Duelovanje: „Me’med, crvena bandana i pahuljica“

Dok hodamo, korak po korak, izmeštenim stazama naše mladosti, sa rukom u ruci drage osobe pod nebom koje noću dobije drukčiji raspored zvezda, shvatamo da je jedina vrednost našeg postojanja upravo ta ruka i taj dah i to srce sa kojim smo delili i dobro i zlo. Bezbrojni poljupci sreće dati u strasti mladosti uz obilje pogleda sreće dok iz semena ljubavi raste novo biće i odlazi u neki svoj život, nepregledno more izbegličkih briga dok nas teši drago biće u zagrljajima sreće, bolesti stresnog života i lagana izmaglica zaborava dragih lica sreće i mirno privođenje života dok šetamo izmaštanim stazama sreće. Sa rukom u ruci jedinog prijatelja života, sa pogledima sreće, dok šetamo u smiraj života zagrljeni stazama izmeštene mladosti, hraneći neke tuđe golubove koji nam se oglašavaju nekim stranim jezikom koji sa rukom dragog bića u svoj ruci još uvek zvuči kao glas sreće.

U duel, onaj koji se vodi rečima, a ne oružjem, ušetala sam Ja Ana Lazarević i ušetao sam Ja Miroslav Maričić sa Semezdinovom knjigom u rukama, i sa željom da vam prenesemo bar maleni deo originalnog i zanimljivog sveta koji se nalazi između njenih korica.

Za koga je ova knjiga?

Ana: Za sentimentalce, za meke duše, za sve one koji među koricama traže čistu emociju.

Miroslav: Oni koji ne traže senzacionalističke zaplete i tragične ljudske sudbine ogoljene i prezentovane u vidu tragedija ili patetikom nabijene tugovanke, sa zadovoljstvom će uživati u laganom ispredanju priče i Semezdinovom viđenju života. Lepa proza bez osuda i patetike, sa laganom nostalgijom za prošlim danima, mladošću i lepoti života u zdravlju, sa isticanjem vrednosti nečije ruke i pogleda koji je tu oduvek, i koji znači više od života.

Moj globalni utisak o radnji

Ana: U ovoj knjizi imamo dva organska udara na početku i na kraju i jedno lutanje pustinjama u sredini. A u životu Semezdina Mehmedovića zbilo se mnogo toga, za u kožni povez i za priču bez kraja i konca, no on je rešio da je ispriča ovako u jednom segmentu između životne ugroženosti sebe i žene. To je njegova američka priča, dok je sarajevska ostala daleko i u fragmentima mu se kroz sećanja javlja. Uglavnom ga zovu Sem, i pitaju odakle je, a kad nije za razgovor baš kadar jer srce muku muči sa zapušenom dovodnom arterijom, pročitaju mu prezime kao Memed. I dobro je to. Memed zvuči više naški. Memed može lako postati Međed koji je kadar da svoju Pahuljicu zaštiti od sveta, sebe same, sudbine. Može lako postati i Međed koji svom sinu pruža oslonac, pomoć, ili se pametno skloni kada shvati da mlad čovek više nije dete i da u je strah iz sebe izvukao i ispleo ga u jednu crvenu bandanu, u inat generaciji koja je poslednja pevala: Pioniri maleni.. I sama knjiga kao da je napisana tako, u inat, u inat smrti, propadanju, starenju, tuđini.

Miroslav: Beleške jednog, silom prilika, nomada o životu koji je bio i životu koji se događa, stvarnom životu sa problemima. Radnja nije linearna već je složena I zbrkana poput ljudskih misli. Teme su ovdašnje i našem podneblju prijemčive i lako razumljive, a problem su univerzalni. Bolest, odvojenost i zaborav, u smiraj života događa se vreme koje teče, koje gazi, koje nadjačava sve ljudske pokušaje opiranja. Porodica koja nije podeljena na matrijarhat ili patrijarhat već na poštovanje i ljubav i svest o značaju pogleda i glasa voljene osobe.

