Đorđe Bajić: Sa zadovoljstvom sam udovoljio svojim čitaocima nastavkom priče o inspektoru Limanu

Od objavljivanja mog prethodnog romana je prošlo već više od dve godine, u knjižarama se pojavio početkom aprila 2021, tako da je ovog leta pravi trenutak da se Liman „vrati u akciju“. Pauza između romana „Jedno đubre manje“ i „Smrt u ružičastom“ bila je punih šest godina, što je zaista previše, i ne bih želeo da se to ponovo dogodi. Nakon uspeha „Smrti u ružičastom“ bio sam pun elana i nadahnuća, pa sam u pisanje narednog romana – čiji je naslov „Umri, ljubavi!“, takođe u izdanju Lagune – ušao relativno brzo. Rekao je ovo za Glas Srpske književnik Đorđe Bajić komentarišući relativno brz izlazak nove avanture njegovog junaka inspektora Nikole Limana, nakon odlično primljenog romana „Smrt u ružičastom“ iz 2021. godine. Ipak, kako sam kaže, brzina nastanka romana „Umri, ljubavi!“ nije uticala na uzbudljivost priče i likova.



„Ipak, brzo u ovom slučaju ne znači i kuso, dobro sam pazio da ništa ne bude otaljano ili zbrzano. Imao sam sreću što sam smislio uzbudljivu priču i likove koji mi ‘nisu dali mira’, pisao sam sa guštom i tačno sam znao šta želim da postignem pa je sve to doprinelo da ovoga puta razmak između romana bude baš onoliko koliko treba da bude, da se novi pojavi dok prethodni još nije zaboravljen. Uostalom... Čitaoci su tražili novi Limanov slučaj i ja sam im sa zadovoljstvom udovoljio“, rekao je Bajić.

Inspektor Nikola Liman kao lik baziran je donekle na tradicionalnoj slici detektiva – upečatljiv lik, oštećene elegancije i čvrstog stava. S druge strane, prilagođen je i modernom vremenu, koje nije pretjerano sklono ljudima individualnog integriteta?

Ta ambivalentnost je i ključ njegovog lika, ono u čemu najviše uživam dok pišem. Neosporno, u pitanju je junak sa puno mana, ali istovremeno i neko na koga se možete u potpunosti osloniti kada zagusti. Nikoli su istina i pravda najvažnije i o tom pitanju ne pravi kompromise. Isteraće svoje do kraja bez obzira na cenu. Takvi ljudi su nam preko potrebni u ova sve mahnitija vremena. Od početka sam želeo da Liman bude lik koji se menja, uči iz svojih grešaka, napreduje, bori se sa svojim demonima. Bračni brodolom iz „Smrti u ružičastom“ ga je emocionalno veoma skupo koštao i on u novom romanu pokušava da povrati izgubljeni balans i ponovo nauči da voli. Ali ispostaviće se da je ovoga puta zagrizao više nego što može da proguta. Ljubav boli, to svi znamo, a ponekad ljubav je samo maska ispod koje se krije nešto što je mračno, izvitopereno, možda čak i smrtonosno. Opasnost je najveća kada dolazi od nekog do koga vam je stalo.

Koliko Vam kao autoru žanrovska potreba krimića za postojanjem stalnog heroja poput inspektora Limana ograničava ili olakšava proces pisanja zapleta oko njega?

Volim književne serijale, čitam ih i pratim, i mislim da su veoma zgodni i pogodni kada pričamo o žanrovskoj prozi. Što se mog književnog opusa tiče, do sada je uglavnom bio u tesnoj vezi sa Limanom. Nas dvojica se „dobro razumemo“ i s njim kao glavnim junakom mi jeste lakše, poznajem ga kao unutrašnjost svog džepa. Ipak, potrebna je i promena, sveža krv, to nikada ne gubim iz vida, svaki novi roman donosi novu misteriju i nove likove. „Umri, ljubavi!“ je drugi roman iz trilogije o Nikoli Limanu (prvi je „Smrt u ružičastom“, a treći „Jedno đubre manje“, roman iz 2015. koji planiram da preradim i ponovo objavim kako bih zaokružio taj prvi planirani ciklus). Ta tri romana su u svojoj postavci veoma čendelrovska, širokog su zahvata, u njima sve vrvi od fatalnih žena i raznoraznih probisveta, ne manjka zločina i preokreta. Naravno, sve to prilagođeno mom senzibilitetu i Srbiji u kojoj trenutno živimo. Ti romani su i svojevrsne društvene hronike, pokazuju kuda vode gramzivost, korupcija i bahatost. U njima se – uz umetničku doradu – prelama sve što nam se događa. Nakon ove trilogije nameravam da nastavim sa Limanom, ali u dosta kamernijim postavkama. Upravo sada razrađujem te nove ideje. Važno mi je da se kao pisac menjam, da istražujem i napredujem... Privlači me već neko vreme i da se vratim svetu koji sam stvorio u svom prvom objavljenom romanu, horor avanturi „Ostrvo prokletih“, i to ću jednog dana svakako i uraditi, ali za sada ostajem sa Limanom jer ga se nisam zasitio, a nisu, nadam se, ni čitaoci. Imamo nas dvojica još dosta zanimljivih priča da ispričamo.

