Dobrota

Ovo je knjiga o jednoj radikalnoj ideji.
Ideji poznatoj po tome što već dugo uznemirava vladare. Ideji koju poriču religije i ideologije, zanemaruju mediji, ideji koja je izbrisana iz anala svetske istorije.

Istovremeno, to je ideja koju je dokazima potkrepila praktično svaka naučna disciplina. Potvrdili su je evolucija i svakodnevni život. Ideja koja je do te mere suštinski deo ljudske prirode da je ni ne primećujemo i da je prenebregavamo.

Kad bismo samo imali hrabrosti da je ozbiljnije shvatimo, ta ideja bi mogla i da pokrene revoluciju. Da potpuno promeni društvo. Jer kada spoznamo šta ona zaista znači, spoznaja će delovati ni više ni manje nego kao supstanca koja menja našu svest tako da nikada više svet nećemo posmatrati na isti način.

Dakle, koja je to radikalna ideja?
Da je većina ljudi u suštini sasvim dobra.

Rutger Bregman u svojoj knjizi „Čovečanstvo: istorija koja uliva nadu” govori o ljudskoj prirodi kao iskonski dobroj. Ne samo da su ljudi po prirodi dobri već u radikalnim situacijama u kojima je ta dobrota najviše na probi, ljudi pre pribegavaju žrtvi za druge nego sopstvenom opstanku. Verujem da istog trenutka kada ovako nešto pročitamo pomislimo na sva krvoprolića, masovna stradanja, ratove i prirodne katastrofe tokom kojih su se ljudi ponašali kao životinje, ali ovaj autor se hvata ukoštac upravo sa ovakvim situacijama. Popularnu tvrdnju Gistava le Bona da naša civilizacija nije ništa do tanki omotač koji prekriva naše mračne nagone kojom su se vodili Hitler i Čerčil, Ruzvelt i Lindeman zapravo opovrgava prva katastrofa koje možete da se setite.

Razmotrimo brodolom Titanika. Ako ste gledali film, onda verovatno mislite da su svi bili izbezumljeni od panike (izuzev gudačkog kvarteta). A istina je da se evakuacija putnika odvijala sasvim organizovano. Jedan svedok se seća da „nije bilo ni naznake panike ili histerije, plakanja i straha, nikakvog bezglavog jurcanja.“

Zašto smo toliko podložni mračnim i tragičnim vestima? Psiholozi ovo nazivaju sklonošću ka uočavanju negativnog: osetljiviji smo na ono loše nego na ono dobro. Veća je verovatnoća da ćemo poverovati u negativno nego u pozitivno uverenje, jer smo mnogo puta bili povređivani, a to pamtimo mnogo pre nego pozitivna iskustva. Takođe, današnji svet je opsednut lošim vestima jer se one, prosto, prodaju.

Ako vas takve misli mame, setite se da je cinizam samo druga reč za lenjost. Izgovor da se izbegne odgovornost. Ako verujete da je većina ljudi iskvarena, onda ne morate da se borite protiv nepravde. Svet će, ionako, otići dođavola.

Autor se sučeljava i sa nuspojavama savremenog života: lažni aktivizam, empatija i opšte dušebrižništvo. Oni su iritantni jer zloupotrebljavaju inače ispravne porive u ljudima i „kvare imidž“ dobroti. To je vrsta aktivizma koja zapravo nalikuje cinizmu. Praktikuju je navodni dobročinitelji koji su uglavnom zaokupljeni sopstvenim imidžom. Buntovnici koji sve znaju najbolje, dele naokolo savete bez ikakve stvarne brige za druge i razumevanja njihovih potreba. Loše vesti su zato dobre vesti, zato što loše vesti („Globalno zagrevanje je sve veće!“, „Nejednakost je rasprostranjenija i gora nego što smo mislili!“) dokazuju da su sve vreme bili u pravu, i time upadaju u paradoks. Bregman zapravo podstiče sagledavanje krajnjeg cilja kojim će svi biti zadovoljni, a ne okupranost osećanjem koje samo doprinosi našem sopstvenom  osećaju vrednosti.

Postoje zatvori u Norveškoj koji nisu surovi ni traumatični, ne vraćaju istom merom. Na jednom ostrvu zatvorenici učestvuju u najrazličitijim aktivnostima, pa između ostalog snimaju svoje ploče, pevaju u bendu, imaju bioskopsku salu. I to nije luksuz. Osuđenici moraju naporno da rade da bi održali zajednicu. Moraju da okopavaju i sade, žanju i kuvaju, seku debla za ogrev i da se sami bave stolarijom i prave sve predmete koji su im potrebni za život u toj zajednici. Sve se reciklira, a oni uzgajaju četvrtinu hrane koju jedu.

