko izdanje, a uskoro ga sledi i roman 'Porajmos'.       
    
A, sad da odgovorim na vaše pitanje jednim protupitanjem. Postoji li ijedno književno delo, čak i ono najlošije, u kojem pisac barem nije pokušao da sakrije ili otvoreno preda neku poruku? Pobornik sam stava da priče i romani trebaju, na neki način, da ostanu otvorene, s nekom dilemom, gde pisac daje suštinu, a sve ostalo da pripadne čitaocu. U mojim romanima pokušavam upravo to, da zgusnem kazivanje filmičnim kadriranjem i tom tehnikom dobijem na dinamici kako bih zaintrigirao čitalačku publiku, pa ako sam uspeo u tome onda mogu da se nazovem sretnikom.

Kritiku je teško zadovoljiti, ali to mi je manje važno od čitalaca. Oni su najbolji kritičari. Živeće ono što je dobro i prihvaćeno od čitalačke publike!
                                                                                               
Da li je to u suštini potraga za identitetom?

Roman 'Bečki točak' to definitivno potvrđuje i upravo se bavi problemom identiteta od prvog do poslednjeg slova. Sasvim dobro je to uočila književna kritičarka, Ljiljana Šop, iz čije recenzije vadim kratak citat: „...Razapetost između sna o konačnom begu i konačnom povratku, neizbežna za većinu egzilanata, postavljena je kao pitanje bez odgovora, jer dramu identiteta i egzistencije svako mora rešiti za sebe...“

Romaneskni tok 'Bečkog točka' odredio sam u konturama balkanskom dramom, ali sam nastojao da značajnije bude pripovedanje o ljudskim  sudbinama, emotivnim notama, o htenjima i bliskosti. Iako sam tematski, i samo okvirno, zahvatio tragično vreme ratova i raspada Jugoslavije, više sam se bavio životom i sudbinom izbeglica kroz glavni lik romana profesora književnosti,  Nikole Mirića i njegovom krizom identiteta. Dok sam pisao nisam razmišljao o žanru, pa se tu 'udrobilo' od svega pomalo. Ipak, mislim, da je po svojstvu više ljubavni i psihološki, no društveno – istorijski roman.  
 
Vaša četvrta knjiga i drugi roman, 'Porajmos', bavi se holokaustom. Koliko je antisemitizam i rasizam prisutan i danas?
 
Polovinom prošlog veka Nemci su ustoličili zakon o rasnoj pripadnosti i  krenuli ka sistematskom uništenju Jevreja, Roma i svih onih koji nisu bili lojalnih nacizmu i taj trijumf zla isticali kao veliku pobedu, a ne kao poraz elementarne čovečnosti. Do danas mnogo toga se promenilo, ali ima i dosta prikrivenog. Živim na potezu Beč – Sombor već tridesetak godina i imam priliku da vidim kako se Nemci u medijima konstantno 'posipaju pepelom' zbog  pogroma koji je učinjen nad onima koji nisu arijevske rase. Skoro svakodnevno, na pojedinim nemačkim, televizijskim kanalima, možete gledati dokumentarne emisije koje se veoma kritički osvrću na zlo koje je Hitlerova Nemačka prouzrokovala u dvadesetom veku. S druge strane, u svakodnevnom životu, kao stranac, još uvek morate da se konfrontirate sa neskrivenim antisemitizmom, rasizmom i ksenofobijom, nažalost još uvek veoma prisutnom. Zlo se, nažalost,  iskorenjuje veoma teško.
 
Odakle potiče ljudsko zlo?
 
Na ovo pitanje prilično je teško dati zadovoljavajući odgovor. Upravo zbog  toga sam odlučio da pišem o prirodi ljudskog zla kako bih eventualno, kroz ono što stavljam na hartiju, došao do nekih odgovora koji mi nedostaju i koje uporno tražim. Tada imam priliku da sām sebi postavljam pitanja i, u ovom slučaju, da pokušam da otkrijem: Kolika je cena opasne ideologije? Mislim da baš tu leži mogućnost pronalaženja konkretnih odgovora i zato to tragalaštvo hoću i želim da podelim sa čitaocima.

