Čiji je testament druga knjiga „Prozraka“

Desetak godina očekivao se nastavak memoarskih „Prozraka“ Svetlane Velmar-Janković (prva knjiga objavljena 2003, izdanje Stubova kulture u Beogradu), pa iako čuvena književnica nije uspela da do kraja uobliči priču o svom životu, posthumno je ipak objavljena nezavršena autobiografija, koja nosi naslov „Prozraci 2“, dok podnaslov glasi: „Prozni testament naše slavne književnice“.

Da li je, međutim, takav podnaslov tačan?

Čitalac će odmah zapaziti da integralni tekst autobiografije zauzima svega polovinu knjige, dok je druga polovina sačinjena od privatne prepiske i izvesnih zabeleški Svetlaninog oca Vladimira Velmara-Jankovića. Posebno će čitaocu pasti u oči dva duža teksta u kojima je Velmar izneo svoje viđenje političke, kulturne i nacionalne situacije u Jugoslaviji uoči i tokom Drugog svetskog rata. Imajući u vidu činjenicu da je Vladimir Velmar-Janković pod nemačkom okupacijom bio zamenik ministra prosvete Velibora Jonića (u Vladi generala Milana Nedića), kao i to da je posle rata živeo u Španiji pod Frankovom vlašću, jasno nam je da ovi tekstovi daju celokupnoj knjizi i izvesnu dozu kontroverze, te su možda i bitniji nego lična sećanja Velmarove ćerke.

U tom pogledu, knjiga „Prozraci 2“ jeste testament, ali politički testament Vladimira Velmara-Jankovića.

Da li je onda priređivač Žarko Rošulj (muž pokojne Svetlane) dobro postupio što je na ovaj način doneo neobjavljene tekstove jedne tako kontroverzne istorijske ličnosti?

Smatramo da je priređivač ispravno postupio, jer dotični tekstovi lakše će ovako biti pročitani nego da su objavljeni u zasebnoj knjizi, koja bi kao takva mogla kod šire publike izazvati predrasude čim bude odštampana. Jedno je da na knjizi bude potpisana Svetlana Velmar-Janković, a drugo bi bilo da na naslovnoj strani stoji ime Vladimira Velmara-Jankovića, čoveka koji je kao saradnik okupatora osuđen na smrt u odsustvu od strane komunističke vlasti. Ko zna kakva bi tada bila reakcija javnosti ili bar većeg dela javnosti. Možda bi potencijalna Velmarova knjiga prošla i nezapaženo, možda ne bi ni bila osuđena kao neofašistički čin (podsećamo, Biblioteka grada Beograda je još 1991. objavila Velmarovu knjigu „Pogled s Kalemegdana“), ali valja imati na umu da se imena onih ljudi koje su Marko Ristić i Radomir Konstantinović svojevremeno označili kao fašiste i naciste (a Velmarovo ime je tu bilo redovno pominjano) još uvek bez prigovora povezuju ne samo sa generalom Milanom Nedićem i njegovom kvislinškom vladom, nego i sa nacističkim logorima – kao da za to nisu krivi nemački okupatori, nego prvenstveno pisci koji su tokom okupacije pisali čisto književne članke za Novo vreme ili objavljivali radove u Srpskoj književnoj zadruzi. (Ako su sami komunisti mogli, za vreme svoje neprikosnovene vlasti, ublažiti sud o Milošu Crnjanskom, Simi Panduroviću i Žanki Stokić, nema razloga da preko Velmarovog imena i dalje stoji jednostrani žig kvislinštva.)

Dobro je što su dotični Velmarovi spisi sada dostupni javnosti, jer u njima, to treba naglasiti, ima ideja koje bi čak i današnjim političarima mogle biti od koristi. Naravno, stari pisac i političar sve je to gledao iz svog ugla, njemu je možda bilo lako da iz Španije, pa još sa izvesne vremenske distance, jasno ukazuje na sve probleme koji su doveli do sloma Jugoslavije i poraza nacionalne ideje kod Srba, ali i danas stoji ono pitanje oko koga su se naši političari iz decenije u deceniju lomili, a što je Velmar pokušao racionalno da sagleda: da li ratovati i ginuti po svaku cenu, ili ipak rešavati problem diplomatskim putem. Poučen srpskom istorijom, Velmar staje na stranu ove druge struje, smatrajući kako ne treba uzaludno prolivati krv za račun velikih sila, nego zemlju i narod sačuvati od nove masovne pogibije i biološke katastrofe. (Neće biti slučajno što su nemačku okupaciju 1941. prećutno prihvatili mnogi heroji prethodnog, Velikog rata, kao i pojedini kulturni poslenici koji sigurno nisu bili privrženi nacističkim idejama. I jedni i drugi bili su svedoci previsoke cene koju je srpski narod platio za nastanak Jugoslavije, pa su zato u sledećem ratu čak i otvoreno stali na onu stranu koja je zagovarala trenutno prećutno prihvatanje okupacije, što je u narednom periodu, sada u jednoj novoj ideologiji, označeno kao zločinačka saradnja sa okupatorima, bez mogućnosti da se to sagleda iz nekog drugog ugla. I samo na prvi pogled deluje da su obeleženi saradnici okupatora izneverili srpsku slobodarsku tradiciju i skrenuli sa puta svojih predaka. Naprotiv, oni su bili svesni grešaka koje su prethodne generacije činile, pa su pokušali da pronađu neki novi put, ali razume se, ostaje pitanje koliko su uspeli u tome. Nije na odmet setiti se i „Knjige o Milutinu“ Danka Popovića, u kojoj stari solunski borac, nakon što čuje parolu „Bolje grob nego rob“, nedvosmisleno zaključi: „Ne znaju deca šta govore!“)