S druge strane, koliko Vam je teško kao autoru pomiriti stvarnost i literarnu fikciju u funkcionalnu cjelinu, na prostoru gdje, nažalost, prvo često zna nadmašiti drugo i to ne u pretjerano pozitivnom smislu?

Paradoksalno, meni je pisanje zapravo beg od stvarnosti ili barem ventil koji mi pomaže da održim glavu iznad vode. Svakodnevno smo bombardovani najstrašnijim vestima, crna hronika nije nikada bila crnja nego danas, to nas sve guši, uznemirava. Da, moji romani jesu kriminalistički i u njima pišem o zločinima, o ubistvima, ali u njima – za razliku od stvarnog sveta u kome živimo – uvek ima nade, uvek ima pravde, pa makar i samo poetske. Iako ne prezam od toga da ubijem svoje likove, mislim da moji romani zapravo nisu opterećujući i da su, kada se sve sabere i oduzme, suštinski optimistični. Želim da čitalac zaboravi na sve probleme dok čita moj roman. Da mu postane samo važno ono što se odvija na stranicama koje lista, da ne može da se zaustavi dok ne završi. Kada mi neki čitalac kaže da je to doživeo, dobijem najlepši kompliment.



Zanimljiv detalj u oba romana izdata u Laguni je da važni ženski likovi imaju plavu kosu – u prvom je plavuša ubijena, dok je u drugom glavna osumnjičena za zločin. Da li je ta, nazovimo je „hičkokovska opsesija“ svijetlom kosom, stvar slučajnosti ili ciljano postavljen omaž nekom ili nečem?

Da, dobri stari Hič jeste rekao da su plavuše najbolje žrtve. One su za njega bile „čisti beli sneg na kom se pojavljuju krvavi tragovi“. Za glavne glumice je gotovo isključivo birao plavuše, i to uglavnom platinaste lepotice. Plavuše gotovo uvek imaju važno mesto u mojim romanima, ne bežim od toga. Ali volim da se poigravam sa očekivanjima. Šta ako naizgled krhka plavokosa dama nije potencijalna žrtva, već ubica? Ovu mogućnost detaljno istražujem u romanu „Umri, ljubavi!“, a advokatica Kristina Pajić, koja je bila jedan od epizodnih likova u „Smrti u ružičastom“, sada se nalazi u samom središtu misterije. Veoma sam brižljivo gradio njen lik i nadam se da će to čitaoci primetiti dok budu čitali novi roman. Kristina, između ostalog, jeste svojevrsni omaž Hičkoku, a pre svega njegovom nepravedno zapostavljenom trileru „Marni“. Ima tu i drugih uticaja, no bolje da ne bacam sve karte na sto. Čitaoci treba i nešto sami da otkriju i prepoznaju.

Sada je već jasno da imamo ozbiljan talas kada je u pitanju krimi žanr, već često opisivan kao „srpski ili balkanski noar“, sa krugom pisaca koji ne bježe od žanrovskih odrednica i koji su svjesni sopstvene vremensko-geografske pripadnosti. Iz ugla nekog ko je pisao o krimiću i nekog ko ih stvara, šta biste definisali kao ključne osobine ovog talasa romana?

