Dejan Aleksić: Volim taj osećaj kada sebe iznenadim

Pisac Dejan Aleksić nedavno je dobio nagradu „Duško Radović“ za knjigu za decu „Malo malo, pa slon“. Dobitnik je i ovogodišnje književne nagrade „Šušnjar“ za zbirku pesama „Uradi sam“, a uručena mu je i nagrada „Vladan Desnica“ za roman „Petlja“. Podsetimo, ovu nagradu ustanovila je ove godine Narodna biblioteka Srbije sa idejom da je „pisci dodeljuju piscima – jer kritičari imaju veru, a književnici iskustvo“, pa su tako u stručnom žiriju bili akademik Dušan Kovačević, Vladan Matijević, Vladimir Tabašević, Ljubica Arsić, Milisav Savić, Mirjana Mitrović, Enes Halilović, Vule Žurić i Dejan Stojiljković. I po oceni akademika Kovačevića, prva nagrada „Vladan Desnica“ otišla je u ruke „veoma ozbiljnom piscu, koji je relativno mlad autor, ali izuzetno dobar književnik“.

Kada se pre nekoliko godina pojavio Vaš prvi roman za decu „Cipela na kraju sveta“, „branili“ ste se rečima da niste imao ambiciju da pišete roman: „Godinama sam se ogledao kao propovedač, ali je inicijalna ideja prerasla u roman o traženju“... Koje „opravdanje“ sad imate za „Petlju“, Vaš prvenac za čitaoce koji su davno bili deca?

Ovo je jedan od onih odgovora koji obično počinju uzdahom „eh…“. Mada, to bi značilo da zaista imam potrebu da iznosim opravdanja. Dakle, bez uzdaha. Roman „Petlja“ je odgovor na unutrašnji metafizički žulj koji decenijama nosim i trpim. Izazvan je nejasnim, mutnim osećanjem čiju sam artikulaciju priželjkivao, ali pesnički medij to nije mogao da mi priušti. Dramski tekstovi, kojima sam se u jednom periodu ozbiljno posvetio – samo delimično. Otuda i pomisao, ne bez zebnje, da bih mogao da napišem roman. Znao sam da nemam brojne preduslove za posao proznog pisca: najpre pripovedački um, samodisciplinu, doslednost i izdržljivost za rad na tako obimnim formama, a naposletku ni kvalitetno vreme koje bi obezbedilo kontinuitet u poduhvatu. Osim onog pomenutog nagona iz nejasnog osećanja i nešto malo oskudnih nacrta, nisam imao ništa. To je kao da imate nekakvu ubogu lađu i kljakavu posadu, a poželite da otkrijete novi plovni put do Indije. Naravno, u XV veku. Ali, da citiramo Pompeja: „Ploviti se mora, živeti ne.“

Nakon što se u Vašoj biografiji nalaze bezmalo sve relevantne nagrade koje se dodeljuju u svetu poezije i književnosti za decu, postali ste i prvi dobitnik „Vladana Desnice“, priznanja za roman o kojem je odlučivao žiri sastavljen od kolega-pisaca. Obavezuje li Vas sad ta činjenica da nastavite s pisanjem proze „za one malo starije“?

Da ne zaboravimo da pomenemo i nagradu „Miloš Crnjanski“, koja je za ovaj roman došla dva meseca ranije, kada se još nije ni znalo da će biti ustanovljena nagrada Narodne biblioteke Srbije pod nazivom „Vladan Desnica“. Nagrade nikada nisam posmatrao kao obavezujuće na bilo koji način. Korist od njih, pored materijalne, ukoliko je ima, pisac nalazi uglavnom u činjenici da ponekad utiču na povećanje interesovanja za knjigu kod čitalaca. To važi kada je reč o romanu, ne i za druge književne rodove. I, naravno, svega dve-tri nagrade imaju tu moć i uticaj na recepciju nekog dela. Ne možemo reći još uvek da je takva i nagrada „Vladan Desnica“, jer je tek stanovljena, ali sve u vezi s njom zamišljeno je tako da to ubrzo postane najznačajnija domaća književna nagrada. A svakako je prijatna kvalifikacija to da sam prvi u nizu budućih dobitnika ovog priznanja. Posebno zbog toga da je ovo debitantski roman jednog pesnika. Nemam, za sada, planove da se i dalje potvrđujem kao romanopisac. Mogao bih, da se malo našalimo, da sačinim spisak kolega koje bi ova izjava obradovala. Ali retko kada sam se stvaralački ponašao kao čovek koji se drži čvrstih planova u tom smislu. Obično ne znam kada ću završiti neki konkretni rukopis. Imam, recimo, kada je u pitanju književnost za decu, rukopise koji stoje otvoreni i po šest-sedam godina, a u međuvremenu sam objavio knjige koje su se prosto nametnule, mimo planova i namera. Volim taj osećaj kada sebe iznenadim. To stvara vrlo prijatan utisak stvaralačke vitalnosti.

Iako je bilo puno reči na temu prisutnosti autorki na našoj romanesknoj sceni i valorizacije njihovog dela, biće da je proteklu godinu ipak obeležilo žensko pismo: NIN-ovu nagradu dobila je Milena Marković, a i glavni junak/pripovedač u „Petlji“ je – žena. Pa da parafraziram onu čuvenu sentencu nenadmašnog Baneta Vukašinovića: „Pišče, kako je to biti žena“?

