Voleo sam svoj život, svoj život slabića i izdajnika i umetnika i, kao što me je Viola naučila, ne napušta se ono što se voli a da se ne okrenemo.
Za ovu knjigu sam se zainteresovala zahvaljujući jednom osvrtu. Ono što primetih jeste da izgleda imam isti ukus kao i članovi žirija Gonkurove nagrade, jer nakon oduševljenja
Makinom, priznajem da mi je i delo
Žan-Batist Andree priraslo srcu. Doduše, konkurencija je bila izuzetna, pošto je Andrea priznanje dobio tek nakon četrnaest krugova glasanja, što takođe govori o kvalitetu, kako sadržaja tako i načina na koji je ovo delo napisano. Kao i sva Makinova dela, i ovo je prevela Anđa Petrović. Premda se ne smatram kompetentnom za procenu prevoda, nekako mi je bilo drago što je baš ona u pitanju.
Roman, koji je po mom mišljenju izuzetno dirljiv i krajnje autentičan, prati život Mima (Mikelanđela) Vitalijanija, siromašnog sina vajara i Viole Orsini, ćerke markiza. Sam Mimo, koji se nalazi na samrti, glavni je pripovedač priče, tako da je pisac, dajući mu glas, stvorio autentični prikaz njegovog života, čupanja iz blata u kom je rođen. I to tako upečatljivo da sam stekla utisak da se radi o istinitim događajima, a ne fikciji. Da li je tome doprinelo preplitanje sa stvarnim istorijskim trenucima i likovima, ili je pak u pitanju maestralnost autora, prepustiću vama da procenite.
S autorkom osvrta koji me je podstakao na čitanje slažem se da mali Mimo podseća na malog Đorđa iz
Lebovićevog romana „
Semper idem“ (mene možda ponajviše zbog razloga njegove znatiželje i ljubavi prema Violi, jedino sam u dilemi da li bi Viola trebalo da bude Dadi ili pak Brankica). Uz to, na Lebovićevo delo su me asocirale i smutna vremena, samim tim što se i radnja ovog romana baš u takvim i dešava.
Mimo, dečak koji je niskog rasta, patuljak, nakon smrti oca dolazi iz Francuske u Italiju, gde živi koperfildskim životom, radeći za rođaka. Jedina svetla tačka je neobična devojčica iz bogate porodice i ono što će stvoriti ovo delo toliko snažnim možda je ponajviše njihova kosmička povezanost.
Viola je bila tvorac naših života, organizovala ih je na svoj način, puckanjem prstiju ili jednim osmehom.
Mimo, koji vaja, i Viola, koja leti, vizije su dvoje mališana iz kojih se rađa koliko tužna i teška toliko i nežna i dirljiva priča.
Pratio sam je iz prijateljskih pobuda, shvatajući da nije dovoljno samo hteti da bi se letelo.
„
Bdeti nad njom“ oslikava posvećenost života nečemu jedinstvenom, zajedništvu stvorenom iz potrebe da se bude van granica prosečnosti.
Slušaj me dobro. Vajati je vrlo prosto. Treba samo skinuti slojeve pripovesti, anegdota, one koje su nekorisni, dok se ne dospe do priče koja se tiče svih nas, tebe i mene i ovog grada i cele zemlje, do priče koja se više ne može smanjivati a da se ne ošteti. I tu treba prestati sa udaranjem.
Žan-Batist Andrea je izvajao ovo delo na jedan tako divan i poseban način da od mene imate ogromnu preporuku.
Autor: Marija Milić
Izvor:
Delfi Kutak