U Porajmosu sam nastojao da govorim o zločinu iz nekog drugog ugla, bez osude, svestan da ne možemo bez istorije iako je, najčešće, pogubna i tragična. U stvaranju lika SS-oficira, Franca Abrajta, pokušao sam da ga sagledam i sa njegove 'dobre strane', jer iako je, neosporno, zločinac on je u neku ruku i žrtva. Godinama su nam, u ono naše vreme zajedničke države, veoma uspešno ispirali mozgove i satanizovali ceo jedan narod. Nisam pobornik crno-belog gledanja, jer nisu svi ljudi isti, a šta satanizacija može da uradi oslikava nam naša najbliža istorija.

Dakle, mora da se govori o zlu da bi se iskristalizovalo i ono dobro koje nas okružuje. Jevreji to sasvim lepo navode  u svetom Talmudu: „Uvek i bezrezervno smo spremni da oprostimo, ali zaboraviti nećemo nikad“!



Kako može literatura pomoći u ispravnosti izbora. Šta je ustvari funkcija književnosti?
 
Književnost je model sveta, jer u sebi sadrži celokupno ljudsko iskustvo. Ona je simulator realnosti i samim tim bezopasna, pa eto prilike da čovek nahrani dušu, a čitanje onda dođe kao najbolji lek za njeno pročišćenje. Tako oplemenjen čitalac već nakon nekoliko stranica zanimljivog štiva počinje da razmišlja na sasvim drugačiji način. Dok deli svoje emocije s piscem lakše preskače onaj jaz koji mu se do juče činio nepremostivim. Umetnost reči pomaže mu u vaspitavanju, saznavanju sveta i života, razumevanju događaja koji ga okružuju; oblikuju ga i humanizuju  i što više čita postaje
dostojanstveniji.

A, reč 'funkcija' radije bih zamenio sinonimom 'uloga' ili još bolje 'svrsishodnost'. Mnogi misle kako je čitanje gubitak vremena, a nisu ni svesni da knjige, ustvari, štede vreme. Čitalac zaviri u tuđe živote i prateći protagoniste u stanju je da samo u jednom danu premota njihov život od rođenja do starosti ili smrti, dok bi nam za naše stvarno iskustvo trebalo više desetina godina, pa i više. Ima li išta lepše od toga?
 
Šta mislite kada pomislite na Banja Luku, na Bosnu...?
 
Banja Luka je moje rodno mesto, grad na brzom i hirovitom Vrbasu u kojem sam proveo najraniju mladost. Naravno da će za mene uvek ostati čarobna, jer moje detinjstvo bilo je srećno, za razliku od kasnijih generacija koje su, nažalost, zakinute stasajući s užasom. Od tada su se pomešale mnoge vrednosti.  Banja Luka je danas drugačija, urbanija i veća, a ja sam podsvesno želeo da je pamtim onakvom kakva mi se urezala u sećanje. Te slike, na polovini prošlog veka, ostale su neizbrisive i niko ne može da mi ih otuđi dok sam živ. One su, upravo, i bile povod za moju prvu evokativnu prozu,  'Sedlo – Banja Luka iz kofera uspomena'.

Bosna je neiscrpno polje za umetničko nadahnuće, a pogotovo za pisca koji od tamo vuče korene. Interesantno je da se događaji u mom romanu prvencu nisu  ni delićem očešali o Bosnu, ali zato jeste, i biće, sve ostalo. Bosna je čudo, jednako opevana kao i zeleni Sombor u kojem sada živim i stvaram, onako lagano među tolerantnim Bačvanima...
 
Radite na novom romanu... O čemu će biti reči?
 
Gotov roman, 'Među živima', neka vrsta nastavka i zaokruživanje  'Porajmosa', čeka na objavljivanje, a trenutno radim na novom tekstu pod radnim naslovom 'Međustanica: Lisabon'. Neka vas ne zbunjuje naslov; budući roman počinje i završava u kamenitoj Hercegovini. Uleteo sam u ozbiljan projekat koji radim polako, pišem na preskok, kako me šta povuče, pa sam nesvesno uskočio u komplikovano, zanatsko pisanje koje mi je ono ogromno, neispunjeno vreme, o kojem sam govorio na početku, sada toliko suzilo da ne stignem da se naspavam.
 
Pisali ste poeziju. Zasto ste prešli na prozu?
 
