Dobar prevod ne skreće pažnju na sebe, on je nevidljiv

Aleksandra Čabraja je književni prevodilac. Rođena je u Beogradu, gde je diplomirala engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu. Radila je kao profesor engleskog jezika u srednjoj školi i na Institutu za strane jezike.

Kao prevodilac radila je u Geneksu i Energoprojektu. Bila je narodni poslanik 2016–2020. Književnim prevođenjem je počela da se bavi rano i veoma uspešno, te u toj oblasti ima zavidnu karijeru. Prevodila je za izdavačku kuću Clio i mnoge druge, a u poslednje dve decenije zaposlena je u izdavačkoj kući Laguna u kojoj radi na prevodima dela Margaret Atvud, Filipe Gregori, Edvarda Raderfurda, Džozefa O’Konora, Sofi Kinsele i mnogih drugih pisaca.

Da li ste na studijama engleskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu pomišljali da ćete jednog dana postati prevodilac?

Zapravo jesam. Svakako sam se nadala tome. Studirala sam tadašnji prevodilački smer, a pre toga sam završila i prevodilačku gimnaziju, današnju Filološku a tadašnju – po Šuvaru – „Školu za obrazovanje kadrova prevodilačke struke Ivo Lola Ribar“. Pošto me je književnost oduvek najviše zanimala, želela sam da se bavim upravo književnim prevođenjem. U to vreme su, međutim – u drugoj polovini osamdesetih – postojali uglavnom samo državni izdavači, do kojih nisam imala pristupa, a posla je bilo vrlo malo. Na moju sreću, upravo tada su počeli da se pojavljuju i privatni izdavači, koji su tražili mlade i kvalitetne prevodioce, te sam tako već devedesetih počela da se bavim književnim prevođenjem.

Koji Vam je bio omiljeni predmet na anglistici?

Omiljeni predmeti su mi bili izborni predmet Šekspir, koji mi je predavao naš najveći šekspirolog, profesor dr Veselin Kostić, i Engleska književnost II, koju mi je predavala profesorka dr Ranka Kuić, naš najznačajniji poznavalac i prevodilac romantičarske poezije. Bilo je još mnogo zanimljivih predmeta i dobrih profesora, ali ova dva predmeta i profesora ostavili su poseban utisak na mene i na moje bavljenje prevođenjem i književnošću uopšte.

Koja dela engleske književnosti biste izdvojili kao omiljena i zašto?

Ima ih izuzetno mnogo, tako da bi i samo njihovo nabrajanje bilo preopširno. Ipak, izdvojiću neka – pre svega sva Šekspirova dela, uz napomenu da sam diplomirala na „Magbetu“. Žao mi je što se Šekspir u Srbiji ne čita i ne izučava dovoljno. Zatim, engleski romantičari a posebno Bajron, Blejk i Kolridž. Mnogi romanopisci, pre svega Džejn Ostin i Emili Bronte, mnogi savremeni engleski pisci, ali svakako i ostali anglofoni autori, irski pisci poput fenomenalnog Džozefa O’Konora ili najpoznatije kanadske književnice Margaret Atvud koje sam imala sreću da prevodim i tako dalje.

Kada ste počeli da prevodite? Da li je to odmah bila knjiga (i koja) ili neki kraći oblik (priča, non-fiction, stručni tekst)?

Prvi prevodi kojima sam se profesionalno bavila bili su stručni tekstovi, ali me taj posao, iako je često bolje plaćen od književnih prevoda, uopšte nije zanimao. Uskoro sam počela da dobijam i književne prevode, uglavnom esejistiku. Ni tih prvih nekoliko knjiga nisu mi bile naročito interesantne i dospele su do mene uglavnom zbog toga što su bile izuzetno teške za prevođenje, te su ih tada iskusniji i poznatiji prevodioci koji su mogli da biraju, odbili, ali sam bila svesna da mi je to prilika da se dokažem, što se i dogodilo. Prelomna knjiga u mojoj karijeri i u mom životu uopšte bio je prevod knjige čuvene američke novinarke Kamil Palje, „Seksualne persone“, objavljena kod nas 2002, izuzetno obimna zbirka eseja u kojoj je Palja prevrednovala čitavu istoriju umetnosti od praistorije do danas. Ovaj moj prevod je privukao veliku pažnju, ne toliko opšte javnosti koliko same struke – tada su me zapazili mnogi izdavači. Od tada, bogu hvala, imam posla preko glave i u situaciji sam da sama biram knjige koje prevodim.

