Đorđe Bajić: Srpska književna scena je uvek bila prilično stihijska

Đorđe Bаjić srpski je pisac i književni kritičar, a takođe i mаgistаr teorije umetnosti i medijа. Njegova priča Košuta uvrštena je u antologiju „BalkaNoir“ 2018. godine i objavljena je u Grčkoj, a priča Besnilo 2.0 našla se u Laguninoj antologiji posvećenoj Borislavu Pekiću pod nazivom „Pre vremena čuda“. Autor je romana „Ostrvo prokletih“, „Žuta kabanica“, „Jedno đubre manje“ i „Smrt u ružičastom“ koji je objavljen i na engleskom (2023). Ovoga leta se u knjižarama pojavio i njegov peti roman „Umri, ljubavi!“ u izdanju Lagune, a u intervjuu za nedeljnik Ekspres Đorđe Bajić govori o nastavku avantura svog literarnog junaka, inspektora Limana, književnoj sceni i mladim talentima danas i objašnjava zato njegov debi roman pre desetak godina nije postao holivudski blokbaster.

„Umri, ljubavi!“ je Vaš novi roman, istovremeno i nastavak avantura inspektora Nikole Limana. Šta Vaši čitaoci mogu da očekuju od ovog romana?

Oni koji vole da me čitaju znaju da sam se tokom proteklih desetak godina specijalizovao za pisanje dinamičnih beogradskih trilera, te da ih između stranica mojih knjiga čekaju živopisni likovi i brojni preokreti. Tako je i sada, samo što sam ovaj put odlučio da malo „podignem uloge“. Glavna komplikacija u romanu „Umri, ljubavi!“ nastaje kada moj junak Nikola Liman shvati da je zločin koji istražuje možda izvršila žena u koju je zaljubljen. Liman je u velikoj dilemi. Šta i kako dalje? Da li je istina važnija od ljubavi? Da li će svesno odlučiti da previdi neke važne tragove, ili će nastaviti istragu bez obzira na to što to može biti kobno za njegov odnos sa ženom koju voli, a koja je ranije bila bliska i sa ubijenim muškarcem i sa njim imala neraščišćene račune. Odgovori na ova pitanja – ispostaviće se – nisu nimalo laki, što romanu daje – to mi je bio cilj –veoma emotivnu i uzbudljivu dimenziju. Naravno, tu je pre svega centralna misterija: ubistvo u jednoj poznatoj modnoj kući, i istraga koja će uslediti i na videlo izneti mnoge brižljivo čuvane tajne.

Kako je došlo do toga da započnete seriju romana o inspektoru Limanu i da li je on možda srpski odgovor na Šerloka Holmsa, Poaroa ili inspektora Megrea?

Inspektor Liman je inspektor Liman, u smislu da mi nije bila namera da kopiram bilo koga, već da stvorim autentičnog protagonistu. Ako već govorimo o uticajima, to bi pre svega mogao da bude Čendlerov Filip Marlou, između Nikole Limana i njega se mogu izvući određene paralele, s tim da je moj junak ipak dete svog vremena i podneblja. Prvi roman u kome se Liman pojavljuje, „Žuta kabanica“, objavljen je 2013. godine, i u njemu on nije glavni lik. Dok sam pisao „Žutu kabanicu“, nisam imano nameru da se vraćam likovima iz tog romana, ali Liman mi se nekako „uvukao“ pod kožu. Zavoleo sam ga, prepoznao njegov potencijal. U romanu „Smrt u ružičastom“, koji sam za Lagunu objavio pre dve godine, prepustio sam Limanu centar pozornice. Ispričao sam tada priču o brodolomu njegovog braka tokom jednog veoma važnog slučaja na kome je radio, produbio njegov lik, učinio ga životnijim, višedimenzijalnijim. „Umri, ljubavi!“ se hronološki nastavlja na „Smrt u ružičastom“, s tim da su u pitanju dve potpuno odvojene misterije koje možete, ako vam je tako draže, čitati i odvojeno.

Liman ne samo da je vešt policajac već je i poznat kao ljubavnik. Da li je to opet na sceni stalni splet erosa i tanatosa?

