Čitaoci sajta Goodreads pitali su Sofi Kinselu…

U najnovijem romanu „Moj ne tako savršeni život“ Kinsela istražuje našu opsednutost društvenim medijima i impulsom da projektujemo savršen život kroz pažljivo organizovano onlajn prisustvo. Dok se Kejti Brener muči da sastavi kraj sa krajem dok juri karijeru iz snova u Londonu, ona čezne za životom njene glamurozne šefice i postuje savršene fotografije kafića, prijatelja i života koji nije zapravo njen. Kada iznenada izgubi posao, Kejti mora da se vrati svojim seoskim korenima i skine fasadu, otkrivši u procesu drugačije izdanje svoje šefice.

Šta je čitaoce najviše intrigiralo u Kinselinom procesu stvaranja ove knjige, saznaćete ako pročitate njihova pitanja.

Da li je teško preći sa „Kupoholičarke“ na samostalnu knjigu?

Obe su bile drugačiji izazovi. Prelaz nije težak ali rekla bih da svaki tip knjige zahteva drugačiji pristup. Pisanje „Kupoholičarke“ je kao povratak starim prijateljima ili članovima porodice. Dobro ih poznajem. Poznajem Beki. Osećam da je bila dobro između knjiga i samo sam malo zalazila u taj svet. Na neki način način bilo je udobno vratiti se. Volim da pišem te likove ali imam ograničenja ranijih priča tako da mi nedostaje uzbuđenje novog horizonta. Kada pišem samostalan roman, tu ima neke naročite radosti. Gde mogu da odem? Mogu da odem bilo gde. Mogu da pišem o kome želim. Mogu da izaberem bilo koju temu. A to je uzbudljivo. Postoje dve strane pisanja i obe ih volim.

Koliko možete da se poistovetite sa Kejti a koliko sa Demetrom?

Definitivno mogu da se poistovetim sa Kejti jer sam se, gradeći njen lik, setila svojih početaka u Londonu. Nisam baš bila u njenoj situaciji, ali znam kako izgleda počinjati i imati utisak da svima dobro ide. I dalje mi je živa u sećanju ta nesigurnost, ona očajnička potreba da ugodite ali ne znate kako, pa i idealizovanje šefice… To razumem. I draga mi je jer ima petlju i prevazišla je silne prepreke.

Kada je reč o Demetri, nadam se da sam osetljivija od nje, ali sam i ja prilično neorganizovana. Kada zamislim njenu kancelariju prekrivenu papirčinama bojim se da je slično i sa mojom kada radim na romanu, pravim beleške i piskaram, i onda sve to izgubim ispod romana. Tri poglavlja i važan telefonski račun. Tako da razumem njenu neorganizovanost. Ali se nadam da Demetrina bezosećajna i netaktična priroda ne postoji u stvarnom svetu.

Uspeli ste u tome da Demetrin lik učinite antipatičnim, naročito na početku, ali sam saosećala sa njom kao zaposlenom ženom koja ne samo da mora da bude dobra u svom poslu već kasnije postane i simpatična.

Uživala sam stvarajući njen lik. Kao što ste rekli, predstavila sam je kao ne preterano dopadljivu a onda se ta slika dekonstruiše i mi otkrivamo sa kakvim se sve pritiscima ona nosi. Na profesionalnom novou ona se predstavlja kao da sve drži pod kontrolom ali je zapravo iscrpljena. Ima problema kod kuće. A mislim da je to tačno za mnoge žene. Moraju sve da drže pod kontrolom ali nije potrebno mnogo da se vidi pod kolikim su pritiskom. Ne želim da otkrivam šta se dešava u knjizi ali mi je situacija u kojoj se našla bila fascinantna. Istraživala sam to: maltretiranja od strane potčinjenih se dešavaju. Kejti i svi ostali upadaju u zamku jer misle da zato što je šefica i ima kul odeću i autoritet da joj je sve potaman. A tu pogrešnu pretpostavku je lako doneti.

Kako stvarate vaše junake?

Mnogo šetam po Londonu ili gde god da sam i dok šetam, pokušavam da nađem put do mojih likova. Ko su? Kada stvaram prateće likove uvek se trudim da svaki iskoči, da ima neku crtu ili karakterističan izgled. Divna stvar kod sporednih likova je što možete da im date najkraći mogući dijalog koji je mnogo zabavno napisati. Jedan od meni omiljenih je Stiv Logan koji veruje da on i Kejti imaju budućnost. Uživala sam pišući ga! Prijao mi je taj komični momenat.

Kakav je vaš proces pisanja? Imate li neki ritual?

Ako mogu, počnem sa pisanjem rano ujutru dok muž sprovede decu kroz doručak do škole. Zato što ako sednem da doručkujemo zajedno, onda moram da slušam o svakoj torbi i problemu, i onda rizikujem da mi cela priča iščili iz pameti. To je jedina stvar – ako ikako mogu čim se probudim sedam za kompjuter dok još čujem glasove u glavi (smeh) i pišem dijaloge. Osim toga, nisam preterano zahtevna. Potrebna mi je kafa, često pustim muziku – muziku za aerobik da mi da energije – i to je to. Pisanje se ne menja.

Šta sada čitate? Da li ste pročitali nedavno nešto što vam se baš dopalo?

Pročitala sam „Komonvelt“ En Pačet. Obožavam ga, obožavam kako piše i volim priče o velikim porodicama koje se protežu generacijama. Ona je pametan i interesantan pisac. Sve njeno što sam pročitala mi se dopalo. A sa počinjem „Priču o novom prezimenu“ Elene Ferante. Za sada mi se dopada.

Koji pisci ili knjige su uticali na vas?

Moram da pomenem Džejn Ostin. Ona je, meni, kraljica. Tako je elegantna i duhvota. Možete iznova da je čitate i uvek ćete otkriti nešto novo. I mnogo dečjih pisaca je uticalo na mene. Čitala sam mnogo E. Nesbit. Ona je edvardijanski pisac. Napisala je „Five Children and It“. U njenim knjigama deca se trude i imaju dobre namere ali nešto uvek krene loše. Ponovo sam pročitala te romane i pomislila kako su zaista uticali na mene, moj junakinje uvek imaju dobre namere, i nisu one krive što sve krene naopako. I volela sam kratke priče Doroti Parker. Mislim, ne mogu da se pretvaram da pišem kao Doroti Parker ali njena žestina i duhovitost su nešto čemu težim.

Na čemu sada radite?

Na novom samostalnom romanu i to je tako uzbudljivo.
 
Izvor: www.goodreads.com