Uvek se nanovo pitam šta to natera čoveka da uzme pero u ruke i poželi da nešto napiše. Ili ga je pogodila strelica nekog književnog Amora i zavrtila mu mozak ili, jednostavno, ne može izaći na kraj sa svojim demonima, sa osećanjima koja bi rado da podeli s drugima. Evo, da krenem od samog sebe, od života. Naravno da je prva asocijacija u susretu s nekim književnim tekstom, nekom povešću, ono lično, biografsko. Zato osećam potrebu da prvo citiram Danila Kiša: “Pisac se ne postaje slučajno: podmuklo dejstvo biografije jeste prvi i najveći podsticaj. A u jednoj biografiji preovlađujuće je osećanje različitosti, ‘sramni pečat’ različitosti je detonator mašte. Pisac ili budući pisac pita se o sopstvenom postojanju, pokušava da objasni poreklo te različitosti i njenu vezu sa svetom. Kada sami sebi postavljamo pitanja, time činimo i prvi korak prema književnosti, koja, kao što kaže Bart, i nije ništa drugo do postavljanje pitanja samom sebi“.  A, kako bih vam najbolje odgovorio na vaše pitanje prisiljen sam da vam predočim i jedan kraći citat Vilijama Foknera: “Svaki romanopisac želi najpre da piše pesme; vidi da ne može, i onda proba kratke priče, koje posle poezije zahtevaju najviše talenta. A, kada ni to ne uspe, onda se tek ogleda u romanu”.

I pored izjave jednog takvog autoriteta usuđujem se da kažem kako volim kratku formu.
  
Pre nego što ste počeli da pišete radili ste na filmu. Šta imaju zajedničko književnost i film?
 
Duži niz godina bio sam desna ruka filmskom režiseru Lordanu Zafranoviću. Mnogo sam naučio od njega i zahvalan sam mu što mi je, nesebično, svojim znanjem i umećem olakšao put ka literaturi. To značajno filmsko iskustvo uveliko je uticalo na na moj prozni stil koji je kod kritike i čitalaca prepoznat kao filmičan i kojim nastavljam da kreiram kadrove na hartiji, bez kamere i filmske trake. Odjavnom špicom 'filma' Jugoslavija život je Lordana i mene razbacao svakog na svoju stranu, ali nas danas veže, možda, neraskidivija veza  nego ranije. 

Mišljenja sam da su književnost i film, dva medija, kao prst i kažiprst na jednoj ruci, iako svaki od njih ima svoj vlastiti jezik. Do sada su barem dve trećine literarnih dela pretočene u filmove, a lično bih tu vezu opisao kao neku vrstu braka gde se različitost slaže sa sličnošću; gde i jedan i drugi žele da postignu istu stvar samo na drugi način, i, naravno, svaki od njih teži da bude bolji i izražajniji od onog drugog. Da bi se izbegle nesuglasice postoji idealno rešenje; kada su oba autora među živima; kada se naoružaju strpljenjem i odluče da zajednički pišu scenario. Tu se onda gomilaju obostrani kompromisi, izbacuje i dodaje, i brak se održi do kraja.

Film je danas, na ovim našim prostorima, došao do ivice ponora, ali se ipak nadam da ćemo uspeti da dočekamo neko bolje vreme i ponovo sednemo zajedno. Već smo razgovarali o tome više puta.
 
Imate li porodicu?
 
Zahvaljujem se nebu što imam razumnu suprugu, Olgu, koja me maksimalno podržava i nesebično bodri u radu i veći deo tereta kuće prebacuje na svoja pleća. Ujedno mi je i najljući kritičar. Skoro uvek je poslušam, jer je gorljiv čitalac sve moguće literature, a žene su hladnije glave i često primećuju pojedinosti u nekim odnosima mnogo bolje nego mi muškarci.

Ništa lepše nisam mogao da poželim u životu. Deca su nam odrasla i rasuta po svetu. Imamo ih četvoro!
 
Šta radite kada ne pišete? Kako se relaksirate, opuštate...?

U ova teška vremena čovek ne treba da se opušta previše. Šalim se - čitam, putujem, plivam, vozim bicikl, zalivam baštu i ponekad odem s društvom u kafanu. Volim da konzumiram ukusna jela, jer kako kažu Jevreji: „Brige se lakše speru supom!“

Autor: Blagorodna Abraševa-Nocić
Izvor: Tea moderna