Iako ovo na kraju izgleda kao paradoks, jedan naučnik je to ovako objasnio. Pošto će devedeset procenata zatvorenika biti oslobođena, da li želite da vaše buduće susede puštamo na slobodu kao tempirane bombe?

On objašnjava da umesto empatije, koja je sigurno veličanstveno osećanje ali potpuno nepraktično – jer nas silina bola koji osećamo za drugoga parališe da nešto uradimo da pomognemo – treba da vežbamo saosećanje. Saosećanje znači da sa izvesnom distancom pokušavamo da razumemo kako se neko drugi oseća. Ta distanca može se postići desetinama hiljada sati meditacije ili, ako ipak dajete prednost životu spram meditativnog lebdenja u oblacima, onda je možete postići i logičkim operacijama u svom mozgu. Po njegovim rečima: Razumeti druge ljude na racionalnom nivou jeste veština. To je mišić koji možemo da razvijamo vežbom.

Po autorovim rečima, ljudi se ne menjaju jer ih „učite pameti“ i vraćate istom merom. Oni se menjaju kada im vratite dobrotom. Autor citira Džordža Bernarda Šoa: „Ako nameravate istom merom da kaznite nekoga, onda morate da ga povredite. Ako želite da ga promenite, morate da ga učinite boljim. A ljude nećete učiniti boljim time što ih povređujete.“

On se bavi i pitanjima poput onih da li kada prođete na ulici pored prosjaka i date mu neki dinar, da li to činite sebe radi da biste se vi osećali dobro ili radi istinskog dobročinstva, i daje jedan plemenit zaključak:

Poslednjih nekoliko vekova filozofi i psiholozi muče se sa pitanjem postoji li čista, nepatvorena nesebičnost. Da budem iskren, mene ta rasprava zapravo ne zanima. Samo zamislite da živite u svetu u kome se fizički loše osećate kad god učinite nešto dobro. Kakav bi to pakao bio? Predivna je činjenica što živimo u svetu u kome se zbog sopstvenog dobrog postupka ujedno osećamo dobro. Volimo hranu jer bismo bez hrane umrli. Rado upražnjavamo seks jer bismo bez njega izumrli kao vrsta. Volimo da pomažemo jer bismo jedni bez drugih bukvalno uvenuli. Kada činimo dobro obično se osećamo dobro jer osećaj jeste dobar.

Ovo nije samozavaravanje. Ovo je zapravo ekstremno viđenje koje polazi od pravilnog shvatanja onoga što je u osnovi ljudske prirode: dobronamernost i dobrota. Tek kada poznajete svoju suštinu sposobni ste da formirate pravilne pretpostavke i njima se vodite. Radikalni negativizam, relativizam i cinizam zapravo vas drže u statusu kvo: blokiraju nežne i plemenite porive koji su možda, pre ostrašćenosti, omraženosti i samosažaljenja, bili tu prvi.

Zapravo, vera u ljudsku dobrotu daje vam najbolje evolutivne predispozicije. Najmanje vas blokira da donosite ispravne sudove. Skepticizam vas drži u klinču straha i neizvesnosti. Parališe. Nećete napredovati, menjati se i prilagođavati novonastalim okolnostima ako se stalno opterećujete preprekama, okolnostima i nekom mističnom višnjom sudbinom koja se urotila protiv vas a stoji duboko u ljudskoj prirodi.

Vera u zlonamernost društva koje je okrenuto protiv vas stavlja vas u stanje defanzive. Stalna defanziva u stanju paralisanog straha. Vera u dobro je radikalna misao koja unosi tektonske promene kada je jednom prigrlite. Dobrota je izvesna. To je ono što, na kraju krajeva, svi želimo za sebe i ne samo one koje volimo – već i sve druge.

Nije herojstvo biti dobar. To nije ekstremizam. Predugo su nas religija i masovno medijsko ludilo igrali na kartu duboko internalizovanog osećanja inferiornosti. Koliko god kontroverzno naivno zvučalo, treba prigrliti i unutrašnjeg vuka koji želi samo dobro.

Autorka teksta: Nevena Milojević