Duelovanje u Delfi Kutku: „Na sve strane mali požari“ – Selest Ing

Marko i Nataša nastavljaju da čitaju knjige za vas i predstavljaju ih kroz dijalog u kojem sučeljavaju svoja mišljenja. Ovoga puta izabrali su roman „Na sve strane mali požari“.

Kuća porodice Ričardson, locirana u idiličnom i tihom gradiću Šejker Hajtsu, u Ohaju, obavijena je plamenovima koji proždiru njene prostorije. Gospođa Ričardson, zabrinuto stoji na travnjaku pored ulice, dok troje od njeno četvoro dece, Leksi, Trip i Mudi, poređani po uzrastu, sede na krovu Leksinog automobila posmatrajući požar koji je zaokupirao pažnju zajednice. Međutim, pored njih, jedno mesto je prazno. Neko nedostaje. Gde je nestašna Izi, najmlađe dete bračnog para Ričardson, Elene i Bila? Ko je izazvao požar? I možda još važnije pitanje, iz kog razloga?

„Vatrogasci su rekli da su na sve strane bili mali požari.“

Vreme je da se vratimo u prošlost u potrazi za odgovorima!

Marko: Američka autorka Selest Ing, u jednom intervjuu istakla je da kada je počela da radi na pisanju svoje nove knjige, znala je da će njen maleni rodni grad Šejker Hajts imati važnu ulogu u istoj. Šejker Hajts nalik je još jednom liku iz romana – savršeno portretisan, uređen po pravilima, ponosan na svoj mir, i sa perfekcijom kao ciljem – čini idealnu pozornicu za mnoge porodične nevolje. On zaista i jeste osmišljen kao jedna vrsta utočišta na zemlji, utopijski gradić sa planom i preciznim pravilima za sve, sa savršenim kućama, savršenim dvorištima, i porodicama čiji su životi na prvi pogled bez mana. Ipak, Selest Ing nam otkriva da savršenstvo može biti i krajnje opasno, budući da je sasvim malo potrebno da se savršeno osmišljeni životi izmaknu kontroli, dovoljna je samo majušna varnica. Devizu Šejker Hajtsa doslovno i predstavlja sledeća rečenica: „Većina zajednica se jednostavno dogodi; najbolje se planiraju“.

Da li zaista misliš da se najbolje zajednice planiraju?

Nataša: Šejker Hajts jeste miran, napredan i istovremeno neobičan gradić smešten u Klivlend. U njemu je sve naizgled uspešno dovedeno do savršenstva, od precizno podšišanih travnjaka i okrečenih fasada kuća, do života i odnosa njegovih građana, uspešne dece i  idealnih brakova. Stanovnici Šejker Hajtsa žive uvereni da se najbolje i najuspešnije zajednice zaista i zasnivaju na dobrom planu, što potvrđuje i istorija grada. Sa druge strane, moje mišljenje je da se ništa ne može isplanirati do detalja, posebno ne ljudski životi, uvek će biti turbulencija spremnih da zatalasaju vodu. Dok sam čitala, u mislima mi se javila poznata rečenica: „Dok čovek planira, Bog se smeje“. Zajednica iz romana podsetila me je na izuzetno popularnu i voljenu seriju „Očajne domaćice“, ulicu Visterija Lejn, i njene stanovnike, a otmena Elena Ričardson na besprekornu, uglednu Bri van de Kamp. Zapravo, sve vreme mi je njen lik bio u glavi (smeh). Mir gradića biće uzburkan dolaskom dve nove stanovnice, Mije i Perl.



Marko: Dolazak Mije i njene učtive ćerke Perl u Šejker Hajts, jeste iskra koja i vodi ka velikom požaru u romanu, kako onom koji otvara roman, tako i u ljudima. Mija je samohrana majka, umetnica, rečita, misteriozna, kreativna, njena strast – ujedno i posao na osnovu kojeg izdržava Perl i sebe – jeste fotografisanje i obećala je ćerki da više neće morati da pakuju kofere i zapute se na novo mesto svaki put kada Mija završi sa realizacijom nove ideje na kojoj radi, da će konačno imati prijatelje koje nakon izvesnog vremena neće morati zauvek da napusti, i Perl je srećna što je čestim selidbama iz grada u grad, širom zemlje, konačno došao kraj. Došle su sa namerom da u Šejker Hajtsu ostanu zauvek i dom pronalaze u stanu koji izdaje Gospođa Ričardson. Životi dve različite porodice, Vorenovih i imućnih Ričardsonovih, tada počinju da se prepliću, i shvatamo da mali požari u romanu Selest Ing potvrđuju da gradovi mogu biti savršeno uređeni, najbolje zajednice dobro isplanirane, gde svi naizgled žive u slozi, ljudi su empatični i tolerantni, i sve spolja izgleda prelepo, ali da vrlo često ta iluzija savršenstva skriva pravi nered, i činjenicu da kod svake osobe, mogu postojati iskre spremne da se razbuktaju u plamen.

Nataša: Kako je majčinstvo predstavljeno u romanu?

Marko: Knjiga definitivno otvara nekoliko interesantnih pitanja povezanih sa majčinstvom. Šta nekoga zaista čini majkom? Da li je to biologija, činjenica da dete nosi vaše gene, ili je to ipak ljubav? Ko zaslužuje da se zove majkom, ko poseduje to pravo? Da li ste kao samohrani roditelj manje podobni za majčinstvo od situiranog bračnog para koji bi detetu mogao da pruži bolji život? Imamo tu nekoliko odnosa na relaciji majka-ćerka. Nestašnu Izi, koja ne može da odoli Mijinoj opuštenosti, sa njom je drugačija, radoznala i otvorena, kao pod magijom. Perl koju opčinjavaju sjaj i život porodice Ričardson. I konačno, dramatični slučaj koji je podelio zajednicu, oštro suprotstavio Elenu i Miju, i doveo do borbe za starateljstvo nad Mirabel Mekalo, bebom kineskog porekla, između Eleninih prijatelja, i Mijine mlade prijateljice Bibi. Slučaj koji kod čitalaca romana pokreće moralno preispitivanje, pravi maleni požar u mislima. Kod mene svakako jeste.

