Duelovanje: „Muškarci se ne mogu silovati“

Započeli smo novi ciklus Duelovanja. Izdvojili smo najaktivnije članove na Fejsbuk grupi Delfi Kutak i dali im zadatke – da pročitaju knjigu i odgovore na zadata pitanja. Onda smo odgovore ukrstili i dobili vrlo detaljnu sliku o romanu. Evo kako su Sandra Kojić i Silvija Mitrović doživele sjajan roman „Muškarci se ne mogu silovati“ autorke Merte Tikanen.

Alternativni naslov ili podnaslov knjige mogao bi da glasi:

Silvija: „Ako žena kaže Ne, zašto muškarac čuje Da?“

Ili

„Kako objasniti muškarcu da Ne uvek znači Ne?“

Sandra: Najpre sam mislila da bi mogao biti „Muškarci se mogu kazniti, ali se ne mogu silovati“ – ta rečenica se toliko puta ponavlja u romanu – ali onda, u pogovoru, Merta Tikanen kaže kako je, videvši upravo taj naslov u jednim danskim novinama, odlučila da napiše ovaj roman. Umesto tog, alternativni naslov mogao bi da glasi: „Žena koja je odlučila da izmeni pravila igre“.

Knjigu bih preporučila svima koji vole roman:

Silvija: Nemam konkretan primer asocijacije na sličnu knjigu, ali ako vas zanimaju knjige koje prate razvoj toka svesti žrtve, dakle sve ono grozničavo što se odvija duboko ispod očnih kapaka nakon što žrtva odluči da postane „dželat“ svom mučitelju, onda je ova knjiga za vas.

Sandra: „Sramota“ Dž. M. Kucija.

Moji utisci o radnji:

Silvija: Nakon što doživi silovanje, četrdesetogodišnja bibliotekarka i samohrana majka Tuva prolazi kroz lični pakao pokušavajući sebi da dokaže da žene NIKAD ne žele da budu silovane, pokorene i ugnjetavane. Sve što je ona ikada želela kosilo se sa onim što su želeli muškarci u njenom životu, kao i sa onim što je društvo nametalo – a to je da bude rame uz rame sa svojim (bivšim) mužem, kao i sa kolegama i, uopšte, sa muškarcima. Verovala je u slobodu izbora i da ljudi ne moraju da povređuju jedni druge... Sve do tog događaja, nakon kojeg je rešila da na isterivanje moći uzvrati istom merom.

Sandra: Merta Tikanen je odabrala fragmentiran prikaz radnje, sa skokovima u razne periode iz Tuvinog života i ponovno vraćanje na noć u kojoj je silovana. Ovakvim ritmom u priči, dok je Tuva pod pritiskom nasilja koje je doživela i koje planira da uzvrati istom merom, mi otkrivamo ko je, u stvari, ona. Saznajemo sve o lepoti njenog odnosa sa sinovima, četrnaestogodišnjim Mikom i šesnaestogodišnjim Jokumom. O odnosu sa bivšim mužem Jonom. I o još dva muškarca u njenom životu – o B. i Kariju – koji su je, takođe, ostavili. O njenom poslu u biblioteci. O njenim kolegama. Tuva nimalo nije obična i dosadna, ma šta ona o sebi mislila. Tuva je imala ljubavnika dok je još bila u braku. Ona je strastvena žena koja ima šta da kaže. Jon se vraćao kući njoj, dabome, ali nisu mu bili važni njeno vreme i problemi, niti je umeo da je sluša. B. jeste. Sve do jednom. I Jon i B. imali su svoja pravila igre. Kad je Tuva prestala po njima da igra, nisu više želeli da ostanu sa njom. Sa Karijem je bilo drugačije. Samo se pojavila druga žena. Tuva tu nije mogla ništa. A to što je jednog popodneva u nekom restoranu plesala sa nepoznatim muškarcem i na njemu osetila miris Karija, pa sa njim otišla u njegov stan i pila alkohol nije bilo pametno, ali nije bio ni pristanak na seks. A ako i jeste, zar nije mogla da se predomisli? Marti Vester je očigledno mislio da nije mogla, jer „žene žele da budu prisiljene“. Pa osetiće šta znači biti prisiljen na svojoj koži. Tuva će se postarati za to. Ona će se usuditi da ga zaustavi. Poniziće ga na isti način. Na stranu sad što će poniziti i samu sebe.