Liman je pre svega inspektor beogradske policije, čovek koji je rešio neke od najzmršenijih ubistava u prestonici, i te njegove istrage su težište i glavni zamajac radnje. Ali bavim se i njegovim privatnim životom, pošto smatram da je taj apsekt veoma važan i nezaobilazan. Nikola Liman je muškarac koji voli žene. A i žene vole njega, što je izvor brojnih problema. U novom romanu dolazi do mešanja poslovnog i privatnog, što svemu daje jednu zaista posebnu dinamiku.

Krimi žanr je sve prisutniji poslednjih godina u srpskoj kinematografiji, serijama i književnosti. Otkuda toliko interesovanje za kriminalističkim pričama?

Kriminalistički žanr u svetskim okvirima već dugo dominira. To je sada konačno prepoznato i u Srbiji, pa se sve više snimaju serije i filmovi, pišu romani... Prva sezona „Ubica mog oca“ iz 2016. je tu veoma važna, jer je dokazala i pokazala da jedna srpska kriminalistička serija može parirati stranim. Naravno, krimi žanra je kod nas bilo i ranije, ali recimo da je do punog zamaha došlo tokom poslednjih pet-šest godina. Najvažnije je da se stvori i ustali kvalitet, te da naši krimi autori, u kom god mediju delovali i stvarali, mogu da po dometu pariraju stranim kolegama. Tu još ima dosta mesta za poboljšanje. Nordik noar je napravio pravu senzaciju pre desetak godina, bilo bi lepo da i Balkan noar uspe da se uzdigne na taj kvalitativni nivo. Radimo na tome.



Poznati ste i kao autor fantastike i horora, a počelo je sve zapravo sa debi romanom „Ostrvo prokletih“ pre trinaest godina. Još tada su mnogi taj roman videli kao nesuđeni holivudski blokbaster...?

Vreme baš leti! „Ostrvo prokletih“, moj prvenac, pojavio se u knjižarama 2010. godine. Roman je objavljen u izdanju izdavačke kuće Paladin Gorana Skrobonje, u ediciji Košmar – barabar sa delima Džejmsa Herberta, Klajva Barkera i Stivena Kinga. Bila je to za mene velika čast. Istina, „Ostrvo prokletih“ je doprlo do prilično uskog kruga ljudi, pre svega do poklonika horora okupljenih oko sajta Znak Sagite i kluba „Lazar Komarčić“, ali je bilo sjajan podsticaj za mene kao pisca. Zahvaljujući Skrobonji i tom prvom objavljenom romanu, sve kasnije je išlo znatno lakše. Priča o adaptaciji je bila aktuelna u to vreme, koliko se sećam na naslovnici Blica je izašla vest da će roman biti pretočen u film čija će se radnja dešavati na Golom otoku (umesto na jednom indonezijskom ostrvu, kako sam ja to zamislio) i da će glavnu ulogu tumačiti američka porno-zvezda Džena Džejmison. Sve se završilo na tim bombastičnim naslovima, što je bilo neumitno imajući u vidu da bi ekranizacija „Ostrva prokletih“ zahtevala ogromna finansijska sredstva – u tom romanu, čija je radnja smeštna u Los Anđeles i na indonezijsko ostrvo Bava, sve je vrvelo od zombija, a bilo je i vampira, obilje akcije i svakakvih drugih atrakcija.

Da li se i koliko žanr fantastike i horora promenio u svetskim okvirima kada govorimo o književnosti?

Promene su stalne, neminovne i dobrodošle, mada je u tom domenu i jedna konstanta – Stiven King je i dalje kralj horora, kao što je to već gotovo pola veka. To je pomalo i zabrinjavajuće, jer je već odavno vreme da već umorni King preda svoju „krunu“ nekom mlađem. Kako sada izgleda, možda će to upravo biti njegov sin Džo Hil, baš kao što se to radi u pravim monarhijama. Šalu na stranu, čini mi se da su fantastika i horor u blagoj stagnaciji, posebno ako situaciju uporedite sa devedesetim i dvehiljaditim. Ima zanimljivih novih autora, mada još nisu uspeli da se probiju u prve književne redove. Gledano u srpskim okvirima, situacija je slična. Kada govorimo o žanrovima, pisci kriminalističkih romana i priča su poslednjih pet-šest godina preuzeli incijativu od fantastičara i počeli da ostvaruju zapažene rezultate.

