Duelovanje: „Osinje gnezdo“

Dve veteranke u pisanju prikaza na Delfi Kutku, Ana Lazarević i Aleksandra Stojanović, čitale su najnoviji roman Vlade Arsića, i odlučile da svoje duleovanje ovako napišu. Nama se mnogo dopala ta ideja, pa podstičemo sve čitaoce istih naslova da pokušaju da se upuste u ovakvo duelovanje. Bravo Ana, bravo Aleksandra!

To izgleda ovako:

Kada se prihvate pera jedan doktor medicine i jedna istoričarka umetnosti, dve potpuno različite struke, ali sa gotovo istim književnim „apetitom“, dobijete ovako nešto. Pa, bacite pogled! :)

„Čitava povesnica bila je niska sukoba i podela na naše i njihove, na leve i desne, na krive i prave, na Srbe pravoverne i Srbe otpadnike... A trebalo je samo da budemo Srbi.“

Završismo sa čitanjem i nekako se iskobeljasmo iz osinjaka. Sad se nameće pitanje, ko bi ovakvu knjigu želeo pročitati?

Ljubitelji trilera će ovde naći dinamiku. Ljubitelji istorije omaž Srbije kroz pet vekova. Vernici će se zagrejati za ideju i pokušavati da saznaju više. Skeptici će reći: „Dobro istraženo“. Ateist će reći: „Ha! Znao sam da je u crkvi nešto mutno.“ Prema tome, ova knjiga je za svakoga, da je doživi i tumači proizvoljno, ali da se sasvim sigurno nad njom debelo zamisli. (Ana)

Složila bih se. Ova knjiga jeste za sve slobodoumne, one koji vole istoriju srpskog naroda, njegovu tradiciju i verovanja, kao i za one koji vole uzbuđenja i one koji bi da preispituju svaku piščevu reč u pokušaju da ga predstave bogohulnikom ili jeretikom. A, ima i takvih. Opet, svako bi je mogao pročitati i tumačiti na njemu najpoželjniji način. (Aleksandra)

Na kraju ove knjige stoji autorova reč umesto pogovora, neki vid aneksa, koji sam ja pročitala tri puta nakon čega sam sklopila sve kockice. Kad se sada iz perspektive tog aneksa vratim na početak knjige shvatam da je ovo jedna ozbiljno istražena studija upakovana u fikciju kao u šarenu glazuru, da bi širokoj čitalačkoj publici bila lakša za serviranje. Sva pitanja o kojima je autor, verujem, godinama razmišljao i o kojima je saznao sve što se saznati može, dao je na uvid celokupnom srpskom narodu da se zamisli i da ista pitanja postavi sebi. Tajna društva, paracrkvene formacije, uplitanje crkve u politiku, prikrivanje i krojenje lažne istorije, ubistva u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Neverovatno je koliko toga je Vlada smestio u ovih 330 strana-petsto godina, Sinan-pašu, ustanike, srpske vladajuće loze, crkvene poglavare i manastirske iskušenike, komunizam i slobodne zidare, jugoslovenski rat i krčkanja pred bombardovanje, čitavu plejadu istorijskih likova i dešavanja kako bi put svetih mošti rekonstruisao do današnjeg dana. Kad propratite taj put, ubistva i smicalice, kroz vekove, crne mantije i pozdrav kroz pesnicu, možete staviti ispred sebe kviz pitanje.

Spaljivanje moštiju Svetog Save na Vračaru, u šesnaestom veku je:

a) istorija,
b) legenda ili
c) laž

Pročitajte knjigu, pa zaokružujte sami. (Ana)

Srž ovog romana i jeste to konstantno traganje za istinom, preispitivanje mita o spaljivanju moštiju Svetog Save oko čega se i granaju scene, mnoštvo likova i živih opisa. Kada sve elemente romana uzmemo u obzir, roman nije bez razloga „digao prašinu“, čuj digao prašinu – lomio stenje, krckao ih glasno, da odjeke i dalje čujemo, pa čak i u ovom karantinskom dobu. Vlada me je još jedared oduševio svojim umećem pisanja, detaljnim istraživanjima, ali i vođenjem književnih večeri, koje obiluju novim, zanimljivim informacijama, informacijama koje te nagnaju da tragaš dalje. O šarmu i da ne govorimo! (Aleksandra)

Vlada radnju vodi iz dve razuđene vremenske ravni, od kojih prva počinje 1594. godine. Jezik kojim pripoveda delove iz prošlosti arhaičan je i autentičan, likovi oslikani savršeno, radnja skokovita od decenije do decenije, prekinuta i nastavljana u prelomnim istorijskim i verskim momentima. Verujem da si ti u ovim poglavljima naročito uživala. (Ana)

