„Đavolji nakot“: kad Margaret Atvud piše fanfikciju

Mnogo pre Wattpada ili sage „Sumrak“ ili „50 nijansi sive“, Margaret Atvud je bila ljubitelj fanfikcije. Kao što je i svaki čovek ljubitelj klasične književnosti, bio on svestan toga ili ne.

„Fanfikcija postoji još od stare Grčke“, kaže ona. „Ima mnoštvo verzija priča o Odiseji. Mi imamo samo jednu koja je zapisana i nama predstavljena kao Homerova, ali u to vreme ih je bilo mnogo. Kada je 'Don Kihot' objavljen, drugi pisci su odmah počeli da ga imitiraju. To se prosto dešava sa svim uspešnim pričama.“

„Đavolji nakot“, najnoviji roman Atvudove, ponovo je ispričana Šekspirova „Bura“, koja se u verziji Atvudove odvija u kanadskom zatvoru. To je neka vrsta fanfikcije, a iz romana se iščitava da je autorka istinski uživala u ovom zadatku. To je ujedno četvrti roman u Hogart Šekspir serijalu.

Atvudova kaže da ovakve obrade zahtevaju poštovanje originalnog dela, ali i njegovo skrnavljenje. Ona podseća na to da je i sam Šekspir zasnivao mnoge svoje drame na već postojećim mitovima i narodnim pričama. „Šta znači 'fan' u reči 'fanfikcija'?“, pita ona. „Ta reč je izvedena iz reči 'fanatik', koja označava strasnog ljubitelja nečega.“

Autorka je toliko fascinirana Šekspirom da izgleda sumnjičavo kada je pitam šta joj se dopada u Šekspirovim dramama. „Ma dajte, kakvo je to pitanje? Drame su mu raznolike, njegovo razumevanje ljudskog bića zapanjujuće... Njegova teatralnost. Često se dešava da kad čitate Šekspira, pomislite: 'Ovo mu neće uspeti'. Ali skoro sve njegove drame su izvodljive“, kaže ona.

„Đavolji nakot“ se bavi tom izvodljivošću, prateći sudbinu Feliksa Filipsa, bivšeg umetničkog direktora stratfordovskog pozorišnog festivala, koji režira predstavu „Bura“ u zatvoru okruga Flečer. „Bura“ nije predstava poznata po svojoj izvodljivosti jer počinje brodolomom i vrvi od složenih stilskih figura, gozbi koje magično nestaju i ima lik Arijela koji se preobražava i ponekad je nevidljiv. Ali kao što ćemo videti u romanu, Feliks je poznat po svojoj maštovitoj interpretaciji Šekspirovih klasika. On sebi daje glavnu ulogu Prospera, a ostale uloge dodeljuje osuđenicima. On koristi predstavu i da bi se osvetio dvoličnom kolegi koji ga je izbacio iz programa njegovog festivala.

Predstava „Bura“ se obično smatra izazovom zbog magije, pre svega, zbog obilja pesama, specijalnih efekata, i atmosfere moralne neodređenosti zbog čega je teško odlučiti na čiju stranu da stanete. U verziji Atvudove, Feliks daje zatvorenicima mogućnost da iznova napišu pesme, magiju izvode uz pomoć prokrijumčarenih halucinogena, modernu tehnologiju koriste da bi napravili osnovne specijalne efekte, ali moralna neodređenost ne jenjava.


 
Upravo ta moralna neodređenost je privukla Atvudovu. „Nisam ovu dramu smatrala problemskom dramom“, kaže ona. „To je za mene bila predstava sa nerešenim pitanjima. Kada prođete kroz različite izvedbe ove drame, primetićete da se naglasak u njima premešta, i da sama drama to dozvoljava. Ljudi su odvek menjali ovu dramu da bi odgovarala njihovom izvođenju.“

Atvudova je sprovela detaljna istraživanja i to se oseća u romanu. Rezultat je poentilističko delo sa mnoštvom istančanih aluzija na svoj izvor. Na primer, osuđenicima u Flečeru je zabranjeno da koriste psovke kojih nema u samoj predstavi, zamisao koju Atvudova sa zadovoljstvom koristi („Rosa najotrovnija nek padne na vas oboje,” njen je favorit), koja je začinila roman kreativnim psovkama ranog modernog doba u razvoju engleskog jezika. Malu ulogu Prijazne zvezde iz originala Atvudova umešno transformiše u Estel, Feliksovu prijateljicu koja podržava dramsku sekciju u zatvorima. Zanimljivo je da zatvor u Flečeru zaboravlja Džona Flečera, pisca s kojim je Šekspir posle „Bure“ napisao barem još dve drame.

