Bronja Žakelj: Bila sam i Slovenka i Jugoslovenka i onda su četiri slova nestala...

Kancer, smrt, traženje istine... Mislila sam da niko ne želi da priča o tome a kamoli da čita jer živimo u teroru sreće koji forsiraju društvene mreže. Ipak desilo se suprotno i ljudi su pronašli svoje živote u mojoj knjizi i osetili su se manje usamljeno sa svojim problemima, rekla je slovenačka književnica Bronja Žakelj u razgovoru za Nedeljnik, čiji vam deo prenosimo.



Bronja Žakelj je diplomirala novinarstvo, ali ju je količina redakcijskih pepeljara, duvanskog dima i brzina pisanja odvela u marketing, a danas i u bankarstvo. Njena prva knjiga, autobiografski roman „Belo se pere na devedeset“ (kod nas izdala Laguna) postala je bestseler u Sloveniji, dobila odlične književne kritike i nagrade, a uskoro ćemo gledati i film. U njemu glumi Anica Dobra, koja mi je rekla pre intervjua da je Bronja divna osoba i drugar i da budem i ja takav i ne gnjavim je o politici. Ipak, bilo je politike, ali malo.

Vi ste slovenačka književnica i u Vašoj knjizi ima jugonostalgije, a koliko su uopšte danas Slovenci jugonostalgični?

Ne znam baš tačno koliko su Slovenci jugonostalgični, a i kad jesu, mislim da ne izlaze baš mnogo javno s tim. Ni ja baš ne izlazim preterano s tim, ali meni je Jugoslavija bila detinjstvo, bila mi je krasna država. Nisam bila sretna kada se raspala jer nisam htela ništa da se menja. Meni je bilo dosta promena i raspada. Već sam imala iskustvo da mi se ceo život raspao kada mi je 1984. umrla majka. To je bio tektonski lom, onda sam se nakon toga ja razbolela od raka limfnih čvorova. Tada sam se skroz raspala i nisam nakon toga želela da se nešto raspada i menja, ali onda se raspala moja država. To je bio moj identitet. Ja sam uvek bila Slovenka ali i Jugoslovenka, i onda su četiri slova nestala i sve se promenilo. Inače, nedavno mi je taksista u Beogradu pričao da je Jugoslavija pobedila Argentinu na Svetskom prvenstvu 1990. u fudbalu, ušla bi u finale, pobedila Nemačku i to bi toliko ujedinilo Jugoslaviju. Rekla sam da je to najbolja teorija koju sam čula.

Ima u knjizi puno nostalgije prema raznim stvarima iz detinjstva?

Prvi deo knjige se bavi time. To je sentiment jednog vremena pa makar u pitanju bile banalne stvari, kao antena koju tata stavlja na krov da bismo gledali utakmicu. To su bila vremena kada smo gotovo svi živeli slično. Nije bilo puno razlika, a ni da mnogo biraš. Tri programa na televiziji koja svi gledamo. Naša kuhinja je bila puna, ljudi su dolazili nenajavljeni. Rodbina, komšije... imala sam osećaj da me svi vole. I tada sam skupila sve što sam dobro mogla da skupim što mi je pomoglo da držim glavu nad vodom kada je sve pošlo naopako. Na fakultetu sam učila da je prvih pet godina života deteta najbitnije za formiranje osobe. Imala sam četrnaest godina kada mi je umrla mama i sve te stvari otpre pomogle su mi da preživim.

Kad pričamo o nostalgiji, mladima... današnjim klincima Jugoslavija deluje kao nama Austrougarska, neka zemlja od ko zna kad...

Mislim da su naše generacije u mladosti bile upućenije, današnje klince baš briga. To zaključujem gledajući svoju decu koja imaju dvadeset i dvadeset dve godine. Ćerka studira medicinu i odličan je student, ali je ne zanima u kakvom društvu živi. Mene je u njenim godinama zanimala politika, a nju baš i ne. U našem detinjstvu likovi iz politike su preko televizije dolazili kod nas u kuću. Imala sam lični odnos sa njima i znam da sam se plašila predsednice jugoslovenske vlade Milke Planinc koja mi je delovala jako strogo. Kad danas pitaš svoju decu, oni većinom i ne znaju ko vodi državu i da je društvo podeljeno na levicu i desnicu.