Moram priznati da jesam, jer me je na momente vraćao u studentske dane, kada smo na Odeljenju za istoriju umetnosti obrađivali mnoštvo crkvenih i manastirskih objekata, od istorije same građevine, preko arhitekture i skulpture, da bismo čitavu sliku zaokruživali fresko slikarstvom. I pojedine scene su mi, upravo zbog toga, bile izuzetno „žive“, tu – pred očima. A ja baš volim srednjovekovnu umetnost, tako da... (Aleksandra)

Arsić je u 330 strana strpao svašta. Sad, to nije nešto što ja navodim kao minus, ali možda može predstavljati teškoću pri čitanju i praćenju radnje i likova. (Ana)

Kako da ti kažem, ne mogu da izdvojim nešto da mi se posebno nije dopalo. Oni koji su i ranije čitali dela Vlade Arsića znaju da on ume da se posluži fikcijom, ali u smislu da njenu moć iskoristi kao vezivni materijal, nikako kao glavnu temu romana. Eto, ja nisam neki ljubitelj fantastičnih momenata i retko se okrećem takvom štivu, ali Vlada je svojim pripovedačkim činom uspeo da me privoli i takvom načinu pisanja. Jer, on ne piše suvoparno, ne taloži istorijske činjenice samo, eto tako, već ih uglavljuje, povezuje, pa začini svojim izuzetno mudrim zapažanjima, tako da nam sav predstavljeni materijal ni u kom slučaju ne može dosaditi. (Aleksandra)

Na početku romana, Jovan Gligorijević, poznati beogradski arhitekta ubijen je neposredno nakon sopstvenog velikog otkrića. Da nije, verujem da bi mi bio omiljeni lik. Ovako, Arsić je štafetu dao njegovom bratu, koji bi čas da kopa po prošlosti, čas da je ostavi u senci, čas da se približi Jovanovoj  bivšoj devojci, čas da od nje pobegne. Verujem da je namerno tako prikazan, no meni je kao lik delovao mlako i neinteresantno, za razliku od Vesne, upravo te bivše devojke, koja deluje odvažnije i samouverenije. Ostali likovi u knjizi su mahom usputni pa se za njih ne vezujemo jer ih i ne pratimo duže. (Ana)

E, sad, iako je Gligorijević zvanično glavni junak ovog romana, ja bih se ipak opredelila za nešto malo drugačije, apstraktnije. Po mom mišljenju, glavni akter romana je svaki čovek, svaki pravoslavac, svaki Srbin pred koga je postavljen zadatak samospoznaje, zadatak traganja za istinom koja nam, ponajčešće, izmiče u trenutku kada smo joj najbliži. Svaki manastirski kamen, svod, stub opisan kretanjem kroz priču – na svoj način je glavni „lik“ ove knjige. Tako ja to nekako doživeh. (Aleksandra)

„Osinje gnezdo“ bi bila idealna priča za ekranizaciju, ukoliko bi scenario pratio samo sadašnje vreme i istragu koju glavni junaci u njemu sprovode. Dobio bi se adrenalinski istorijsko-verski triler, ali bi se izgubio onaj momenat iz prošlosti koji u Arsićevoj knjizi zlata vredi, a koji je, verujem, gotovo nemoguće filmski ispratiti. Za pisanje ovakve knjige treba imati mnogo informacija, proverenih izvora i užasno mnogo hrabrosti. Likovi u koje je Vlada upro prstom, bili živi ili mrtvi, stvarni su i naciji poznati. Nadam se da će Arsicev „kraj koji traje“ navesti mnoge da o knjizi misle dugo, a o autoru s poštovanjem. Što se mene tiče, ovaj „kraj“ biće početak druženja sa ostalim Arsićevim delima. (Ana)

I, ako ste se obreli u osinjaku i ukoliko su vam misli uskovitlane, osećanja pomešana, očekivanja zadovoljena, preporučujem da nastavite sa čitanjem Arsićevih knjiga. Jer, svaka sa sobom nosi bar po jednu tešku priču, onu najživotniju, pregršt likova smelo izmešanih, kako bi, uz sve pripovedačko umeće Vladino, dali mogućnost zaključivanja ili, pak, ostavljanja da priča nastavi svojim tokom. Tamo negde... (Aleksandra)

„Da li možete da zamislite nešto strašnije od toga da živite u svetu u kome ima smrti, a nema vaskrsenja?“

Mislite i o tome!

Autorke: Ana Lazarević i Aleksandra Stojanović