Duelovanje: „Zamalek“

Započeli smo novi ciklus Duelovanja. Izdvojili smo najaktivnije članove na Fejsbuk grupi Delfi Kutak i dali im zadatke – da pročitaju knjigu i odgovore na zadata pitanja. Onda smo odgovore ukrstili i dobili vrlo detaljnu sliku o romanu.

Evo kako su Ana Lazarević i Jelena Mihaljev doživele sjajan roman Dejana Tiaga Stankovića, „Zamalek“.

Proslava prvog maja je izostala, kiša je padala a ulice su bile puste. No knjige tome služe, da vas, uz moć dobrog pripovedača, povedu negde gde je lepše. A nas dve smo zahvaljujući Dejanu Tiago Stankoviću, ovaj vikend provele na krcatim ulicama Egipta. Pa, da povedemo u Zamalek i vas, i da prenesemo svoje utiske sa ovog putovanja.

Ana: Jelena, moj utisak je zaista kao da sam doputovala iz Kaira. Zato „Zamalek“ najviše preporučujem upravo ljubiteljima putopisa i ljubiteljima Orijenta.

Jelena: Upravo tako Ana. Imam utisak da su mi usta puna sitnog pustinjskog peska od koga se u Kairu nikako ne može pobeći. Zaista ima puno elemenata putopisa ali daleko od toga da deluju suvoparno. Baš naprotiv, to su delovi u kojima sam najviše uživala.

Ana: Dakle imate skarabeja, imate naslov koji označava luksuzni stambeni kvart u Kairu, i imate podnaslov koji spominje „kismet“, usud ili sudbinu. Nadalje je sve malo mašte, poprilično poznavanje Egipatske istorije i kulture i dosta pripovedačkog umeća. Autor je u Kairu živeo, i dobro se sa njim upoznao. Knjigu je napisao kroz kratka poglavlja sa efektnim naslovima, od kojih neka prate životni put glavne junakinje, dok neka prosto na slikovit način, objašnjavaju egipatske uzrečice, običaje i pojmove. I ne samo to, autor se čak poprilično pozabavio islamom, sa akcentom na položaj žena u islamskim zemljama i pitanjem da li se i koliko kroz istoriju taj položaj promenio. Radnja ne bi bila suvoparna čak i da Stanković nije ubacio „priču u priči“, no ovako se dobija miks drame i putopisa, koji zaista drži pažnju od početka do kraja.  Kraj knjige ne donosi neka velika iznenađenja niti preokret, u istom je tempu kao i cela knjiga. Priča o životu glavne junakinje se zaokružila i privela kraju. Kakav joj je kismet, takav je i kraj.

Jelena: Kratka poglavlja su pun pogodak ove knjige! Znači i tu smo se složile. Stil je lagan, čita se brzo i lako vas uvuče pa se za tili čas i sami probijate kroz nezamislivu gužvu dok vas ulični prodavci vuku za rukav, nude vam robu ili vas zagledaju i dobacuju vam ako ste sama žena na ulici... Viknite: „Haram! Haram!“, inače ko zna šta može da vas zadesi.

„Haram znači zabranjeno, i u islamu se odnosi na sve ono što zabranjuje vera. Suprotno od harama je halal.“

Ana: Najviše mi se dopao piščev stil. Slikovit je i nenametljivo duhovit. On prosto piše u bojama i drži pažnju čak i ako govori o metodi mumificiranja u doba Tutankamona. Šta mi se nije dopalo? Da se vratim na radnju. Kao što rekoh, sve vreme drži pažnju, ali u istom, laganom ritmu. Nije stvar u tome da je izostala dinamika, nego u tome što mi se činilo da će je više biti. Kao kad u bioskopu odložite kokice, ščepate rukohvat i čekate rasplet u napetom stanju. A onda shvatite da možete komotno da se zavalite nazad u stolicu. Dobro je i to. Adagio. A može i Halal!

Jelena: Tačno. Isto sam pomislila. Ovo je priča bez velikih preokreta, uzbuđenja i iznenađenja, iako se u jednom momentu čini da će ih biti. Kroz knjigu mnogo saznajemo o položaju žena, koji je daleko od dobrog, za naše pojmove. Verovatno je iz tog razloga pisac odlučio da glavni lik bude žena. Ta ideja mi se dopala. U isto vreme to je i ono što zameram piscu. Naime, nije mi ta žena bila dovoljno ubedljiva, tačnije neke karakteristike, tipične za naš ženski rod, su izostale. Ali nije to prevelika zamerka.

Ana: Slažem se, tačnije ja glavnu junkinju i nisam doživela kao glavnu junakinju. Ona je prosto prozor kroz koji priča sipi, pripovedač i vodič kroz Orijent i sudbine ostalih, mnogo bolje predstavljenih likova. Usput spominje svoje dve ćerke i nadalje ih se gotovo ne dotiče, suprug se pojavljuje tek tu i tamo. Nekome će to biti čudno dok bude čitao „Zamalek“, neko će to istaći kao manu. Ja prosto  mislim da je autor u prvi plan stavljao likove kroz koje je Egipat, život u njemu, život po islamu i život stranaca u ovoj zemlji najbolje mogao da predstavi. Služavka porodice glavne junakinje, bogati stanodavac, vlasnik antikvarijuma poreklom iz stare Jugoslavije, Grkinja Marija, mladi mentalno i materijalno ubogi pomoćni radnik, kroz sve njih se na neki način pripovedaju običaji i istorija.

Jelena: Antikvar Kosta za mene ostaje najbolje portretisan, a i subjektivno najdraži lik. Možda upravo jer je poreklom iz Juge. Hmmmm. Jesam li ja to jugonostalgična, pitam se?

„Kosta se pri kupovini cenkao, i kad je dobijao popuste govorio je: 'Neophodno je kontrolisati troškove. Bogatsvo dođe kao kornjača, a ode kao gazela'.“

Ana: Možda jesi, a možda je Kosta onaj koji, kroz pero autora, najmudrije zbori.

Jelena: Knjiga je zaista opuštajuća, a opet zamislićete se nad nek običajima, iznenadiće vas neki postupci i zasigurno ćete preispitati neizbežni kismet u svojim životima. A Kairo ćete ako već ne želite, sigurno poželeti da vidite naročito posle poglavlja pod imenom: Svako se tu iznenadi.

Ana: Sve u svemu, bilo je ovo neobično čitalačko iskustvo. I čitalačko, i kulturološko. Obogatilo mi je i znanje, i opštu kulturu, a bogami i fond reči. „Ako Bog da“ Egipćani će sliti u jedno „Inšala“. Ja mogu samo da kažem da je Dejan Tiago Stanković autor koga vredi čitati, i koji će nas tek, inšala, svojim talentom iznenaditi i pridobiti.

Autorke: Ana Lazarević i Jelena Mihaljev