Prevodili ste Margaret Atvud i rekli da „njena darovitost najviše dolazi do izražaja u napetim psihološkim dramama kao što je ‘Život pre čoveka’“. Koje su specifičnosti njene darovitosti i kakvo je iskustvo prevoditi njene knjige?

Margaret Atvud je vanserijski pisac, gotovo neprevaziđen u savremenoj svetskoj književnosti po mnogo čemu, između ostalog i po tome što je njena „Sluškinjina priča“ još za njenog života već postala klasik i uvrštena je u školsku lektiru. Izražena intuicija omogućila joj je da napiše distopije koje su u veoma kratkom roku bezmalo postale stvarnost, ali kod nje me najviše fascinira izuzetno poznavanje ljudske psihologije i ljudske prirode i zbog toga najviše volim ona njena dela u kojima je to u prvom planu, kao što je roman „Alijas Grejs“, jedan od mojih najdražih prevoda po kojem je takođe snimljena i serija, doduše, ne tako poznata i popularna kao „Sluškinjina priča“. Naravno, nije lako prevoditi Margaret Atvud, ali to što sam njen glavni, mada ne i jedini, prevodilac u Srbiji smatram izuzetnom privilegijom.

Šta jedan književni tekst čini lakšim ili težim za prevođenje, ako takve odrednice postoje?

Svakako postoje, ali za mene one nisu presudne. Ukoliko me knjiga zainteresuje, spremna sam da se potrudim i „namučim“ koliko god je potrebno da bih je dostojno prevela, dok mi prevođenje određenih knjiga nimalo ne prija iako je tekst pitak i jednostavan. Smatram da je u književnom prevođenju ipak najvažnije koliko ste sposobni da se uživite u knjigu i stil određenog pisca, koliko vam taj pisac i knjiga „leži“. Ako toga nema, prevod i dalje može biti dobar i kvalitetan, ali teško da će biti vrhunski.

U čemu je, po Vašem mišljenju, lepota i veličanstvenost engleskoj jezika? A u čemu srpskog?

Svaki jezik ima svoju lepotu, a ona se najbolje ogleda u književnosti. Obožavam pre svega svoj maternji jezik koji sam takođe, kao drugi predmet studija, izučavala i na fakultetu. Razlog što sam pored engleskog jezika i književnosti odabrala i srpski bila je upravo moja namera da se bavim književnim prevođenjem, jer da bi prevod bio kvalitetan, najvažnije je upravo poznavanje jezika na koji prevodite, koji po pravilu treba da bude maternji jezik prevodioca. Naravno, pored srpskog najviše volim engleski, koji je zbog svoje raznovrsnosti, jezgrovitosti, prilagodljivosti i ekonomičnosti odavno preovladao u svetu. Dok sam svojevremeno bila profesor engleskog jezika u srednjoj školi, govorila sam đacima: za razliku od svih ostalih, ovo je jedini predmet koji će vam stvarno trebati u životu.

Preveli ste knjigu „Kokologija“ koja je „igra samooktrića“. Šta se o sebi otkrili od kada se bavite prevođenjem?

Književnost i psihologija su usko povezane, tako da sam zaista zahvaljujući književnosti i prevođenju mnogo bolje upoznala sebe. Opet moram da spomenem „Seksualne persone“ Kamil Palje. Njen revolucionarni pristup i način razmišljanja mnogo su promenili i moj pogled na svet i, kako sam već rekla, drastično izmenili moj način rada, pa čak i način života. „Kokologija“ je pak samo zanimljiva igrica, ali volim takve prevodilačke i psihološke izazove.

Preveli ste trotomnu knjigu „London“ Edvarda Raderfurda. Kako ste se „proveli“ na toj veličanstvenoj prevodilačkoj avanturi i šta ste novo o Londonu i engleskoj kulturi naučili kroz taj rad?

