Dragan Velikić: Pisanje je sloboda koja se plaća

Slobode imate onoliko koliko ste spremni da uzmete. Sloboda se ne dobija, ona se osvaja. Ali, to ima svoju cenu. Recimo, ako ste slobodni umetnik u Srbiji, onda ta sloboda podrazumeva i neoverenu zdravstvenu knjižicu, i niz birokratskih prepreka čiji smisao je da vas onemogući u jeresi zvanoj misliti svojom glavom. Zna se dobro iz čije glave valja misliti, ako želiš da te glava ne boli. Uvek je odgovorniji onaj koji zabranu prihvata, nego onaj ko zabranu smišlja i sprovodi.



Ovako, za “Novosti”, govori Dragan Velikić, pisac čiji je novi roman “Islednik” žiri Vitalove nagrade pre dva dana proglasio najboljom knjigom u 2015. godini. Ovo delo koje objavljuje najveći nemački izdavač Hanser literature Verlage u prevodu Maše Dabić, lična je priča gde je u, po svemu ispovednom romanu, nadogradio, kako sam kaže, “prelazeći dug put od životno istinitog do umetnički istinitog”.

- Nema umetničkog dela bez nadogradnje. Da nije tako, svaka ispovest bi bila književnost. Moja životna priča sama po sebi uopšte nije važna ukoliko se u njoj sam čitalac ne prepozna, ukoliko se sa njom ne identifikuje. A da bi se to dogodilo, valja preći dug put od životno istinitog do umetnički istinitog. Ukratko, nije svaka priča književno relevantna. Ipak, samo književno relevantna priča ima tu moć da se upiše kao iskustvo čitaoca. Duboko verujem da je iskustvo stečeno kroz umetnost upotrebljivo i u životu.

* U “Isledniku” pletete priču od Pule, Beograda, Budimpešte, Vinkovaca, Rijeke, do Trsta, Rovinja i Soluna. Sa čim se vaši junaci na ovom putu suočavaju?

- Suočavaju se, pre svega, sami sa sobom, svejedno da li je to moja majka, čiji život pratim od detinjstva pa do smrti, ili svi oni migranti koji defiluju na stranama “Islednika”. Priča počinje u vreme Prvog svetskog rata, govori o velikom požaru u Solunu 1917. godine, prati nekoliko životnih sudbina koje će se u jednom času ukrstiti. Pripovedanje ne teče linearno, već se gradi iz fragmenata, onako kako se život upisuje u memoriji. Selekcija uvek postoji. Na jednom mestu i kažem: “Šta je roman do pokušaj da se nekoliko kadrova svakodnevice dovede u uzročno-posledični sled, da se oslobodi priče koja postoji, kao što postoji skulptura u komadu neobrađenog kamena. Svako u sebi nosi nevidljivu biblioteku, hor nenapisanih romana”.

* Bili ste naš ambasador u Beču, gradu u kome su živeli i stvarali mnogi ugledni Srbi. Koliko je tragova njihovih stvaranja danas?

- Sećanje na prisustvo uglednih Srba koji su živeli i stvarali u Beču postoji i danas, od spomenika Vuku Karadžiću do mermerne table na fasadi bolnice u kojoj je umro pesnik Laza Kostić. Austrijanci nemaju običaj da menjaju imena ulica i trgova, tako da je moguće čitati istoriju u hodu. Danas u Beču živi blizu sto hiljada Srba. Sve više je mladih koji studiraju u tom gradu. Naši ljudi su dobro pozicionirani u austrijskom društvu.

* Austrija je jedan od ozbiljnih investitora u Srbiji, a njihova državna politika se često ne poklapa sa politikom naše zemlje. Kako i zbog čega nastaje ta pukotina?

- Slušajte, naša država često nema nikakvu politiku, ne poklapa se ni sa samim sobom, a kamoli sa drugima. Na stranu pitanje zašto bi se uopšte državne politike poklapale da bi ekonomski sarađivale. U pozadini svake državne politike su interesi, ekonomski i politički, međutim, veoma je važno definisati te interese, dugoročno, ali i kratkoročno. Zato postoje stručnjaci okupljeni u savetima visokih kabineta.

PROSPERITET IZ GREŠKE

* U romanu pišete i o Prvom svetskom ratu. Da li je stvaranje Jugoslavije bila istorijska greška ili je raspad Jugoslavije bila greška istorije?

