Osim što je eklektičan umetnik, Dario Fo je dobitnik Nobelove nagrade za književnost i smatra se jednim od najuticajnijih intelektualaca na evropskom nivou. „Maestro“, koji je upravo napunio 90 godina, diskutovao je o brojnim budućim projektima tokom intervjua sa „Milan Luxury.“
FOTO: D Frohman / CC BY-SA 2.0 / Wikimedia commons
Napomena: ovaj intervju je rađen 2016. godine, i ovo je verovatno jedan od poslednjih autorovih intervjua, budući da je preminuo iste godine.
Intervju sa Maestrom Darijom Foom je bilo jedinstveno iskustvo. Voditi razgovor sa priznatim umetnikom bilo je podjednako emotivno i obeshrabrujuće. I dalje aktivan, radoznao i prepun entuzijazma za životom u godinama vrednim poštovanja, ulivaju nadu u budućnost. Uvek spreman za duhovitu opasku ili oštru kritiku, dovoljno je samo da ga slušate kako priča, njegovim visokim, nezamenljivim glasom, i odmah se bolje osećate. Jednog prolećnog subotnjeg jutra, „Maestro“ se složio da se nađemo u njegovom studiju, gde sam ga našla zauzetog slikanjem, okruženog nekolicinom asistenata.
Dario Fo, scenarista, glumac, pisac, slikar. Dobitnik Nobelove nagrade i ilustrator: da li sam nešto izostavila?
„Takođe sam scenograf i romanopisac“, kaže Fo smejući se: „Uređivao sam filmove i pisao tekstove. Možda odajem utisak megalomanijaka, ali stvarno sam radio dosta stvari u životu.“
Vi ste poput plavne reke, umetnost teče vašim venama...
Sve dok ima vode...najbitnije je imati dosta ideja koje teku tom rekom. Upravo sam priredio dva komada, jedan za drugim. Samo što sam završio sa pisanjem nekoliko komada za druge: na primer, u Americi, sada postoji novo izdanje „Non si paga, non si paga!'“(urednička napomena: komedija sa snažnim sociopolitčkim konotacijama koju je Fo napisao 1974. godine), koje se pokazalo izuzetno popularnim. Uz to, upravo sam napisao roman po imenu „Un Uomo Bruciato Vivo,“ zasnovan na priči o Ionu Kazaku, Rumunu koga je ubio poslodavac u Galarati zato što se pobunio protiv nehumanih uslova kojima su bili podvrgnuti. Ovo je važan problem zato što baca svetlo na podzemlje koje mora biti eksponirano.“
Pričajte nam o vašim počecima, posebno o tome kako ste znali čime želite da se bavite dok ste „odrastali“.
Hvala nebesima što nisam postao ono što sam želeo da budem. (Smeje se) Kada sam imao 14 godina, upisao sam se na akademiju Brera, zato što je slikanje bilo moja strast. Međutim, u jednom trenutku, imao sam krizu identiteta jer sam otkrio da postoji tržište, prilično brutalno, koje je teralo mlade ljude poput mene da mu se prepuste na milost i nemilost, da mesečno proizvedu određen broj slika, sa idejom da ako se slike lako prodaju, i u pravo vreme, da će umetnici biti plasirani na tržište pored poznatih umetnika. Čak sam prestao i da slikam. Odbio sam da se priklonim mehanizmu. To nije bio moj put a ni moj svet. Posle sam krenuo u milansku Politehničku školu sa idejom da postanem arhitekta, ali sam uskoro uvideo da je i na tom polju katastrofa za one sa istim princima kao mojim: građevinsku industriju potresale su prevare sa kupovinom placeva za izgradnju objekata, opštine su dozvolile korupciju i nameštale su tendere u korist građevinaca. Zato sam rekao „Ne“ i tom svetu! Tokom najgorih perioda krize nisam čak mogao ni da jedem.
I onda, šta se desilo?
Onda mi je jednog dana, prijatelj rekao: „Ti si fantastični pripovedač, slušao sam te jednom u vozu dok si pričao priče; ceo vagon je bio pun dok su drugi bili prazni zato što su se ljudi gužvali kako bi te slušali; to bi trebalo da bude tvoj posao, mogao bi početi sa komedijama koje se daju pre glavnog komada.“ Tako sam i počeo i ubrzo nakon toga sam upoznao svoju (buduću) suprugu. Nakon toga sve je krenulo poput lavine; nakon samo dve godine debitovao sam u Pikolo Teatro. Tada je moja karijera krenula uzlaznom putanjom i ponovo sam počeo da slikam: scene, kostimi, posteri za pozorišta, pozorišni programi... koristio sam umetnost koju volim kako bih došao do ideja za scene koje sam kasnije napisao i glumio u njima.
Drugim rečima, spoj umetnosti je bukvalno urezan u vas.
U pozorište sam uneo sve što sam do tada naučio o arhitekturi i muzici – kao dete pevao sam u važnom crkvenom horu, poznatom po dugoj tradiciji. Kasnije sam počeo da razvijam interesovanje za film. Radio sam na nekoliko filmova, ali sam shvatio da nisam sinhronizovan. Moje ideje su bile ispred tog vremena makar za deset godina. Kada ste ispred svog vremena, javnost ne razume šta ste hteli da kažete. Zato sam se vratio u pozorište, gde sam bio u saglasju sa publikom.
Koje su vam omiljene uloge?
One su sve jedno, nerazdvojive su. Nedavno sam imao izložbu na kojoj sam prodao sve moje slike, njih otprilike četrdeset. Nažalost, vreme leti i video sam sebe sa 90 godina kako se ponašam kao da sam juče počeo, i dalje glumim po dva tri sata povremeno... Međutim, priznajem da se nakon toga osećam malo umorno.
Šta vam je značila Nobelova nagrada za književnost?
Iznad svega, zapanjenost koju sam podelio sa suprugom Frankom – nagrada je njena takođe, radili smo zajedno i ona je pomenuta u Izjavama zahvalnosti; shvatili smo da moramo da zaboravimo na to, da moramo da živimo a da ne govorimo: „Ja sam osoba koja je dobila Nobela, najveću nagradu koju može pojedinac dobiti za umetnost i kreativnost.“ Međutim, druga strana medalje je to što je komedija prvi put dobila svoje mesto u svetu velike književnosti, suprotno mišljenju mnogih drugih; u stvari pisanje i postavka komedije ima istu vrednost kao književnost, drugačije Šekspir ne bi postojao, a Molijer ne bi bio poznat; čak je i grčka poezija pozorišna i komponovana samo za scenu.
Izvor: wheremilan.com
Prevod: Miloš Vulikić