Edvard Raderfurd je veoma poseban pisac koji je osmislio osobeni način pripovedanja istorije država i gradova. Sve njegove knjige su izuzetno informativne i zanimljive, zasnovane na ozbiljnim istraživanjima, i pravi su doživljaj za ljubitelje kako književnosti tako i istorije. Ova dela zaista su izuzetan izazov za prevodioca ali, kako rekoh, takvi izazovi me upravo inspirišu. Zbog toga sam prevela sva Raderfurdova dela koja su u Srbiji objavljena. Podjednako su me oduševile njegove knjige posvećene gradovima i zemljama koje sam upoznala i koje volim, poput Londona i Pariza, kao i one posvećene zemljama u kojima nisam bila, kao što su Ruska ili Kina. London je bio njegova prva knjiga koju sam prevela i mada sam i pre toga mislila da znam mnogo o Londonu, naučila sam još mnogo više. A najbolje su one knjige iz kojih mnogo naučite.

Koji su izazovi pri prevođenju engleske strukture rečenice na srpski jezik?

Po mom mišljenju, najveći izazov sastoji se u tome da se sva značenja (ili gotovo sva, jer je ponekad nemoguće preneti baš sve), smisao i ton izražavanja prenesu, a da se ne osete ni razlike u sintaksi kao ni druge brojne razlike koje postoje između ova dva jezika. Poznato je da je „proziran“ prevod, prevod kroz koji se nazire originalna struktura izraza, najčešće inferioran prevod.

Koju ste prvu knjigu preveli u izdavačkoj kući Clio a koju u Laguni?

Prva knjiga koju sam prevela za Clio bila je poznata „Medijska kultura“ Daglasa Kelnera. Ovo delo se već smatra klasikom u toj oblasti i obavezna je lektira za sve koji izučavaju medijsku kulturu, koja je dominantni oblik današnje kulture. Prvi roman koji sam prevela za Lagunu bilo je „Bujno leto“ Barbare Kingsolver, poznate autorke „Biblije otrovne masline“ koja je i do danas jedna od najčitanijih knjiga u ogromnom opusu Lagune. Bio je to početak saradnje koja traje više od dvadeset godina. Ubrzo sam se i zvanično zaposlila u Laguni, našoj ubedljivo najvećoj izdavačkoj kući, gde radim već više od dve decenije i koja upravo ove godine slavi četvrt veka izvanredno uspešnog rada.

Šta čini i održava strast, koju ste označili kao ključni faktor za kvalitetan prevod? Da li ima sličnosti sa strašću koju opisuje Suzan Vriland u knjizi „Artemizijina strast“, čiji ste prevodilac?

Ima sličnosti i poređenje je veoma zanimljivo, jer je Artemizija Đentileski takođe žena-umetnik koja je život posvetila pre svega svojim slikama. Inače, uživala sam u prevođenju ove divne knjige, a imala sam prilike i da vidim više Artemizijinih dela, koja su zaista izuzetno upečatljiva. S obzirom na to da je književno prevođenje takođe umetnost, da biste se u potpunosti posvetili ovom poslu i radili ga uspešno godinama, morate imati određenu dozu strasti i ljubavi prema svom pozivu, jer inače ne možete postići vrhunske rezultate, a rad u kojem nema posvećenosti s vremenom postepeno postaje mukotrpan, tegoban, monoton i besmislen. Kao, pretpostavljam, i svaki drugi posao. Velika je sreća raditi ono što zaista volite.

U kojim aspektima Filipa Gregori blista kao autor i koje su Vam njene omiljene knjige koje ste preveli?

Filipa Gregori je verovatno najbolji pisac istorijskih romana našeg doba. Proslavila se svojim romanima o Tjudorima, po kojima su snimljeni brojni filmovi i serije, od čuvenog „Druga Bolenova kći“, preko „Bele kraljice“, „Crvene kraljice“, „Španske princeze“, „Bele princeze“ i mnogih drugih. Prevela sam mnogo njenih knjiga ali, iz nekog razloga, najdraža mi je „Crvena kraljica“, roman o Margareti Bofort, majci Henrija VII i babi Henrija VIII. U knjigama, filmovima i serijama ona nije naročito dopadljiv lik, ali su njena ambicija i nepokolebljiva vera u sopstvenu životnu misiju, da svog sina jedinca dovede na presto uprkos izuzetno slabim izgledima da se to desi, u čemu je i uspela, umnogome doprineli stvaranju najpoznatije engleske dinastije Tjudor i usmerili tok najslavnijeg razdoblja engleske istorije. Glavne junakinje romana Filipe Gregori uvek su žene, koje su u zvaničnim istorijama po pravilu ostajale u senci ali su u stvarnom životu veoma često vodile glavnu reč i presudno uticale na tok događaja.