Redovno pitam u intervjuima slovenačke umetnike, pa ću i Vas, da li je Slovenija u umetnosti bila provokativnija u doba Jugoslavije nego što je danas?

Jeste. Bila je provokativnija, ali sada nije umetnička scena na tom nivou. Sada se sve komercijalizovalo. Pre je bilo više nekih zanimljivih stvari i da izađeš iz okvira. Ne znam šta su vam rekli Laibach, Anja Rupel...

Anja Rupel mi je rekla da je sve to posledica kapitalizma, tržišta, da se sve komercijalizovalo.

E to. I ja tako mislim.



Vi ste već sa prvom knjigom postali bestseler pisac.

Nisam to očekivala. Naravno da potajno to uvek želiš, ali ne očekuješ da će se desiti. Nisam očekivala iz razloga što je ovo dosta biografska knjiga, a ja sam pred knjigu bila nepoznata osoba, i da moj život neće nikoga zanimati. Prvo jugonostalgija, a posle teške teme o kojima niko ne voli da sluša. Kancer, smrt, traženje istine... Mislila sam da niko ne želi da priča o tome, a kamoli da čita. Naše društvo forsira sreću i mi imamo teror sreće i pozitivizma. To stvaraju društvene mreže, fotošop celog života, a u mojoj knjizi hemioterapija, smrt, žalost... mislila sam niko to neće čitati. A dogodilo se potpuno suprotno i ljudi su našli svoje priče u mojoj knjizi. Pisali su mi da se osećaju manje usamljeno sa svojim problemima posle čitanja moje knjige. To je pokrenulo priču i napravilo od knjige bestseler. Imali smo u Sloveniji velike poplave i jedna žena, koja mi je pisala, izgubila je celu kuću i biblioteku. Napisala mi je da je upravo moja knjiga bila prva koja je kupljena za novu biblioteku.

Ima knjiga sa temama kojima se bavim i ja u svojoj, ali su one često ispisane kao rečenice koje vidimo na Instagramu i Fejsbuku. Kako se očekuje da bude napisano. Ali kada napišeš iskreno o tome kako izgleda kada dobiješ dijagnozu o kanceru, onda te obuzme strah i to je prirodno. A većina na mrežama piše kako će pobediti i kako se bore. Niko ne piše na mrežama o strahu, a čovek se primarno boji. To je prvi osećaj kada čuje strašnu dijagnozu. „Mene je strah“, i to ljudi pronalaze u mojoj knjizi – da nisu jedini.

I film se snima po Vašoj knjizi?

Zatekla sam sina kako čita moju knjigu. Kažem: „Sine, da li ti se sviđa, na kojoj si strani?“ Odgovorio mi je: „Odlična je, sve razumem. Ali radije ću čekati da sve to vidim na filmu.“ I evo, ostvarilo se. I toliko mi je drago što Anica Dobra glumi osobu koja je bila dobri duh moje porodice. To je bila moja baka. Kad je mama umrla, ona je imala životnu vatru.

Kako ste ušli u advertajzing?

Ne volim miris dima cigarete, a naša kuhinja je bila puna dima i to sam tada večno zamrzela. A kada sam došla na praksu u redakciju Dela, bilo je takođe puno dima i pepeljare su uvek bile pune. To je bio prvi razlog, a drugi kada su me poslali da napravim članak o saobraćajnoj nesreći u kojoj je muž i otac izgubio ženu i ćerku. Tada sam se zarekla da neću pisati i kopati po tuđim životima. Videla sam da to nije za mene. Drugo, ja pišem sporo i nisam za dnevno novinarstvo. Tako sam upala u marketing i to je bilo dobro. Pa u bankarstvo – međunarodni odnosi među bankama.

Kako ste uspeli da iz sveta pisanja uđete u međunarodni odnos banaka?

Spremiš se za sve. Čovek ima dve strane. Ja sam išla na prirodno-matematički smer u srednjoj školi. Imala sam oduvek u sebi nešto matematičkog, a i s druge strane posedovala sam kreativnu stranu za pisanje i to se dobro spaja. A u bankarstvu su pare, a u pisanju ih baš nema.

To mi je nešto poznato.

Ha-ha-ha, e onda znate sve.
 
Autor: Branko Rosić
Izvor: Nedeljnik