Dragan Velikić: Pisanje nastaje iz potrebe da se nešto kaže

Ima jedna reklama za keks koja poručuje: „Ne dopušta vam da odrastete“, što se tiče Velikića, on „ne dopušta da zaboravite“. Ovako je Milan Ćulibrk, glavni i odgovorni urednik Nina govorio o novoj Velikićevoj knjizi, odnosno zbirci kolumni „Soko zove Lastu“. „Ne zaboraviti“ je upravo poruka koja najbolje opisuje piščev celokupni opus u kojem se bavi kritikom društveno-političke stvarnosti u kojoj živimo, kroz brojne knjige, kolumne i eseje, a kako i sam u ovom razgovoru ističe „pisanje nastaje iz potrebe da se nekome nešto kaže, pa kako onda izbeći potrebu da progovorite o anomalijama vremena u kojem živite, anomalijama koje uništavaju živote“?

Sa Velikićem smo razgovarali tokom prvomajskih praznika, te nam se za početak nametnulo pitanje: imaju li radnici u Srbiji šta da slave?

Nije najvažnije imaju li šta da slave, već znaju li šta taj praznik predstavlja. A slaviće ga, kao i uvek, uz roštilj i pivo, i najverovatnije neće uopšte razmišljati o tome u čemu je značaj tog datuma, na šta bi trebalo da ih podseti, u čemu da ih osnaži. Jer, nažalost, nema solidarnosti među radnicima, nema osećaja zajedništva, a o ponosu da i ne govorimo. Da nije tako, ne bi bili u situaciji u kojoj su, a ta situacija je beda i poniženost. Točak se vratio unazad, daleko unazad, i ponovo su obespravljeni, a radnički sindikati praktično ne postoje. Vuku ih kao ovce da podupiru vlast, teraju ih na neljudske postupke poput one sramote u Lučanima, predaju ih u ruke stranih vlasnika i domaćih privatnika, bez ikakve brige i zaštite. Uplašeni i ucenjeni pristaju na sve. To je pretužna slika naših radnika danas. Oni više liče na obespravljene kmetove nego na nekadašnju avangardnu klasu. Trenutno živimo u neofeudalizmu.

Kada ste pisali knjigu „Soko zove Lastu“, prolazili ste kroz sve te kolumne i crtice naših života. Koje osećanje i misli su Vas obuzimale? Da li se nešto promenilo?

O da, nešto se promenilo. Sada je gore nego što je bilo, bez obzira na to šta piše na predsednikovoj kineskoj tabli. Samo tamo je građanima Srbije dobro. Očekujem da se nađe neki domaći preduzetnik, može i sa Srpske liste, i krene u serijsku proizvodnju kineskih tabli, kako bi što više naših građana osetilo boljitak naprednjačke vlasti.

Svakodnevno kolumnista dobija materijala od vlasti i ove naše opozicije. Da li Vas nekad brine da pišete samo istomišljenicima kojima pružate, kako je to više puta ocenjeno, „karantin za zdrave ljude“?

Moje kolumne čitaju oni koji misle svojom glavom. A to nisu samo istomišljenici. Takve želim da ojačam, kao što i mene na isti način jačaju oni koji mi često nisu politički bliski, ali poseduju moralnu vertikalu, i stoje iza onoga što govore i pišu. Ovaj režim počiva na lažima, na danonoćnoj propagandi, koja već dvanaest godina drži pod hipnozom građane Srbije. Iskustvo nam govori da takvi režimi ne tonu polako, već se u jednom času, koji je teško predvideti, preko noći urušavaju.,

Kada pratimo Vučićevu vladavinu kroz Vaše kolumne, čini se da stvari idu nagore. Kao što pišete, ukinut je stid, moral. Ko danas najviše treba da se stidi?

Svakome je jasno ko bi trebalo da se stidi, međutim, prvi čovek Srbije svime onim što govori i radi abolira lopove i prevarante. Njegova kineska tabla nema program za etičke vrednosti, za moral, za istinu, već je iz domena mađioničarskh rekvizita. Jednog dana će se pisati knjige o tome kako je bilo moguće da taj iluzionista i prevarant drži godinama pod okupacijom čitavu jednu zemlju.

U uvodnoj reči knjige baš i kažete: „Kada jednom kroz pola veka neki istoričar bude pravio bilans našeg vremena, teško da će moći da sagleda sav besmisao i hipokriziju u kojoj je živelo srpsko društvo u eri naprednjaka. Ipak, on će znati ono što mi danas ne znamo – kako će izgledati Srbija koja je decenijama bila država u pokušaju, i kojom su vladala četiri jahača apokalipse – laž, manipulacija, zločin i korupcija“.

Zašto se čini da smo uvek iznenađeni onim što nas zadesi, kao da nismo učestvovali u tome, makar i svojom apatijom?

Mi smo patrijarhalno društvo i tradicijski smo naučeni da primamo zapovesti, da se pokoravamo autoritetu funkcije. U patrijarhalnim društvima, kao i u patrijarhalnim porodicama, zahteva se poslušnost u odnosu na ustaljene norme i individualni stavovi se ne tolerišu. Nismo naučeni da mislimo svojom glavom, da povezujemo uzroke i posledice, da preuzmemo odgovornost za svoje postupke. Ima pobunjenika, ali i oni su retko svesni odgovornosti da je neophodno i da sagledaju ciljeve svoje pobune. Priča se završava željom za promenom vlasti, ali kako se razvijaju sistemi i mehanizmi neke uspešnije politike, o tome malo ko razmišlja. Gledamo u nebo hoće li pasti kiša, čekamo da se promena desi sama od sebe, ali ništa u tom pravcu sami ne pokušavamo.

Zašto su umor i apatija dve osnovne osobine ovog naroda? Zašto su misleći ljudi zanemeli?

Ne mislim da su umor i apatija po difoltu osnovne vrednosti ovog naroda. Te osobine su stečene tokom poslednjih četvrt veka. Verujem da mislećih ljudi koji nisu zanemeli ima dovoljno, međutim, problem je onaj većinski „ostatak“ koji svojim licemerjem i kukavičlukom održava vlasnika kineske table na vlasti. Zanemeli su zbog vlastite koristi, prodali se.

Ima umetnosti i „umetnosti“, a za mene je umetnost istina, ili bar potraga za njom. Ozbiljan pisac ne može da se ne osvrće na stvarnost u kojoj živi, čak i kad se, naizgled, bavi samo sopstvenim unutrašnjim životom. Danas, ili bilo kada. Pisanje nastaje iz potrebe da se nekome nešto kaže, pa kako onda izbeći potrebu da progovorite o anomalijama vremena u kojem živite? Jer te anomalije uništavaju živote, iskorišćavaju ljude, teraju ih da u bedi žive, teraju ih da se brukaju tako što će zviždati roditeljima svog poginulog druga kada oni potraže pravdu i krivca za smrt svoga sina. Lučani su jedna od najvećih sramota ovoga društva, i nikad ne treba zaboraviti do kog smo nivoa u stanju da se srozamo kao ljudi. Dakle, kako ćutati o tome. I zašto? Zbog nekog mestašca u mehanizmu vlasti, zbog džipa kojim ćemo lečiti svoju ocvalu muškost – ni zbog čega drugog.

U svojoj knjizi pišete, takođe, kako su naprednjaci poklonili Beograd korporacijama i kako nakon njih ostaje unakaženo lice grada. Kako ga se Vi sećate? Kada je i kakvo bilo lepo lice Beograda?

Beograd nije lep grad, ili kako sam jednom davno rekao, Beograd je lep na način Hemfrija Bogarta. Jer to je grad s autentičnim šarmom. Za sve one koji su dolazili u Beograd u vreme dok je u Srbiji postojala železnica, stanični trg ispred Glavne železničke stanice bio je jedan od najživljih delova grada, odakle su putevi vodili Nemanjinom prema Slaviji, Balkanskom ulicom na Terazije, ili, pored Autobuske stanice ravno u srce Savamale. Danas je taj trg jedna pustolina, bez života, sa deponijom iza stanične zgrade. Izgleda da je naprednjačka vlast sposobna da proizvodi samo pustoš. Gde god su pokušali da osmisle nekakav sadržaj, rezultat je bio poražavajući o čemu najbolje govore nakazni spomenici i Beograd na vodi, grad horor koji podseća na grandioznu zgradu parlamenta Nikolaje Čaušeskua.

Kada možemo očekivati Vaš novi roman?

Nadam se da ću do kraja godine završiti roman koji već dugo pišem. Ako tako bude, onda bi iduće godine u ovo doba bio pred čitaocima. Naslov romana je „Stanica Itaka“.

Rođeni ste Beograđanin. Zanimljivo je da ste se u mladosti, moglo bi se reći, kolebali između književnosti i muzike kojom ste se aktivno bavili. Svirali ste orgulje i električni klavir, nastupali sa Zdravkom Čolićem i Kemalom Montenom, imali i svoje rok grupe… Kako se sećate tog vremena?

Jesam rođen u Beogradu, ali sam odrastao u malom gradu, u Puli, odakle su dolazili sjajni bendovi. Bez preterivanja možemo reći da je Pula bila Nešvil u Jugoslaviji. Dovoljno je pomenuti Atomsko sklonište i KUD Idijoti. Godinama nisam seo za klavir. Muzici je prethodila literatura. U dvanaestoj godini tokom letnjeg raspusta napisao sam prvi roman. Tu svesku sam sačuvao. Podsvesno, bio je to zalog da je literatura moj izbor.

Autor: Mona Cukić
Izvor: Nova