Dejan Tiago-Stanković: Vredan rad i dobri izbori privlače sreću

Značajno priznanje – nagrada Evropske unije za književnost – ove godine je pripalo romanu „Zamalek“ Dejana Tiago-Stankovića, sa kojim smo razgovarali ne samo o dosadašnjem životu ove, po mnogo čemu posebne knjige, već i o inspiraciji, ličnim izborima i piscu Žozeu Saramagu, koji je za njegovu karijeru veoma važan.

Roman „Zamalek“ Dejana Tiago-Stankovića objavljen je 2. aprila 2020. Tada je na snazi bilo vanredno stanje zbog pandemije, pa se postavljalo pitanje da li je to pravi trenutak za knjigu. Ispostavilo se da je bio odličan. Od tada do danas „Zamalek“ ne silazi sa top-liste, sve vreme je među deset najčitanijih naslova – nedeljama je bio i na prvom mestu, što je veliko priznanje od čitalaca. Sada je stiglo i zvanično priznanje u vidu nagrade Evropske unije za književnost, pa knjiga započinje svoj novi, evropski život.

Za početak nam recite kako Vam se čini dosadašnji život „Zamaleka“.

Kako sam se nadala, fenomenalno sam se udala (smeh). Počeo sam da pišem sa 47 godina. Kada sam napisao prvu zbirku, svi su mislili da sam hobista, da pišem jer sam se penzionisao i nemam šta drugo da radim. A onda mi je jedan roman dobro krenuo, pa „Zamalek“ eksplodirao. Izgleda da sam u međuvremenu postao pisac. Ove nagrade samo potvrđuju da je pisanje moja profesija. Nagrada nije egzaktna nauka, ali znači mi, jer me u poslednje vreme sa svih strana saleću strani izdavači koji žele da objave knjigu, a to mi se ranije nije dešavalo.

Vi ste i ugledan prevodilac. Prevodili ste Saramaga, Dragoslava Mihailovića, Andrića. U kom momentu je prevodilac postao pisac?

Postojao je jedan blog na portalu B92 koji sam redovno čitao i u jednom trenutku sam zaključio da bih mogao da pišem zanimljivo makar koliko i ostali. Zatim sam se javio ljudima sa portala i pitao ih da li bih mogao malo da pišem. Prvo su se nećkali, ali su mi dali šansu i ja sam probao. Bilo im je značajno što sam prevodilac, jer trebalo je imati neki posao da bi se pisalo za njih. Pratioci bloga su mislili da sam fudbaler, pa su me ispitivali što se ne vratim fudbalu, zašto gubim vreme, zatim da divno pišem za jednog fudbalera. A ja sam im odgovarao kako ću svoj sledeći gol posvetiti baš njima. I to je trajalo dve godine i bilo je mnogo dobro. Odatle sam skupio materijal za prvu knjigu i taj onlajn kontakt sa publikom je odličan instrument. Svakodnevno komuniciramo, imam fidbek na sve što im plasiram. Upoznao sam publiku, shvatio šta tačno vole, šta ne vole da im pričam, šta ih šokira, šta ih zabavlja. Ta razmena postoji u pozorištu ili u muzici, ali u književnosti je nema. Zato sam se tako dobro snašao u trenutku kad je sve prešlo u digitalnu formu. Bio sam na svojoj teritoriji.

U obrazloženju nagrade Evropske unije za književnost stoji da je „Zamalek“ knjiga vešte jezičke imaginacije, čiji likovi nose različite nacionalne sudbine koje su obojile 20. vek i koja se na duboko književni način tiče srpskog čitaoca, kao i da ovaj majstorski ispripovedan roman sigurno može da se uvuče pod kožu čitaocima širom Evrope. Šta evropskom čitaocu ova knjiga zapravo donosi?

Ovo je u stvari knjiga o Evropljaninu koji se nalazi na mestu koje mu je veoma čudno, a na neki način poznato. Svi mi manje-više znamo šta ima u tom Egiptu, nisam ja tu mnogo otkrio. Ali, kad uđeš dublje u tu priču, onda je taj Egipat ipak malo komplikovanije mesto za postojanje, posebno za Zapadnjake, jer nije u potpunosti komforno.

Sam naslov nosi sjajnu energiju i skreće pažnju na knjigu. Šta je prelomilo da napišete roman o tako dalekoj zemlji i kulturi i kako ste uspeli da postignete autentičnost – da se čitalac oseća kao da je tamo?

