Čitajte pisca kao knjigu: Bil Brajson

Autor putopisa, među kojima je poslednji „Putovanje u Mali Dribling“, kaže da čita „Anu Karenjinu“ toliko sporo da je „odavno izgubio pojam o tome ko je većina likova“.



Koje knjige su Vam trenutno na stočiću kraj kreveta?

Imam toliko knjiga naslaganih pored kreveta da ne mogu sa sigurnošću tvrditi da tu uopšte postoji ikakav stočić. One koje su na samom vrhu police su: „The History of Modern France“ Džonatana Fenbija, „Life’s Greatest Secret: The Race to Crack the Genetic Code“ Metjua Koba, „The Planet Remade: How Geoengineering Could Change the World“ Olivera Mortona a ona u koju sam trenutno najviše udubljen je smešna, potresna i veoma zabavna biografija „Flesh Wounds“ australijskog pisca Ričarda Glovera.

Koja je poslednja sjajna knjiga koju ste pročitali?

Kada sam radio na kratkoj biografiji Vilijama Šekspira, pročitao sam sva njegova dela tokom jednog leta. (Zapravo, da budem iskren, nisam pročitao „Timona Atinjanina“.) To je poslednje veoma ambiciozno čitanje koga mogu da se setim.

Ko Vam je omiljeni autor putopisa i koji Vam je omiljeni putopis?

Zbog moći opisivanja i upravljanja materijalom, divim se Polu Terou, Džonatanu Rejbenu, Sari Viler i Kolinu Tabron, ali kada je u pitanju čisto zadovoljstvo, mislim da niko ne može nadmašiti putopise S. Dž. Perilmana, iako ih je danas teško pronaći. A ako me pitate koji je moj omiljeni putopis, rekao bih da je to „In Trouble Again“, britanskog pisca Redmonda O’Henlona. Sadrži putovanje u veoma opasan deo Amazonije. Sporadično je zabavan u početku, ali vrlo brzo poprima mračnu i zastrašujuću notu koja je istovremeno uznemirujuća i nezobaravna.

U kojim žanrovima posebno uživate? A koje izbegavate?

Kada čitam ono što želim, najčešće su to istorijske knjige ili biografije, mada je većina mojih čitalačkih izbora prirodno uslovljena potrebama istraživanja. Kao sredstvo za beg, najviše volim da uzmem priče o moru Patrika O’Brajana. Ne izbegavam svesno nijedan žanr, ali ćete me teško zateći kako razgledam deo knjižare u kom stoje knjige poput „Jedi, moli, voli“ ili memoara o životu sa kućnim ljubimcima.

Koja Vas je knjiga poslednja rasplakala?

Bio sam jedan od sudija prošlogodišnje nagrade za medicinsku knjigu „Wellcome“ i pobednička knjiga, „The Iceberg“ autorke Marion Kouts, bila je najpotresnija koju sam pročitao u poslednjih nekoliko godina. Reč je o priči o bolovanju od tumora na mozgu i smrti njenog supruga. Zastrašujuće je za čitanje, kao što biste i pomislili, istovremeno je i veoma lepo napisano i izrazito snažno.

Koja je poslednja knjiga koja Vas je razbesnela?

„The Ocean of Life“ („Okean života“) Kejluma Robertsa, morskog biologa sa univerziteta Jork u Engleskoj. Reč je o veoma trezvenom pogledu na to kako uništavamo okeane prevelikim ribolovom i lošim upravljanjem. Ako ništa drugo, nateraće vas da dvaput razmislite pre nego što opet naručite mahi-mahi ribu.

Pričajte nam o svojoj omiljenoj pesmi.

Nisam dobar čitalac poezije, ali nedavno sam naišao na „In Flanders Fields“, čuvenu pesmu iz Prvog svetskog rata. Nikada je nisam pročitao celu i bio sam oduševljen koliko snažno i uznemirujuće nekoliko stihova mogu da deluju. Oduvek sam mislio da je autor bio Britanac, ali zapravo je reč o kanadskom doktoru Džonu Mek Kreju, koji je napisao nakon druge bitke za Ipr. Mek Krej je umro malo nakon toga i više nikada nije video svoj dom, što pojačava poentu pesme.

A Vaša omiljena filmska adaptacija knjige?

Ako pod time mislite koji film je mnogo bolji od knjige (ili knjiga) na kojima je zasnovan, odmah mogu reći da je to „Čarobnjak iz Oza“. Ako mislite koji film je ostao najverniji originalnom tekstu, predložio bih „Engleskog pacijenta“.