Moj utisak o završetku knjige

Ana: Nema ovde završetka. Ima ga zapravo, ali on je samo tekstualan. Završetak knjige obećava novi početak.

Miroslav: Knjiga zapravo i nema zaokružen i konačan kraj, ona se ne završava sa poslednjom rečenicom i tačkom već se nastavlja kao i životi junaka u njoj. Knjiga koja zapravo nema zapleta ne daje ni rasplet. Život se jednostavno nastavlja sa svim svojim zamkama, lepim iznenađenjima i dragim ljudima u svom okruženju. Za jednu ovakvu knjigu kraj bi i bio pogrešan izbor, tako da ako govorimo o kraju knjige kao o trenutku kada prestaje tekst i započinje misaona obrada i promišljanje o pročitanom, tačka je stavljena na savršenom mestu. Čini mi se da bi nastavak teksta jedino doneo ponavljanje, možda i patetiku, a verovatno i nostalgiju što bi samo pokvarilo generalni utisak o knjizi.

Šta mi se dopalo

Ana: Semezdin Mehmedinović je izvanredan pripovedač. No iznad svega toga, on je pripovedač koji ume rečima da utisne dušu. I to se oseti, ta njegova živa reč, opipljiva emocija, strepnja, bol i ljubav. O svojoj ljubavi prema ženi, možda pojačanoj strepnjom za njen život, Semezdin je pisao tako da se čitajući knjigu, prosto zaljubite u ljubav.

Miroslav: Forma u kojoj je knjiga prezentovana je izuzetno privlačna. Radnja teče bez praćenja toka misli već se preskače sa misli na misao u vidu beležaka i na taj način stvara jedinstvo radnje, što često može da dovede do konfuzije, ali je ovde taj problem vešto zaobiđen. Dopada mi se i to što se o teškim temama ne piše sa patetikom i meni nepodnošljivim naricanjem, već sa određenom setom i blagom tišinom kojom je presvučena svaka reč u knjizi. Ta tišina govori daleko više od jadikovki i nostalgijom nabijene proze.

Šta mi se nije dopalo

Miroslav: Detalj koji mi se nije dopao generalno nije vezan samo za tekst u knjizi već i za sam društveni razvoj maternjeg jezika naroda na ovim prostorima. Moje je mišljenje da treba ulagati u sebe, u razvoj svoje kulture i u mogućnost komunikacije na različitim jezicima sa drugim osobama. Što više jezika govorimo, više vredimo. Ali potreba našeg čoveka da strane izraze konstantno stavlja u rečenicu sa svojim maternjim jezikom mi se ni malo ne dopada, a naročito je to slučaj kada kontekst ne zahteva stranu reč ili kad naši jezici za tu stranu reč i imaju pravu zamenu. Ne često, ali primetno, i po meni bespotrebno uključivanje stranih reči u govor našeg podneblja je nešto što mi je zasmetalo i prekidalo ustaljeni tok misli.

„Zabriskie Point govori o tome da bijeg nije moguć, ili da pobjeći možeš samo sam, i samo pod uvijetom da nisi attached za druge osobe, ili za posijed. I ti to znaš. Ali od čega ti biježiš, sine?“

Moj utisak o glavnom junaku

Ana: Jako teško pitanje u slučaju kada je glavni junak knjige sam pisac. Je li negde preterao? Je li nešto dodao, nešto oduzeo, nešto izmislio? Kako i koliko verovati književnom autoportretu. Ako rešim da mu verujem, nekih 50%, dobar je, srčan, ume da pokvari ali i da da sve od sebe da popravi. Ako rešim da mu verujem 100%, Međed je i tu nema dileme.

Miroslav: Ono što je meni jako bitno kada čitam knjigu naših autora jeste mogućnost da se poistovetim sa junacima, a sa Semezdinom i sa njegovim sinom sam to mogao, naprosto ih razumem, razumem njihove odluke, njihove probleme, njihovo ćutanje i potrebu za tišinom. Privrženost porodici i ispunjenost ćutanjem u društvu supruge i sina ideal je savršeno balansirane osobe zadovoljne sobom. Čovek koji je iz problema izašao stabilan, ali ne i nepovređen i bez ožiljaka, porodica koja se u problemu drži zajedno, sa rukom u dragoj ruci.

