Dejan Stojiljković: Branko je znao da prozre svaku mimikriju

Novi roman Dejana Stojiljkovića „Zvezda nad prazninom“, u izdanju Lagune, posvećen je Branku Miljkoviću i njegovoj misterioznoj smrti, a prati poslednje tri godine pesnikovog života. U ovoj priči, taj Nišlija rođenjem, sada je u Beogradu, u središtu zanimljivih filozofskih razgovora, kelnera koji te diskusije prisluškuju, doušnika Udbe... „Ideja za roman postojala je dugo u mojoj glavi, skoro deset godina. Brankov život, smrt i delo intrigirali su me na više nivoa, ali naprosto sam smatrao da nisam ja pisac koji treba da napiše tu knjigu. Postoji dosta biografskih knjiga o njemu, jedna od njih je i ’Pesnikov uzlet’ Vidosava Petrovića, književnika i Brankovog druga iz detinjstva. Ta knjiga i razgovori sa njenim autorom, zaista izvanrednim čovekom, koji nažalost nije više sa nama, bili su temelj za moj roman“, kaže Dejan Stojiljković.

Branko je u ovoj priči ne samo pesnik koji je talenat dobio rođenjem. Zašto vam je bilo važno da ga prikažete i kao nekog „od ovoga sveta“, ko zna da popije, da se potuče, da opsuje?

To je moj manir u pisanju. Tako sam pristupio i ostalim delima u kojima sam opisivao živote stvarnih ličnosti, od Ive Andrića, preko Danila Kiša i cara Konstantina do Majka Oldfilda. Ti ljudi jesu moji heroji, i zato i pišem o njima, ali se trudim da ipak ne odem u preterano idealizovanje, jer se onda gubi jedna bitna komponenta – čitalac ne može da se identifikuje sa likom. A identifikacija je veoma bitna. I ti veliki ljudi su imali realne, ovozemaljske probleme i mane. Konkretno, Branko je imao nezgodan karakter i često bio na ivici egzistencije, takve stvari, verujem, nisu strane čitaocu. U Nišu ima puno anegdota o Branku, naročito iz perioda kada je bio gimnazijalac. Nešto sam i dotakao u romanu, na primer, kada je upao u problem sa upravom škole zbog erotskih pesama i onih u kojima se izrugivao profesorima koji su ga uzeli na zub. U suštini, svi umetnici kao ličnosti, jesu od ovoga sveta, ali njihova umetnost ponekad nije. Zato treba razdvajati autora i delo.

Posleratna Jugoslavija bila je i opasno mesto, gde se zbog suvišnih reči gubila glava. Kako se Branko Miljković uklapao u takvu sredinu državnih pesnika i udbaša?

Nije se uklapao. Pokušavao je, ali prgavi Nišlija u njemu se nije dao. Stvari je dodatno otežavala činjenica da je bio genije. A poznato je da kada se javi genije u nekoj sredini, bilo da je Mocart, Tesla ili Branko Miljković, sve budale se udruže protiv njega. Kao veoma intuitivan čovek, znao je da prozre sve mimikrije i svaku prodaju magle od strane establišmenta i često je to kritikovao javno. Paradoksalno, neki su ga proglašavali režimskim piscem i dvorskim pesnikom. Međutim, uzmite samo njegove pesme „Tito“ i „Jugoslavija“, to je čista subverzija, pank, pobuna... Samo što mnogi u to vreme to nisu kapirali. Oni koji jesu, nazivali su ga „bandom“, kontrarevolucionarom i petokolonašem.

Prirodno ste ga smestili u kafansku atmosferu uz Kiša, Danojlića, Žiku Lazića...