Tako je... U SAD su „Smrt u ružičastom“ svrstali baš u Balkan noar, i meni je to sasvim u redu. Nas trileraša koji pišemo na srpskom ima poslednjih godina sve više, i to me raduje. I ne govorim sada o piscima koji se samo povremeno okrenu žanru, već o posvećenicima koji su se celi posvetili misterijama i trilerima... Naravno, nije tu reč samo o kvantitetu, već i o kvalitetu... Od naših pisaca najviše volim da čitam Anju Mijović, možda i zato što je toliko različita od mene, a tu su i druge kolege i koleginice, Verica Vinsent Kol, Mirjana Uzelac, Marko Popović, Lazar Jovanović, Vladimir Vujinović... Sigurno sam zaboravio nekog da pomenem, pa se već sada zbog toga preventivno izvinjavam, ali želim da dodam da sve ljude koje sam naveo smatram svojim dragim poznanicima – neke i prijateljima. Družimo se i podržavamo, pišemo jedni drugima blurbove i radujemo se tuđim uspesima. Među domaćim trilerašima nema „zle krvi“ i sujete, što baš i nije čest slučaj na srpskoj književnoj sceni, a i šire. Izuzetno cenim i Mirjanu Novaković, Bojana Ljubenovića i Mirjanu Đurđević koji su, svaki na svoj način, dali doprinos jačanju kriminalističkog žanra. Što se osobina naše krimi-scene tiče, mislim da je to, pre svega, raznovrsnost. Svi pišemo u okvirima žanra, s tim da niko nikog ne kopira, svako od nas ima svoj stil, glas, neko specifično usmerenje. Kritika društva je tu veoma važna i nje ne manjka – što je dobro i važno.

Koliko je ovom usponu kriminalističkog žanra kod nas pomogla sve agilnija televizijska produkcija serija, istina jako varirajućeg kvaliteta, ali nesporno sve zanimljivija ne samo domaćoj već i svjetskoj publici?

Kada pričamo o svetskim okvirima, kriminalistički žanr je oduvek tu, već sto godina ne izlazi iz žiže. U tom mnoštvu ima svega i svačega, dragulja i bofla. Krimići su u svetu ozbiljan posao. To je sada prepoznato i kod nas pa se snimaju serije i filmovi, pišu romani... Sve je to u sprezi, jedno gura drugo. Najvažnije je da se stvori i ustali kvalitet te da naši krimi autori, u kom god mediju delovali, mogu da pariraju stranim kolegama. Tu još ima dosta mesta za poboljšanje. Nordik noar je napravio pravu senzaciju pre desetak godina, bilo bi lepo da i Balkan noar uspe da se uzdigne na taj kvalitativni nivo.

Snimili ste ranije dvominutnu video-najavu za „Smrt u ružičastom“ u kojoj se može naslutiti kinematografski potencijal Vaše proze, da li se od potencijala krenulo malo dalje ka realizaciji?

Jeste, jeste... Krenulo je. Trenutno je u planu pisanje scenarija po jednom od mojih romana, gotov je detaljan scenosled i veoma sam zadovoljan dosadašnjim razvojem situacije. Ali za sada ne bih da ulazim u detalje, osim što ću otkriti da na projektu rade dve vredne scenaristkinje i da je jedna mlada rediteljka zainteresovana za film. Naravno, ne smem sebi da dozvolim da se zaletim sa nadanjima. Film je skupa igračka i sve je još na dugačkom štapu. Ali da se pomera – pomera se. Veoma sam uzbuđen zbog toga.

Knjiga „Smrt u ružičastom“ prevedena je na engleski, sa nekoliko jako lijepih reakcija tipa „elegantni savremeni triler“. Kako je došlo to tog prevoda i koliko ste zadovoljni njime?

„Smrt u ružičastom“ je, praktično, sada dostupna svuda u svetu – prevod na engleski je to omogućio. Do „proboja na američko tržište“ je došlo bez ikakvog napora i truda sa moje strane – kontaktirala je sa mnom Mira Popović, naša žena koja već dugo živi u SAD, sa idejom da roman prevede na engleski. Pristao sam, potpisao ugovor i tako je sve krenulo... Prevod Eli Gilić je objavljen sredinom marta, iza njega stoji mala nezavisna izdavačka kuća Yu Biblioteka. Liman je tako „preplivao“ Atlantski okean i počeo da stiče obožavaoce i na drugom kontinentu. U SAD je zaista ogromna konkurencija, ali „Smrt u ružičastom“ jeste do izvesne mere privukla pažnju tamošnjih čitalaca i izdvojila se, pristižu preporuke i pohvalne recenzije. Zadovoljan sam tim početkom, pa ćemo pratiti kako će se situacija dalje razvijati. Držite mi fige.

Autor: Branislav Predojević
Izvor: Glas Srpske