Ko Vam je omiljeni izmišljeni junak ili junakinja? A ko antiheroj ili negativac?

Kada sam bio mlad, postojao je period u kom sam čitao Dž. D. Selindžera i jako želeo da budem član porodice Glas, delom jer su živeli u velikom stanu na Menhetnu, što je delovalo zastrašujuće uzbudljivo za mene kao dečaka iz Ajove, a delom jer su razgovori koje su vodili bili iskričaviji i dublji od onih koji su se odvijali u našoj kući. Mislim da se nisam posebno pronalazio u nekom od likova već sam samo želeo da budem deo te porodice. Nisam čitao Selindžerove knjige od kad sam imao petnaest godina i poprilično sam siguran da bi mi sada svi likovi delovali površno i nepodnošljivo – zato ih nisam ni čitao ponovo. Jedini negativac koji mi se dopao je Kapetan Kuka iz Diznijevih crtaća mog detinjstva. Neverovatno sam ga se plašio. Ne mogu se setiti nekog iz književnosti.

Koja knjiga i autor iz detinjstva su Vam ostali važni?

Bio sam potpuno posvećen serijalu knjiga koji je nazvan „Lendmark“ i izlazio je dok sam odrastao. Ne znam da li se danas neko seća ove edicije, ali bile su to dokumentarne knjige u tvrdom povezu, vezane za istoriju, napisane za decu ili adaptirane od knjiga za odrasle. Imao si osećaj da učestvuješ u aktivnosti namenjenoj odraslima, ali na nivou koji si mogao da savladaš. Dobar deo onoga što znam o američkoj istoriji došao je iz „Lendmark“ edicije knjiga ili, ako bih se osetio slobodnijim, knjiga „Hardy Boys“. Mnogo dugujem obema.

Ako biste morali da odaberete jednu knjigu koja Vas je učinila onim što ste danas, koja bi to bila?

Zaboga, to je veliko pitanje. Sećam se da sam kao tinejdžer čitao „The Sot-Weed Factor“ Džona Barta i bio toliko očaran knjigom da sam poželeo da i ja postanem pisac. U otprilike sličnom dobu imao sam takvo iskustvo i sa „Plodovima gneva“. Nisam nikada napisao nešto slično ovim knjigama – zapravo nikada nisam ni pokušao da pišem fikciju – ali bilo je nečega u magiji i mogućnostima pisane reči što me je osvojilo.

Kog autora, živog ili mrtvog, biste voleli da upoznate?

Vilijama Šekspira, dokle god ne bih morao da mu na kraju razgovora kažem da sad mora da se vrati i bude mrtav ponovo.

Koja je poslednja knjiga koju niste pročitali do kraja?

Gotovo svakog leta kada odlazimo na odmor, spakujem staro izdanje „Ane Karenjine“ i svake godine uspem da pomerim obeleživač nekih dvadesetak stranica pre nego što se vratimo kući. Odavno sam izgubio pojam o tome ko je većina likova i u kakvim su odnosima međusobno. Ne mogu da se pretvaram da me je iko od njih ikada zanimao. Sa ovom brzinom čitanja, procenjujem da će mi biti potrebno još 74 odmora kako bih pročitao knjigu.

Od knjiga koje ste napisali, koja Vam je omiljena?

Mislim da bi to bila „A Walk in the Woods“, moj izveštaj o duboko beznadežnom pokušaju da planinarim stazom Apalačijan u društvu jednako beznadežnog saputnika po imenu (pseudonim) Stiven Kac. Staza Apalačijan je fizički veoma naporna, ali i izuzetno teška da se o njoj piše. Šetanje, čak i kada se sve odvija kako treba, iskustvo je prepuno neprestanog ponavljanja. Sve vreme dok smo bili tamo, mislio sam: „Sve što radimo je svakodnevno šetanje. Ne znam kako ću ikada iz ovoga uspeti da izvučem knjigu.“ Tako da činjenica da je iz svega toga ipak proizašla knjiga je za mene vrsta neprolaznog čuda.

Ko bi trebalo da napiše Vašu životnu priču?

Moja supruga. Ona je draga i bila je tu sve vreme.

Izvor: nytimes.com
Foto: The National Churches Trust

Ostale intervjue iz ove serije možete pogledati na sledećim linkovima: 

Kolum Meken
Ju Nesbe
Ema Donahju
Filipa Gregori
Haled Hoseini
Amos Oz
Margaret Atvud
Li Čajld
Džejms Paterson
Teri Pračet