To jeste bilo Brankovo društvo i on je često sedeo sa njima, naročito je bio blizak sa Žikom Lazićem. Kafana je bila njegovo prirodno okruženje, kao uostalom, i za mnoge druge pisce, prošle, sadašnje i buduće... Neko bi već mogao da sedne i napiše neku studiju o uticaju kafane na srpsku književnost i toj simbiozi koja je nekako organska, prirodna. Ima Dobrica Ćosić u „Vremenu smrti“ jedan mikroesej o kafani gde objašnjava njen značaj kao mesta gde se kuju zavere, vodi politika i nastaje književnost. U svakom slučaju, mnogo je zanimljivije čitati o pesniku koji u kafani diže revoluciju i udvara se lepim ženama nego o pesniku koji zamišljen satima sedi u polumraku radne sobe, nadnet nad pisaćom mašinom, kao neko štreberče.

Kako je, po vašem tumačenju, nastala Brankova pesma „Uzalud je budim”?

Nema tu mesta za bilo kakvo moje tumačenje, već je to jedna tragična životna priča. U Brankovom komšiluku živela je devojka po imenu Ruža Đorđević u koju su bili zaljubljeni svi klinci, pa i on. Tokom savezničkih bombardovanja Niša tokom 1944. godine, nju je pogodio geler od bombe i pala je u komu. Komšilukom je kao mantra kružila rečenica „Da li se probudila Ruža?”. Nažalost, nije preživela i Branko je nadahnut ovim događajem kasnije napisao jednu od najlepših ljubavnih pesama naše književnosti.



Da li je Branko zaista upoznao Tita na jednom od prijema, dok je bio pod zaštitom Oskara Daviča, i da li je to bio njegov kraj, kada ga je Davičo „pustio niz vodu“?

Branko jeste upoznao Tita na prijemu povodom posete kralja Avganistana Muhameda Zahira, u jesen 1960. godine, jer je bio pozvan kao dobitnik Oktobarske nagrade. Jeste bio pod nekom vrstom Davičove zaštite, baš kao i mnogi drugi pesnici i mladi umetnici, ali mislim da je Davičova uloga prenaduvana, naročito kada je u pitanju Brankov tragičan kraj. Država je ta koja je odgovorna.

Udbi nije odgovaralo Brankovo poreklo, pa ni njegova kritika nove vlasti. Da li je sve to zajedno uticalo na to da bude ubijen?

Uticalo je da bude praćen i proganjan, otvarali su mu dosijee, privodili ga... Ne treba zaboraviti da je njegov otac tokom rata bio policijski službenik u Nišu, a na to se nije baš blagonaklono gledalo. Smatrali su ga za potencijalnu opasnost. Ne samo njega. Setimo se samo kako su prošli Borislav Pekić i Dragoslav Mihailović, godinama kasnije i Danilo Kiš... Samo ubistvo je, po mom mišljenju, splet raznih okolnosti, ali mislim da Služba nije direktno učestvovala, već da je njen posao bio da zataška sve i ubistvo proglasi samoubistvom.

U vašem romanu Branko sam po sebi nosi unutarnji tragizam još od ratnog detinjstva i traumatičnih slika. Da li je i sam, budući da je bio potpuno drugačiji i na taj način usamljen, „prizivao“ tragičan kraj?

Ne mislim da je Branko išta „prizivao“. Teme kojima se bavio prisutne su i kod drugih pisaca, pa ih niko nije zbog toga proglašavao suicidalnim mračnjacima. To je naknadno učitavanje za koje je najodgovorniji Petar Džadžić, čija je skandalozna i nekrofilska knjiga stvorila mit o „ukletom pesniku” i poslužila kao svojevrsni „dokaz“ da se Miljković ubio. Pritom, kada danas čitate ta njegova tumačenja Brankove poezije, jasno se vidi da on tu ništa nije razumeo. To je takođe, na neki način, Džadžićeva tragedija. Kao kritičar i teoretičar imao je retku privilegiju da bude savremenik genijalnog pesnika, i opet, nije uspeo da dokuči ni njega kao ličnost ni dubine njegove poezije. Da citiram samog Branka – „Džadžić i njegovi današnji epigoni su poput ljudi koji pokušavaju da uhvate more u rešeto da bi samo na kraju shvatili da more ne postoji“.

Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika