Dejan Tiago Stanković – Priča o kismetu

Beograđanin koji već dve decenije živi u Portugalu u svom novom romanu čitaoce odvodi u uzavrelu četvrt Kaira dočaravajući tamošnje atmosfere, običaje, priče, sudbine... O nastanku romana „Zamalek“, o njegovim dimenzijama koje je otkrio tek nakon što ga je napisao, o nedavnim danima izolacije, i o tome da li će njegov prvi roman „Estoril“ doživeti uskoro ekranizaciju – Dejan Tiago Stanković govori za City Magazine.



Kako je nastao vaš roman „Zamalek“? Čije priče ste osluškivali? Kojim temama ste se bavili? Zbog čega je podnaslov romana – Roman o kismetu?

O Egiptu mi je prvo, još kao klincu, pričao komšija Milenko Babić, novinar. On je sedamdesetih godina kao dopisnik Tanjuga živeo u Kairu. On mi je prvi pričao o Zamaleku, tamo su stanovali.

Dosta kasnije, već posle Arapskog proleća, u Kairo su se doselili moji venčani kumovi. Bili su smešteni u Zamaleku, na vrhu solitera s pogledom na piramide, doduše u daljini. Išao sam im u posetu po nekoliko nedelja godišnje sledeće četiri godine, ukupno više meseci, sve do pretprošle godine kad su se odselili.

Moja kuma Arna prva je došla na ideju da bi grad mogao biti inspiracija, ona mi je skrenula pažnju na to koliko je u Kairu biti žena teže nego na drugim mestima. O tome su mi pričali i drugi koje sam tamo upoznao. Kako muškarci rade, za priču su vremena imale uglavnom žene. Otuda je roman „Zamalek“ pisan u prvom licu jednine, u ženskom rodu, jer se sastoji od njihovih, ženskih priča.

Kakvo iskustvo je bilo pisati u ženskom rodu?

Ništa posebno, takav je posao.

Kako ste doživeli današnji Kairo?

Odgovor na to pitanje je u knjizi.

Koje komentare od čitalaca ste do sada čuli?

Lepota novih tehnologija je da pisac ima reakcije publike gotovo u realnom vremenu. Dobijam skoro svakodnevno komentare, bilo ne mrežama, u pismima izdavaču ili meni. Pišu samo oni kojima se dopalo. Oni drugi se, prirodno, ne javljaju. Posebno je bitna platforma goodreads.com gde pasionirani čitaoci ostavljaju svoje ocene i recenzije. Po njihovom broju se najbolje prati koliko i kako se čita knjiga.

Dobro se rangiram, imam puno ocena s pet zvezdica, a najdraži komentar je jedan koji je otkrio dimenzije knjige kojih ni ja nisam bio svestan. „Na samom početku uspostavljene su tri tačke, tri stuba, jedan, Herodotov citat, zariven duboko u vreme, drugi, Plavi kliker u nedogledan prostor, i treći u kismet, tako da ta tri stuba drže ravan koja priču podiže na metafizički nivo, makar i s blagim humornim otklonom. I to je osvetljava sve vreme, kad je ona na ivici da se pretvori u ’uvrnuti bedeker’ (kako kaže Goran Marković u recenziji) ovaj zamajac s početka joj to ne dozvoljava. A taj humor i blaga ironija čuvaju je od patetike u koji metafizika može da je uvali. Tek posle ćemo videti da se svi fragmenti objašnjavanih i opisivanih pojmova upliću u tkanje pripovesti.“

Napiše mi takav komentar, doda „Majstorski“, i oceni me sa četiri od pet zvezdica. Opet dobro. Važno je da se čita i komentariše.



U jednoj recenziji romana navedeno je da ste vi, ako je Lorens Darel napisao najbolju belešku o Aleksandriji, na sličan način ovekovečili Kairo – kroz uzbudljive sudbine svojih likova, i neobične trenutke iz njihovih životâ. Koliko vam znači poređenje s Darelom?

To je napisao Goran Marković, i to je veliki kompliment jer on voli Darela do te mere da ga je uzeo za protagonistu svog romana „Beogradski trio“. Ja nisam veliki ljubitelj Darela. Suviše stranica i reči tu ima. Pokušao sam na engleskom, imao je suviše nepoznatih reči, kad sam ga čitao u prevodu shvatio sam da je previše verbozan za moj ukus.

Tokom nedavne vanredne situacije uzrokovane pandemijom korona-virusa pisali ste Dnevnik iz izolacije koji ste redovno objavljivali na svojoj Fejsbuk stranici. Kako su se razlikovali vanredno stanje u Srbiji i u Portugalu? Kako ste vi doživeli te razlike?

Imam utisak da je portugalska vlast sigurnija u svoj kadar, tako da su Portugalci bili staloženiji oko medicinskog dela, to su prepustili stručnjacima, a oni su se značajno više bavili čuvanjem osnovnih ljudskih prava nego Srbi. Nije bilo obaveznog zatvaranja u kuće, nije bilo globljenja onih koji šetaju, jer su od početka znali da se virus, kao ni bilo koja druga kapljična infekcija, ne prenosi šetnjom po svežem vazduhu, već u zatvorenim prostorijama punim ljudi.

Postavila bih vam pitanje o vašem prvom romanu, „Estoril“. Kako se dogodilo da ovaj roman uđe u školsku lektiru u Portugalu? Koliko vam to znači?

Kad završiš knjigu, to je kao kad doškoluješ dete i pošalješ u svet da ima svoj život na koji tu slabo imaš uticaja. Estoril je preveden na nekoliko jezika, nagrađivan i u Srbiji i napolju. Posebno sam ponosan što su mi u žiriju bili kolege, u Beogradu pisci akademici, članovi SANU, a u Engleskoj udruženje pisaca istorijske fikcije. Dobio sam stipendiju u Portugalu, ušao u preporučenu lektiru. Roman se čita, imam reakcije čitalaca iz celog sveta, i stalno me zivkaju producenti. Doduše, bude da uvek nekome nešto nije potaman, ili njima ili meni, i na kraju se uvek izjalovi, ali makar ima interesovanja. Oduvek sam voleo film, a to traženje i izbor nekoga zainteresovanog za projekat deo je procesa. To me zabavlja i podseća me na „Estoril“ koji bi, da nema mogućnosti ekranizacije, bio zatvoren projekat, osuđen da zaboravim na njega. Ovako ne.

Šta sada radite?

Pišem nekoliko stvari odjednom. Pa koju prvu završim. Kad bude vreme ispričaću, inšala.

Da li planirate beogradsku promociju romana Zamalek?

Ne planiram promociju, promocije nemaju mnogo smisla. Ako bih nešto voleo, to bi bio razgovor sa čitaocima koji su već pročitali roman.

Beograđanin u Portugalu

„Beograđanin sam, ali sam Beograd napustio s 25. godina. Živeo sam prvo neko vreme u Londonu. Poslednjih 20tak godina sam u Portugalu. Završio sam arhitekturu, ali sam se time bavio samo nakratko, tokom tih nekoliko godina u Engleskoj. Po preseljenju u Portugal počeo sam da prevodim. Dobro mi je išlo. Nisam preveo mnogo knjiga – preveo sam krupna, kapitalna književna dela, na njima sam naučio da baratam pisanim jezikom. Bio sam pionir u tom poslu, pa sam mogao da biram. Posebno se ponosim prevodima Saramaga, Ive Andrića i Dragoslava Mihailovića. Prevodio sam sa srpskog na portugalski, i s portugalskog na srpski. Potom sam počeo da pišem i na srpskom i na portugalskom. S objavljivanjem sopstvenih dela počeo sam kasno u životu, tek u svojim četrdesetima, kada sam bio siguran da imam šta da kažem“, kaže Dejan Tiago Stanković.

Zbirku pripovedaka „Odakle sam bio više nisam“ objavio je 2012, a roman „Estoril“ 2015. Početkom aprila ove godine objavio je svoj drugi roman „Zamalek“.

Tekst: Jelena Jovanović
Izvor: City Magazin