Na koji način je čitanje knjige utucalo na mene:

Silvija: U toku čitanja, ali i dugo nakon toga, razmišljala sam da li je ikad opravdano na nasilje odgovoriti nasiljem. Nisam za nasilje ni pod kakvim uslovima, ali s obzirom na to da mečka nije zakucala na moja vratima, ne mogu biti čvrsto sigurna u takav svoj stav. Odavno znam da je nešto mnogo trulo u društvu u kojem se silovanje žena ponavlja već hiljadama godina, na svim meridijanima, a da čovečanstvo nije uspelo tome da stane na put.

Sandra: Teško mi je bilo da pomirim Tuvinu odluku da silovanje ne prijavi policiji (da ne ispadne smešna jer dobrovoljno je otišla sa njim, a i pila je, da ne proživljava ponovo sve jer niko joj neće poverovati, jer pročuće se i novine će početi o tome da pišu i njeni sinovi će saznati) i odluku da se pobuni i objavi rat muškarcu koji ju je silovao (da ona siluje njega, ponizi ga, natera ga da pati, oduzme mu ljudskost), a onda prijavi policiji šta je uradila. Kako je mogla samo da pomisli da ponovo ode u njegov stan, da ostane ponovo nasamo sa njim, da sebe izloži ponovo tome, a kamoli da to zapravo uradi?! I ako je već odlučila, zašto ga nije silovala tako da ne bi mogao da odglumi pred policijom kako su se samo igrali? Zašto ga nije povredila na istom nivou kao što je on nju? Ili to nije moguće? Muškarac nikada ne bi priznao da ga je neka žena silovala? A bez žrtve nema ni zločina. Nema ni kazne.

Šta bih posebno istakala:

Silvija: Moram prvenstveno da istaknem hrabrost spisateljice da se uhvati ukoštac sa pisanjem ove knjige (pre skoro 50 godina), i da se pre nego što je usledilo objavljivanje, a nakon toga i priznanja, suoči prvo sa osudama, medijskim linčom i mržnjom, čak i od ženskog dela populacije. Lov na veštice kao da nikada nije prestao, zar ne?

Sandra: Kraj opovrgava sve i budi potpuno novu vrstu straha.

Šta mi se nije dopalo:

Silvija: Nema toga. Sve u vezi sa ovom knjigom me je istinski prodrmalo.

Sandra: Roman je pisan svedenim i odmerenim stilom. Jasna je namera autorke da na taj način čitaoca uznemiri, ali i da ga istovremeno distancira od nasilja koje je Tuva doživela. Međutim, ona je na izvestan način i samu Tuvu distancirala od tog događaja – izmestila je iz uloge napadnute i silovane žene. „Duboko pogođena, a kao da se ništa nije desilo.“ I mada roman permanentno izaziva nelagodu, mislim da je to bila greška. Uskratila je priči tu dodatnu dimenziju.

Junak iz knjige kog bih najradije pozvala na večeru i zašto:

Silvija: To bi jedino bila Tuva. Ona je junakinja u pravom smislu te reči, tako jasan i „živ“ lik koji se boji svojih strahova, ali se hrabro suočava sa njima.

Sandra: Pozvala bih B. i onda bih mu ceo obrok sručila na glavu, jer se usudio da pomisli da je Tuva polovna, da bilo ko osim nje može da donosi odluke o njenom telu, što mu je bilo potrebno da je drži u strahu da bi bio siguran u svoju muškost.

Rečenica koja me je podstakla na razmišljanje:

Silvija: „Sad je sama pristupila nasilju. I doživela neuspeh. Baš zato je doživela neuspeh?“

Sandra: „Kako naterati ljude da to shvate? (...) da je nasilje još veće poniženje za onog ko ga primenjuje, nego za onog ko mu je izložen, ali da svi imaju ulogu u toj igri, tek kad svi odbiju da učestvuju ta igra postaje nezamisliva jer tad se ta igra završava.“

Tri reči koje najbolje opisuju knjigu:

Silvija: Poniženje, strah, poraz.

Sandra: Ne znači NE!

Kratak zaključak o knjizi:

Silvija: Kompletnu radnju ove priče nosi Tuva, silovana žena koja je odbila da to bude, odbila da je to obeleži iako ju je ponizilo do srži. Ne samo u smislu fizičkog silovanja već i bilo kog drugog: mentalnog, socijalnog, rodnog...

Sandra: Jedna žena se usudila da uzvrati silovatelju istom merom, da ga potpuno ponizi pri tako brutalnoj demonstraciji moći kao što je on ponizio nju, da ga natera da shvati i da ga na taj način zaustavi, kako sa drugim ženama ne bi pokušao isto. Pitam se da li je uspela. Naglas nije priznao šta mu je uradila, a da li je u sebi?

Autori: Sandra Kojić i Silvija Mitrović
Izvor: Delfi Kutak