Da li bi ova knjiga mogla da postane film?

Ana: Ne. Ovo je priča koju mogu da ispričaju jedino reči. Pokušaj ekranizacije zamišljam kao potpuno razvodnjavanje.

Miroslav: Postao je trend i potreba da se od svakog teksta napravi film, da se tekst ekranizuje. Ipak od nekih tekstova film ne bi mogao nastati a da se ne izgubi na onoj životnoj stvari koja gradi karakter knjige, na njenoj esenciji. Ne mogu da zamislim način da film dočara na pravi način misli Sema o životu i njegovoj porodici, a da to ne bude patetično, površno i bez konteksta koji može da pruži kniga.

Moja omiljena rečenica

Ana: Mnogo ih je. Semezdin je pisac mudrih rečenica. I zato ću ja izdvojiti jednu sasvim običnu, životnu i meni zamislivu: „Okupana i mokre kose, spremna za posao, raširila bi ruke i pitala: ʼHoće li mi neko reći da sam ljepa?ʼ“

Miroslav: „Nevolja nas je svela na suštinu. I ništa više od nas nije ostalo, osim ljubavi.“

„U bolnici, gledam te kroz stakleni zid: sinoć si se rodio i sestra te previja. Prvo vidim malo golo i ranjivo tijelo, a onda na tvom licu prepoznam svoj krivi nos. Nos. Moj nos. Udvajanje. Moja samoća se vrtoglavo smanjila.“

„Noću, kad voziš i nedostaje ti sagovornik, nazoveš me. I onda razgovaramo. Zivimo u razliitim vremenskim zonama, dijele nas tri sata razlike, kod mene je tada ponoć, ili je ponoć prošla, ali ti znaš da sam budan i da radim, da čitam i pišem. Uvijek kada se to dogodi, kad nazoveš, postanem svjestan svoje samoće. I postanem svjestan tvoje samoće. Razgovaramo, hrabrimo jedan drugoga, dišemo u telefonske slušalice, sami u pustoši kosmosa.“

Pročitajte ovu knjigu ako vam se svideo roman:

Ana: Po sklopu rečenice, toku misli glavnog junaka i emociji koju nosi, podsetila me je na knjigu „Soba 427“ Jadranke Milenković.

Miroslav: Knjiga slične tematike, sličnih sudbina junaka, ali drukačijeg temperamenta „Nesreća i stvarne potrebe“ čiji je autor Ivančica Đerić neodoljivo me asocira na Semezdinovog Me’meda.

Presuda

Ana: Ovaj književni triptih koji čine otac, sin i majka podseća na ispijanje kafe sa starim prijateljem, čin intimne ispovesti ispričane meko i milozvučno. I mada je prijatelj preko glave preturio i rat, i emigraciju, i mada se povremeno čukne po grudima tamo gde veštačka američka valvula pumpa bosansku krv, njegova priča je naprosto lepa. I to ne sasvim intelektuno, lepa je šmekerski, neusiljeno, prava pravcata vintage književnost.

Miroslav: Slojevit prikaz čoveka otrgnutog iz svoje autothtone sredine, koji se prilagođava na novu sredinu, nova pravila života, nov jezik. Knjiga napisana u dnevničkoj formi i formi beležaka, pa i putopisnoj formi predstavlja zanimljiv opis viđenja života autora. Topla priča implementirana u jednu novu stvarnost, pogledi ka pustinjskom nebu i zvezdama i zadovoljstvo ćutanja u društvu drage osobe. Knjiga vredna pažnje, knjiga vredna čitalačkog zanimanja u smiraj napornog dana, za zadovoljstvo za svoj ćef, za gušt.

Izvor: Delfi Kutak