Kako vidite srpsku književnu scenu danas, ima li mladih autora, mladih nada?

Romana naših autora ima na stotine i stotine svake godine, teško je snaći se u tom mnoštvu. U toj masi može i da promakne nešto istinski zanimljivo, a pre svega baš dela mladih neafirmisanih autora. Teško je plivati na našoj književnoj sceni, a ne potonuti – posebno kad ste na samom početku. Pričam to iz svog iskustva. Pored talenta i upornosti, potrebno je i dosta sreće. Srpska književna scena je uvek bila prilično stihijska, ili je barem ja tako doživljavam. Ima tu svega i svačega, sve je nekako izmešano bez reda i plana. Doduše, ako baš želimo, možda možemo da napravimo uslovnu podelu na „glavni tok“ – tzv. pretendente na Ninovu nagradu, i žanrovsku književnost. Paradoksalno, čini mi se da je u ovom trenutku žanr zdraviji i življi od „glavnog toka“. Sveža krv je i tu veoma dobrodošla, bez nje se ne može, pa se nadam da će se uskoro na sceni pojaviti novi glasovi.

Planirate li da se oprobate kao filmski ili scenarista TV serije, možda i po nekom od vaših dosadašnjih romana?

Poznajem dosta sjajnih scenarista i dramaturga, i prepustio bih njima da se time bave. Naravno, tu bih bio da – ako žele – pomognem, dam savet, predložim ponešto. Knjiga je jedno, a film ili serija su nešto drugo. Različiti su to mediji, različita su pravila. Veoma bih voleo da na velikom ili malom ekranu u nekoj doglednoj budućnosti pogledam adaptaciju nekog od mojih romana. Serijal o Limanu je tu najveći potencijal. Da li će se i kada to dogoditi – najmanje zavisi od mene.

Koji pisci su Vas oblikovali kao autora?

Moja prva književna ljubav je Agata Kristi. Bio sam opčinjen njenim krimićima kada sam bio klinac, nisam mogao da ih se zasitim. Posle ledi Agate zavoleo sam Stivena Kinga i jedno vreme bio potpuno očaran njim. A. Kristi i Kinga volim i poštujem i dalje, dosta sam od njih naučio, ali mi se ukus s vremenom dosta usložnio. Od kriminalističkih klasika izdvojio bih Rejmonda Čendlera, Patrišu Hajsmit i Džejmsa Elroja, oni su zaista odlični i nadahnjujući – a uz to međusobno toliko različiti. Moram da pomenem i Ticijana Sklavija, autora čuvenog strip-serijala Dilan Dog – on je bio izuzetno važna deo mog odrastanja, i dosta je uticao na mene. Naracija je naracija, bez obzira na to da li se radio o romanu, stripu ili filmu – želim da, kao što je to polazilo za rukom i mojih favoritima, „zgrabim“ pažnju čitaoca i „ne puštam“ do poslednje stranice.

Naša istorija prebogata je mistike i teorija zavera. Planirate li možda da neki sledeći roman smestite u našu prošlost?

Pre nekoliko godina sam za sajt Before After pisao roman u nastavcima smešten u osamdeste godine prošlog veka. Imam i nekoliko retro priča objavljenih u raznim antologijama... Videćemo. Imao sam ideju da napišem prednastavak „Ostrva prokletih“ u kome bih se vratio u bližu i dalju prošlost, te razradio i dopunio biografije svojih glavnih junaka: Časlava, Lulu, Bebe i Tristana. No za sada se držim savremenih okvira, oni su mi u ovom trenutku najinspirativniji. „Umri, ljubavi!“ je urbani, beogradski triler, ukorenjen u trenutku u kome živimo. Ipak, za razliku od obično veoma okrutne stvarnosti, fikcija mi daje mogućnost da u mojim pričama pravda i istina uvek trijumfuju, pa makar ta pobeda bila i samo privid, zatišje pred novu buru. Dok pišem, stalno mi je na umu čitalac – želim da ga zabavim i zaintrigiram, a ne da ga opteretim. Glavni cilj mi je da čitalac zaboravi na sve probleme dok lista stranice mog romana. Izuzetno mi je drago što mi to – sudeći po reakcijama – polazi za rukom.

Autor: Srećko Milovanović
Izvor: Ekspres