Svoj rad sa Šekspirom Atvudova je počela od kraja: „Počela sam od epiloga, koji je jedan od najčudnovatijih Šekspirovih epiloga”, kaže ona. „Završava se sa tri Prosperove reči: 'Dajte mi slobodu', kojima on zapravo traži da ga gledaoci izbave iz predstave u kojoj je on lik. Nagoni vas na razmišljanje, zar ne? Priča je o zatvoru, o tome kako osloboditi sebe i kako biti oslobođen. Kako pobeći odande gde ne želite da budete?“

Zatočeništvo, bukvalno i metaforično, česta je tema romana Atvudove, i „Đavolji nakot“ se fokusira na oboje, predstavljajući književnost kao korak, ako ne ka slobodi, onda ka ljudskosti koja će nas spasiti. „Šekspir nas isceljuje na drugi način. Završetak 'Hamleta' ne ostavlja mnogo prostora za nadu, ali nam Šekspir svojim poznavanjem kompleksnosti ljudske ličnosti pomaže da vidimo sopstvene probleme i njihovu višesmislenost […] svako u 'Buri' je ili bio zatočen ili je bio pod pretnjom zatočeništva. Svako.” Ovaj roman Atvudove je očito inspirisan i Montenjovim esejom „O kanibalima“. Jedno od glavnih pitanja koje muči likove u „Buri“ jeste koji su to uslovi nužni za „idealno uređenje“. Razmišljanja o pravdi, kazni, odmazdi se provlače kroz „Đavolji nakot“, iako Atvudova insistira da njen rad nije vizija njenog idealnog društvenog uređenja.


 
„Đavolji nakot“ nam otkriva ono o čemu original ćuti: šta se dešava sa likovima posle Prosperovog epiloga i kraja predstave. Kao i na ostalim mestima u romanu, otkrovenje se ostvaruje i na tekstualnom i na metatekstualnom nivou, sa zatvorenicima-glumcima koji kreiraju potencijalne živote posle smrti za svoje likove kao deo završnog zadatka u Feliksovom programu.

„Bura“ se pogrešno smatra Šekspirovim poslednjim komadom. Zbog toga se i pogrešno smatra Šekspirovim oproštajem od pozornice, sa Prosperom koji govori u njegovo ime. Mada je Šekspir bio jedan od pisaca barem još dve predstave  (Dva plemenita rođaka i Henri VIII), a možda i izgubljenog „Kardenija“, posle prvog izvođenja „Bure“ u palati Vajthol 1611, jasno je zašto je pomisao o „Buri“ kao o poslednjoj Šekspirovoj drami primamljiva. Predstava se završava tako što ostareli mag Prospero skida svoje čarobnjačko odelo, odbacuje svoj čarobni štap i knjigu vradžbina koja mu daje moć stvaranja. Iako će njegova ćerka živeti u Napulju, on će se povući u Milano, gde, kako on kaže, „grob će mi biti svaka treća miso.”

„Đavolji nakot“ se takođe bavi  idejom starog stvaraoca koji razmišlja o tome šta će raditi nakon uspešne adaptacije. Iako Prospero ovog romana ponovo postaje direktor pozorišnog festivala, njegova pozicija je čisto simbolična: „Radiće u senci. Polomiće svoj čarobnjački štap, baciće u more svoju knjigu, jer je vreme da posao preuzmu mlađi.“ Prospera, Feliksa i (možda) Šekspira „Bura“ spaja osvrtom unazad, analizom dela koje su stvorili. Njihova budućnost je sumorna jer njihova kreativna moć vremenom bledi.

Atvudova ne usporava. Drugi deo serijala njenog grafičkog romana #AngelCatbird je već izašao, a imala je i male uloge u TV adaptacijama „Alijas Grejs“ (za Netfliks ) i za „Sluškinjinu priču“ (Hulu). Priprema se i ekranizacija njenog dela „The Heart Goes Last“. Na njenoj veb stranici piše da posle sezone književnih turneja planira da se osami zajedno sa „svim neobjavljenim pesama koje su se nagomilale.” Pitam Atvudovu koji je njen odnos prema sopstvenoj umetničkoj zaostavštini, na šta ona samo sleže ramenima: „Nisam još mrtva.”

Autor: Monika Hejzi
Izvor: hazlitt.net