Ne može se izbrisati Velmarovo učešće u Nedićevoj vladi, ali ako se naša istoriografija odavno pomirila sa vazalstvom despota Stefana, sa pregovaračkom politikom kneza Miloša, sa proaustrijskom politikom kralja Milana – onda ne bi trebalo ništa da stoji na putu razumevanja jedne grupe intelektualaca koja se u datom trenutku opredelila za prećutno prihvatanje okupacije znajući da bi sve drugo bilo čista propast. Taj put će, ipak, biti mnogo duži i teži, jer još uvek se svaki pozitivan sud ili bilo koja pohvalna reč o tim ljudima može protumačiti kao znak neofašizma i šovinizma, pa čak i antisemitizma, a niko ne bi u današnjem vremenu i društvu želeo da dobije takvu etiketu. Ovde, ipak, niko ne traži da Milan Nedić i njegovi saradnici, među njima i Vladimir Velmar-Janković, moraju biti rehabilitovani pred sudskim organima, ali bar bi njihova reč, nakon toliko godina, mogla slobodno i bez zazora da se čuje, ako ni zbog čega drugog, a ono da buduće generacije same procene i odaberu kojim putem će krenuti. Ne mora to obavezno biti saradnja sa neprijateljem i prećutno prihvatanje okupacije, ali treba znati da su, u određenim istorijskim trenucima, i za takvu vrstu politike postojali sasvim opravdani razlozi.

Moglo bi se prigovoriti da Velmar piše svoje članke, eseje, brošure i školske programe u onim danima kad po Beogradu strada na hiljade Jevreja, Srba i Roma, ali onda bi se moglo prigovoriti i Ivi Andriću što u tim teškim danima piše svoje romane, moglo bi se prigovoriti Miroslavu Krleži što sve vreme rata provodi u Zagrebu dok, na primer, ostareli Vladimir Nazor ide ukorak s partizanima. Najzad, i Marko Ristić, koji će živog Crnjanskog proglasiti „mrtvim pesnikom“, ne provodi okupaciju u šumi, nego u Beogradu i Vrnjačkoj Banji, pa to nije smetalo komunističkom režimu da upravo Ristić bude prvi posleratni jugoslovenski ambasador u Parizu.

Možda će „Prozraci 2“ nekome delovati kao svestan pokušaj ulepšavanja slike o Vladimiru Velmaru-Jankoviću, ali to ipak ne bi bila tačna ocena Svetlaninih memoara kao celine. I sama svesna da bi mogla skliznuti u sentimentalnost i pritom biti pogrešno shvaćena, Svetlana Velmar-Janković izbegavala je da o ocu daje bilo kakve naknadne zaključke, već je ostavila čitaocima da o toj problematici sami donesu svoj sud. Ako je neko imao razloga da osudi Velmara, to je upravo bila njegova ćerka, jer književno-prosvetni rad pod okupatorom nije ništa naspram ostavljanja porodice na milost i nemilost novoj vlasti, za koju je Velmar morao znati ili bar pretpostavljati kakva će biti u prvom naletu, čim se i sâm povukao u emigraciju uoči odlaska okupatora iz Beograda.

Svetlana je, na neki način, svojim uspešnim književnim radom postepeno sa očevog imena skidala žig, čak i time što nije prihvatila da iz prezimena izbaci onaj deo koji nesumnjivo podseća na ličnost omrznutog kvislinga. Reklo bi se da, nakon uspešne književne karijere Svetlane Velmar-Janković, njenom ocu i nije potrebna nikakva politička i sudska rehabilitacija. Donekle se tako izjasnila i sama Svetlana, ostavivši u memoarima svedočanstvo da joj je najdraže bilo kad su, u jednom kratkom periodu, dve najčitanije domaće knjige bile njen roman „Lagum“ i studija njenog oca „Pogled s Kalemegdana“.

A sada, kad su i otac i ćerka među pokojnima, desilo se da preko Svetlanine posthumne knjige „Prozraci 2“ progovore i neki Velmarovi neobjavljeni radovi. Možda Svetlana, da je poživela, ne bi u svoju autobiografiju unela očeve tekstove, ali je priređivač Žarko Rošulj ipak dobro postupio što je čitaocima pružio priliku da se upoznaju i sa jednom idejom koja je decenijama bila skrajnuta a ustvari se možda baš u njoj krio ključ za opstanak naroda u najtežim vremenima, pa koliko god delovalo da su se takvi ideolozi suprotstavili ustaljenom opštenarodnom shvatanju. Oni su se, ustvari, suprotstavili besmislenim borbama po svaku cenu, koje su često vodile i do istrebljenja.

Autor: Dušan Milijić
Izvor: casopiskult.com