Meni je bio veliki izazov da pišem iz ženskog prvog lica. Ali nije reč samo o izazovu. Takav glas bio mi je potreban iz više razloga. Najpre zato što problemske postavke kojima se roman tematski bavi bivaju izraženije ukoliko se uviđaju iz ženske percepcije. Mi živimo u kulturi koja često ne osvešćuje svoju mizogenu prirodu. Naša svakodnevica začinjena je statističkim užasima koji to potvrđuju. Osim toga, pozicija žene u ovakvim društvenim obrascima često je branjena manipulativnim strategijama, na štetan i pogrešan način. Dakle, osetljivost za takvu problematiku povećava se kada se odlike stvarnosti propuste kroz analitičku obradu misleće i obrazovane žene, koju pritom određuje buntovnički karakter.



Po oceni književne kritičarke Jelene Angelovski, posebna vrednost „Petlje“ je pesnički jezik, odnosno „petljice koje Dejan Aleksić pravi pesnički promišljeno i pažljivo instrumentalizujući zvučanja i značenja“. Koliko je tome zaista doprinelo iskustvo pesnika, „koji zna da radi na malom prostoru“?

Gotovo sve vreme rada na romanu pratio me je nelagodni osećaj da pisac u meni potkrada pesnika. Sve što sam mogao da učinim jeste da njih dvojica rade u pomirljivom, saradničkom tonu. Mada, bilo je trenutaka kada su jedan drugog komotno mogli da nazovu huljom. Šalu na stranu, pesničko iskustvo mi je bilo od velike koristi, ali istovremeno i opasnost, upravo na planu jezika. Akribičnost prema jeziku drugačije funkcioniše u prozi. Pesnički jezik je redukovan, ima specifičnu ekonomičnost i koristi širok asortiman izražajnih sredstava na način na koji to proza najčešće ne podnosi. Otprilike, kao da sprinteru date da trči maraton. Njegova muskulatura i čitava konstitucija podešeni su za potpuno drugačiju vrstu i prirodu napora ili da kažemo preciznije – atletskog izraza. Dok je u jednom superioran, u drugom može da bude komičan. Dakle, pesnika u sebi sam koristio, ali je trebalo naći najbolji način, da to bude na korist a ne na štetu.

Iako je na momente narativna struktura romana eksperimentalna, kroz Vaše rečenice čitalac ne mora da se probija „s mačetom“, već više kao da plovi uzburkanim morem. U kojoj meri je to posledica stava: pišem ono što volim da čitam?

Kompozicija je veoma složena, ali nastojao sam da takva bude samo za mene, usput i zbog toga da bi me održala u stvaralačkoj pažnji i budnosti, dok je za čitaoca sasvim prohodna. Zapravo, želeo sam da čitalac sve vreme ima svest o toj složenosti, ali da ga ona ne ometa i ne usporava u čitanju. Verovatno zato mnogima od njih, čije sam utiske mogao da čujem ili pročitam, najčešće govore o veoma dobroj montaži teksta. Vremenske ravni koje se, po vrlo preciznom modelu, prepliću i koje su međusobno povezane kroz određene motive, zahtevale su takvo „upetljavanje“, a njihova čvorišta čvrsta su kompoziciona i tematska potka ovog pripovedanja.

Igor Mandić je svojevremeno prokomentarisao da za pisca, čiji je prvenac bio veoma uspešan, predstavlja veliko opterećenje kada se od njega očekuje da mu svaka nova knjiga bude potvrda prve. Da li ste ipak lišeni takvog pritiska, budući na širinu polja interesovanja i spisateljskog angažmana?

Očekivanja znaju da budu gnjavaža, nesumnjivo. Naročito kada treba da iznesete rezultat nekakvog svog napora na videlo. Naposletku, književni stvaralački proces je individualan i u tom smislu velika je satisfakcija sam po sebi. Dok rad na nekom delu traje, to je zapravo dragocen dijalog sa samim sobom. U velikoj meri je to samootkrivalački posao. Dakle, sve dok budem imao izraženu stvaralačku radoznalost i dobru volju da kroz pisanje dosežem do najboljih verzija samog sebe, neće mi biti važna bilo kakva spoljašnja očekivanja. Ne kažem da su mi apsolutno nebitna, već samo da nisu u žiži moje posvećenosti književnom radu. U svakom slučaju, ne bih voleo da razočaram ni sebe ni druge.

Jedan od ključnih lajtmotiva „Petlje“ je zlo. Može li ono zaista da bude „plišano“, kako kaže junakinja romana?

U hrišćanski shvaćenom svetu postojanje zla se objašnjava kao odsustvo dobra. To je postavka za teodiceju, koja se bavi problemom zla, kao fenomenom koji je rezultat čoveku date slobode i prava da svojevoljno dela, prema određenim načelima. Karakter junakinje Dine Poledice rezultat je njenih stalnih unutarnjih sukoba, njene potrebe da razluči da li je ljudsko zlo unapred zadato, kao potencijal koji će se u odgovarajućim okolnostima ispoljiti ili se sposobnost za njega u čoveku uspostavlja posredstvom uticaja uslova datih društvenim svojstvima okruženja u kojima se on kao ličnost formira. U tome je ujedno i njena tragika, jer društvo u kojem je odrasla i u kojem živi zamagljuje pogled na jasne orjentire bez kojih se o tome ne može valjano razmišljati.

Autor: M. Stajić
Izvor: Dnevnik