 - U romanu “Islednik” pišem o vremenu Prvog svetskog rata. Šta bi bilo da je bilo je pitanje za diletante, u čemu ne oskudevamo. Toliko ozbiljnih istoričara je ostavilo relevantne knjige o stvaranju Jugoslavije. Možda je to stvaranje bilo istorijska greška, ali ko zna kakve greške su mogle da se dogode umesto te. Ipak, zahvaljujući toj grešci, desili su se izvesni prosperiteti. Ta zemlja je zahvaljujući određenim istorijskim okolnostima bila nekakav subjekat u međunarodnoj politici, što se ne može reći ni za jednu državu nastalu na ruševinama Jugoslavije. Nedavno glasanje o prijemu Kosova u Unesko, i podrška koju je Srbija dobila, dobrim delom je posledica postojanja te “greške” zvane Jugoslavija i njene nesvrstane politike.

* Austrougarska monarhija je imala i sličnosti i razlika sa Jugoslavijom. Da li su raspadi bili inicirani spolja ili su te države bile istorijski neodržive?

- Te države su bile održive onoliko koliko su i postojale. Ništa ne traje večno. Sve na ovom svetu ima rok upotrebe. Raspadi država su uvek inicirani i spolja i iznutra. Međutim, kada spekulišemo šta bi bilo da je bilo, trebalo bi uzeti u obzir sve okolnosti i konstelacije međunarodne politike u trenutku kraja jedne države. Kod nas je pre petnaest godina objavljena knjiga britanskog istoričara Alena Tejlora o Habzburškoj monarhiji. Tito se tu pominje i kao poslednji Habzburg. Trebalo je imati mnogo veštine i mudrosti da bi se na okupu sačuvala višenacionalna država sa toliko konfesija. To se odnosi kako na Austrougarsku monarhiju, tako i na Jugoslaviju.

* Dok ste bili ambasador, Kosovo je bila česta tema razgovora u Beču.

- Nisam učestvovao u razgovorima u vreme trajanja pregovora o Kosovu u Beču, jer to i nije posao ambasadora, posebno ne nekoga ko je nestranačka ličnost. Posao ambasadora je prenošenje državne politike, a ne njena kreacija. Diplomatija je kao trafostanica, ne stvara već prenosi električnu energiju. Druga je stvar sama umešnost da se to sprovede. A pitanje o neminovnosti razvoja događaja u vezi sa Kosovom je za političare koji su o tome odlučivali. Ipak, ne sumnjam da odgovore znaju i ona zaludna bića koja se danonoćno oglašavaju po društvenim mrežama.

* Kakva su vaša iskustva i kakva je razlika između slobode pisca i statusa državnog službenika?

- Razlika je ogromna. Dok sam obavljao dužnost ambasadora u Beču, nisam pisao. Jer, niste gospodar svog vremena. Dvadeset i četiri sata ste na raspolaganju, što je sasvim u redu, drugačije se taj posao i ne može uspešno obavljati. Međutim, kada pišem, potrebno mi je sve vreme ovog sveta. Zato sam od samog početka bio svestan da pisanja nema dok sam državni službenik. Osim toga, kao državni službenik nemate pravo da se javno izjašnjavate mimo opcije tekuće državne politike. Ipak, iskustvo koje sam kao pisac stekao tokom četiri i po godine u diplomatiji jeste dragoceno. Bio sam u situaciji da vidim i onu tamniju stranu. Ne kajem se, ali više ne bih menjao neizvesnost koju nosi status slobodnog umetnika za sigurnost nekog državnog posla. Uostalom, pisanje je slobodan izbor, a sa tim u paketu ide i cena koja se za to mora platiti. Zašto bi bilo drugačije?

OD AUSTRIJE TREBA UČITI

* Koliki je stvarni uticaj Austrije u EU i koliko može pomoći Srbiji da postane članica?

- Od Austrije treba učiti. Za početak, kako to da je kod štedljivih i racionalnih Austrijanaca budžet za kulturu veći od vojnog. Ima tu nečega, zar ne? Od jedne imperije, Austrija je posle Prvog svetskog rata svedena na malu zemlju koja je tokom poslednjih sto godina uspela da se pozicionira kao važan posrednik u međunarodnoj politici. Uostalom, u Beču je sedište OEBS-a. Austrija je jedan od najvažnijih investitora u Srbiji, pa je sasvim prirodno da su zainteresovani za stabilnost svojih ulaganja u našu zemlju.
 
Autor:Dragana Matović
Foto: Z. Jovanović
Izvor: novosti.rs