Nataša: Apsolutno se slažem, tema majčinstva protkana je kroz svaki segment romana, tako da u knjizi imamo nekoliko modela majki; gospođa Ričardson predstavljena je kao savršena mama iz predgrađa, kao majka koja veruje da je uključena u svaki deo života svoje dece, koja neprestano bdi nad njima i trudi se da u javnosti budu savršeni kao što su i na porodičnim portretima. Sa druge strane, Mija je kul! Ipak, Perl postaje naklonjenija Eleni i njenoj deci, Mija svojom opuštenošću pridobija Izi, dok je kod Bibi i gospođe Mekalo situacija mnogo komplikovanija. Obe se preko suda bore za devojčicu koju istovremeno i zaslužuju i ne. Međutim, na kraju sve žele isto: ljubav i sreću svoje dece.

Marko: Šta misliš da Eleni najviše smeta u vezi sa Mijom?

Nataša:  Ključni momemat razdora između Elene i Mije, zapravo je Mijina umešanost u slučaj između Bibi i porodice Mekalo. Elena se vodi time da pravila postoje s razlogom – ako ih se pridržavaš, sve će biti u redu, a ako ih ne poštuješ – možda ćeš spaliti čitav svet do temelja. Mija se tih pravila ne pridržava, već određuje sopstvena, i ona je upravo ta koja može sve da uništi svojim pomalo divljim načinom života i postupcima, i to Elena nije spremna da joj oprosti.

Kako si ti video njihov odnos?

Mija Voren predstavlja sve što Elena nije, ili preciznije, što se nije usudila da postane, što čitava zajednica nije. Ona je slobodna, strastvena, pomalo buntovna, dok gospođa Ričardson svoj život provodi striktno se pridržavajući pravila, još od devojaštva verujući da samo pridržavajući se pravila svet može ispravno funkcionisati, odričući se svojih skrivenih strasti, pripitomljavajući ih i gušeći, ne dozvoljavajući im da se razviju u nešto veće, kako bi postala ono što danas i jeste: uspešna i imućna žena savršenog života, sa prelepom decom, otmenim suprugom advokatom, velikom i raskošno nameštenom kućom uredno pokošenog travnjaka i luksuznim automobilom. Duboko je uverena da svet može biti savršen, da se može poboljšati, i ne uspeva da razume kako neko poput Mije, ne priželjkuje život koji Elena vodi. Selest Ing piše: „Čitavog života učila je da je strast, poput požara, nešto opasno. Ključno je, razmišljala je, izbeći požar“. Kod čitalaca našeg duela sigurno će isplivati pitanje: „Šta onda Eleni nedostaje?“ Odgovor je: sloboda.

Elena strahuje da je svojim načinom života sebi izgradila kavez, kavez u kome joj je udobno, ali se plaši da je boraveći u njemu propustila sve ono što se nalazi izvan. Jedan od malih požara iz naslova bukti kod gospođe Ričardson, a pokrenula ga je Mija.

Rekao bih da je roman Selest Ing „Na sve strane mali požari“ ostavio dobar utisak na oboje (raduje me što smo izabrali ovu knjigu!), kome bi ga preporučila?

Nataša: Roman je izuzetan! Zabavan, zanimljiv, i dramatičan. Na mene je ostavio fantastičan utisak, uživala sam u svakoj stranici. Preporučila bih ga svima koji žele da uživaju u odličnoj priči, fino razvijenim i raznovrsnim likovima, i pri tome, nema ni potpuno dobrih, ni onih koji su na suprotnoj strani, većina je u sivoj zoni. Ima i neočekivan rasplet!

Marko: Selestine rečenice odišu talentom, nežno i mudro piše, vrlo saosećajno, istovremeno ne štedeći svoje likove, pred njenom sposobnošću da ogoli niko iz romana nije bezbedan. Uživao sam u čitanju ove neobične priče! Iskoristio bih priliku da svima koji će (nadam se!) pročitati naš duel, preporučim da trknu do najbliže Lagunine knjižare i potraže jedan od preostalih primeraka fantastičnog Selestinog romana prvenca „Sve što ti nikad nisam rekla“ (drago mi je da si ti pronašla poslednji u svojoj knjižari!), koji je jedan od mojih najdražih. Nestrpljivo očekujem treći roman ove sjajne autorke.

„Ponekad, baš kada misliš da je sve propalo, pronađeš neki način. Kao posle prerijskog požara. Videla sam jedan, pre mnogo godina, dok smo bile u Nebraski. Izgleda kao smak sveta. Zemlja je sva spržena i crna i nestalo je sve zeleno. Ali tlo bude bogatije nakon sagorevanja, i mogu da izrastu nove stvari. Takvi su i ljudi, znaš. Počnu iz početka. Nađu načina.“

Definitivno moramo ponoviti „buddy read“, timsko čitanje je prezabavno!

Nadam se da će čitaoci uživati u našoj razmeni mišljenja.

Nataša: I meni je bilo zabavno, radujem se sledećoj knjizi!

Autori: Nataša Bogdanović i Marko Basarić, Delfi Kutak