To je već do čitaoca. Ja sam se potrudio, a da li sam uspeo, ne znam. U stvari, mene je moja kuma Arna, po kojoj je glavni lik „Zamaleka“ nazvan, malo izmanipulisala. Dok sam bio tamo, pisao sam o svojim utiscima i objavljivao te tekstove po društvenim mrežama. Javilo mi se nekoliko prevodilaca da me pita da li pišem knjigu putopisa, a onda mi je komšiluk sa Zamaleka – to su bili naši ljudi, pričao razne priče i ja sam to sve sklopio. Kad je moja kuma videla da bi to mogla da bude knjiga, počela je da me zadržava da ostanem kod njih, pa sam išao tamo nekoliko puta godišnje i ostajao po nekoliko meseci. To jeste bila velika žrtva za domaćine, koliko god veliki stan da imaju. Nije lako držati ovolikog čoveka u kući dva meseca zaredom. Na kraju, to je naš zajednički projekat. Ja uzimam slavu i novac, a oni se raduju (smeh).

Koliko roman u svom završnom obliku odgovara onome što ste zamislili u početku? Koliko se razvijao, koliko ste se menjali sa njim?

Uopšte nisam znao kako će roman izgledati. Pisao sam ga četiri godine. Sve knjige pišem toliko. I imao je triput više strana, pa se smanjivao. Najlepši deo pisanja je izbacivanje. Čini mi se da je to rekao Kiš. Brišeš sve što ne valja i ostane ti samo lepo.



Možemo da kažemo da je i sam Kairo jedan od likova u Vašem romanu, koji se prvo čita kao putopis, a iz kog izranja priča o dva junaka koja su se pronašla na svom životnom putu. „Zamalek“ je višeznačna priča i svako u njoj može da pronađe svoj smisao. Šta za Vas predstavlja „Zamalek“?

Ja sam pripovedač. Pišem priče koje sam doživeo i čuo. To je smisao pripovedanja. U Egiptu sam nešto video, nešto čuo, ali da bi se razumela priča o Kosti antikvaru, morao sam da napravim uvod. Priču o našem čoveku koji je tamo stradao, pa posle imao posthumne avanture, čuo sam od poznanice Cece Todorović, koja više decenija živi u Egiptu, koja se družila sa tamošnjim ljudima i znala sve o njima. Dopisao sam prvi deo da bi čitalac tu priču razumeo. Zato je Egipat junak, jer bez njega to ne bi bila ista priča.

Izražena otuđenost, kao obeležje današnjeg vremena, jedan je od motiva u Vašem romanu. Arna na kraju priče shvata da ne zna ko je zapravo bio Kosta i kakve je tajne krio. Šta je uzrok otuđenosti, i u romanu i u životu?

Arna zna ko je i šta je bio Kosta. Svi tu sve znaju, ali je Arna fina žena koja neće sve da kaže. I ona nešto prećutkuje. Pitanje je samo koliko je čitalac „namazan“ da bi shvatio šta ona njemu ima da kaže. Arna govori sve što zna, ali ne otvoreno. Jer istina i nije toliko lepa koliko bismo voleli da bude.

Dok čovek planira, Bog mu se smeje – arapska je poslovica i lajtmotiv romana. Verujete li više u kismet ili u lični izbor?

Kismet je sreća, a sreća je vrlo veliki faktor u životu. Bez sreće ničeg nema. Kažu: Rodi me, majko, srećnog, pa me na đubre baci. Što znači da je dovoljno samo da se rodimo, pa da sve bude u redu. Međutim, nije tako. Rad i dobri izbori su ključni, a onda i sreća pomaže, jer dok radiš, prilazi ti sreća. Najbolje je kad te inspiracija i sreća uhvate na radnom mestu, a ne dok sediš na plaži. To pričam kao umetnik.

Kad Vas stiže inspiracija?

Stalno sam u nekakvom kontaktu sa inspiracijom i uvek nešto pišem. To su uglavnom gluposti koje posle brišem, ali svaki bogovetni dan pišem sat, dva, tri, četiri.

Nastaje li nova knjiga?

Trenutno sređujem svoju prvu knjigu pripovedaka za reizdanje, dodajem joj nove priče. A onda imam još dve-tri u nizu koje su polugotove. I sve su lokalne, beogradske. To su knjige za koje mi ne treba istraživanje, jer već znam o čemu pišem.

Žoze Saramago Vam je važan kao pisac. Šta je to što u njegovom pisanju Vama posebno znači?

Preveo sam tri njegova romana i jednu dramu. Kad čovek prevodi, on uđe u te cipele. Sad bih znao da napišem nešto i kao Saramago – možda ne tako dobro, ali mnogo bi ličilo na njega. To je čista vežba. Tako isto i pisci dok su mladi pišu i sve im ispada bez veze, dok jednom, kad već imaju šta da kažu, ne ispadne kako treba. Prevodio sam dok nisam imao šta da kažem i tako sam vežbao. To je kao da ti neko da knjigu i ti je napišeš na drugom jeziku – izvrsna vežba. Saramago je pripovedač, duhovit je, malo i sarkastičan. Andrić je, recimo, bolji i precizniji pripovedač, ali nije duhovit. Volim duhovitost, posebno u umetnosti 21. veka. Mislim da bez nje nema ničega.

Razgovarala: Tanja Vučković
Izvor: časopis Bukmarker br. 8