Preveli ste i knjigu „Emocije: kratka istorija“ Kita Outlija. Kroz koji opseg emotivnih stanja prolazi prevodilac dok radi na jednom romanu?

Knjiga „Emocije“ mi je jedna od najdražih koje sam prevela jer je to tema koja me veoma zanima. Što se tiče emotivnih stanja kroz koje prolazim prilikom prevođenja, ona zaista umeju da budu veoma izražena i mnogo zavise od knjige na kojoj radim i načina kako ona utiče na mene. Ponekad se sa mužem i ćerkom šalim da sam kao glumac koji se uživljava u ulogu. Vrlo često mi se dešava da prevodeći određene knjige potpuno podlegnem atmosferi, pa i da zaplačem. Ali smatram da je to normalno, jer ako bih bila ravnodušna prema delu koje prevodim, verujem da taj prevod ne bi bio dobar, ili bar ne bi bio izuzetan, a to je ono čemu težim. Sećam se kako nam je profesorka Ranka Kuić pričala kako je Kolridžovog „Kublaj Kana“ prevodila u groznici, sa visokom temperaturom, jer je i originalno delo autor stvarao u posebnom psihičkom stanju. Možda sve ovo zvuči malo ekstremno, ali logično je da i psihičko stanje prevodioca i te kako utiče na prevod i obrnuto.

Kako održavate kontakt sa savremenim engleskim jezikom koji se, na primer, javlja u romanima Sofi Kinsele? Zašto su njene knjige tako šarmantne i očaravajuće?

S obzirom na sveprisutnost engleskog jezika, a posebno na to da zbog posla svakodnevno čitam najnovija dela engleske književnosti, lako mi je da ostanem u toku sa savremenim engleskim. Sofi Kinsela mi je jedna od omiljenih autorki koje radim i mada se ona često smatra sinonimom za dobru zabavu i smeh, verujem da Kinsela svoju svetsku popularnost duguje pre svega tome što je izuzetno talentovan pisac. Sofi Kinsela ume da u svoje zabavne i duhovite pričice gotovo uvek neosetno uplete i neke dublje teme, koje se provlače kroz njene lepršave priče i romane. To je sjajan primer kako „teške“ teme ne moraju uvek biti mračne i opterećujuće, ali nas ipak mogu i te kako navesti na razmišljanje. Smatram da je to upravo ono što našoj književnosti najčešće nedostaje. Naši pisci često imaju tendenciju da se izražavaju veoma eksplicitno i da sve do tančina objašnjavaju, kao da nemaju poverenja u sposobnost čitaoca da nešto dokuči i bez izričitog naglašavanja, dok je za engleski jezik pa i književnost tipičan taj britanski understatement.

Koje su glavne odlike dobro prevedene knjige?

Pre svega smatram da knjige treba pažljivo birati, jer naravno nema tog prevoda koji će od loše knjige napraviti dobru, mada je ponekad može malo popraviti. Neki prevodioci smatraju da je svrha prevođenja prikazivanje raskoši i bogatstva maternjeg jezika, te često „nakite“ prevod raznoraznim izrazima, na primer nekakvim arhaizmima, lokalizmima ili turcizmima, koji originalnom delu ponekad ni najmanje ne priliče. Po mom mišljenju, svrha prevoda jeste da dobijete u što je moguće većoj meri identičnu knjigu, ali na jeziku na koji prevodite. Najbolji prevod je onaj koji je tačan u smislu da zadržava sve nijanse značenja originala, ali da ni u čemu ne „odskače“ i ne skreće pažnju na sebe. Jednostavno, kao čitalac, knjigu treba da doživite kao da je napisana na jeziku na koji je prevedena, to jest kao da čitate original. Dakle, najbolji prevod je onaj koji se u čitanju uopšte ne oseća i ne primećuje. Idealan prevod bi trebalo da bude potpuno nevidljiv.

Autor: Ana Atanasković
Izvor: infoprevodi.com
Foto: privatna arhiva