Branko Rosić: Ovde narod izlazi lakše na ulicu zbog političara nego zbog gubitka posla i gladi

Novinar, publicista i pisac Branko Rosić u utorak, 10. novembra, promovisao je svoj roman „Za sutra najavljuju konačno razvedravanje“ u banjalučkom klubu Peckam pub.



„Ovde se narod ne diže kad mu uskratiš prava. On izlazi lakše na ulicu zbog političara nego gubitka posla. Usvojeno je da je glad sramota i stvar pojedinca, a politika viša stvar zbog koje treba kolektivno da se poubijamo ili bar potučemo. U nekadašnjoj Jugoslaviji država je mislila da radnicima treba i kultura, ono čuveno osam plus osam plus osam, pa da budu srećni u svojim zadrugama, danas im daš Zadrugu i oni prezadovoljni“, kazao je Rosić u razgovoru za portal 6yka.com.    

Njegov novi roman govori o dvojici braće, jedan je poznati tv voditelj, a drugi je rokenrol zvijezda. Radnja se razvija kroz ukrštanje životnih priča ove dvojice likova.  Rosić je u mladosti bio član pank benda Urbana gerila i u njegovom djelu ima dosta autobigrafskog. On dobro poznaje takozvani estradni svijet i kadar ga je sagledati iz mnoštva uglova, jer je u svom životi prolazio kroz razne faze i upoznao mnoge poznate ličnosti. Šta donosi slava i novac, kakav je život selebritija, kako se pojedinci nose sa teretom takvog života čitaoci mogu saznati upravo u ovom romanu. U razgovoru za Buka magazin Branko Rosić nam je govorio o stvaranju svog djela i zbog čega se tematski uhvatio baš jedne takve priče. Osim toga razgovarali smo i o trenutnoj situaciji u regionu i svijetu.

 
Glavni likovi vašeg romana jesu dva brata. Jedan je televizijska, a drugi rok zvijezda. Vi ste novinar, a bavili ste se i rokenrolom, koliko ste zapravo unijeli autobiografskog sadržaja u te likove?

Kada je izašao roman „Za sutra najavljuju konačno razvedravanje“ jedan prijatelj mi je poslao poruku: „Ti si oba ova brata?“ Odgovorio sam: „Po dvadeset procenta od obojice.“ Delimo sadašnje i nekadašnje moje profesije, ali ne i zanimljivosti života, srećom. Ja nisam kao prvi brat intervjuisao premijera, niti sam s njim delio devojku. A nisam ni kao drugi brat imao sreće da postanem autor velikog hita koji izvode Džeger, Makartni i Rod Stjuart, kao i nekoliko hitova za Robija Vilijamsa. Ipak, imao sam sreću da ne počinim strašan zločin kao stariji brat u romanu, a ni da doživim ogromnu porodičnu dramu kao mlađi brat. Niti sam kao jedan od njih spavao sa jedva punoletnom drugaricom svog sina. 

Ja sam srećom dosadan prema toj dvojici junaka, ali zato i šćućureni čitamo avanture drugih čija nas turbulentna sreća ili nesreća uglavnom zaobilazi. Ali, svojim junacima sam pozajmio neke stavove. Pozajmio sam im lucidnost, a sa devojkama, politikom i još ponečim su se snašli „sami“.

Da li ste namjerno gradili ta dva lika da bi pomoću njih dvojice vodili neku vrstu unutrašnjeg dijaloga?

Ima i toga. Koliko god nemam životne epizode ove dvojice, priznajem da su njihove glave i razmišljanja u velikom procentu moja. Zauvek sam im pozajmio svoje stavove. Osim onih stavova koji su iz žanra ksenofobije i agresije prema drugom. Ili sam izmišljao njihove stavove idući do krajnosti. Recimo, drugi brat od levičara postaje ksenofob i desničar, a to sve da bi zaštitio vrednosti nekadašnjeg države socijalnog blagostanja. Jedan naš poznati glumac mi je pre neki dan, pošto su mediji objavili da Džoni Roten podržava Donalda Trampa, rekao „Roten je kao tvoj Braunović". Braunović je, naime, jedan od dva junaka moje knjige.

Vaš roman, zapravo, opisuje savremeno kapitalističko društvo? Kakvo je ono u odnosu na ono prethodno socijalističko doba?

Naše današnje društvo je pomirljivo. Ono je lako dozvolilo da joj stotinak ljudi upropasti život. Nisu se bunili kada su im otete fabrike, preduzeća i lako su ih ubedili da je za sve kriv socijalizam. Kada sam pitao Ramba Amadeusa pre neku godinu kako to da naše ljude ne zanima socijalna pravda i da se nikad ne bune protiv socijalne nepravde, on mi je rekao da Francuzi vežbaju borbu za socijalnu pravdu još od 1789. godine, dakle 230 godina treninga. Uhodaćemo se i mi za neko vreme. Mislim da smo mi u socijalizmu imali „staratelja“ – državu, bolje reći sistem koji nam je dao ta socijalna prava, školovanje, zdravstvenu zaštitu. Sada se svaka potražnja za socijalnim benefitom označava kao „komunjarska“ želja iako razvijen svet razmišlja uveliko o četvorodnevnoj radnoj nedelji. Ovde se narod ne diže kad mu uskratiš prava. On izlazi lakše na ulicu zbog političara nego gubitka posla. Usvojeno je da je glad sramota i stvar pojedinca, a politika viša stvar zbog koje treba kolektivno da se poubijamo ili bar potučemo. U nekadašnjoj Jugoslaviji država je mislila da radnicima treba i kultura, ono čuveno osam plus osam plus osam, pa da budu srećni u svojim zadrugama, danas im daš Zadrugu i oni prezadovoljni.   

Ti si svojevremeno od strane engleske kraljice dobio priznanje kao zaslužan građanin zbog spajanja kulturnih veza između Britanije i Srbije. Koliko ti znače takva odlikovanja?

Meni je veče u kojem sam dobio odlikovanje britanske kraljice bilo jedno od najlepših večeri u životu. Od nekog klinca koji otkriva svet preko britanskog rokenrola pa do britanskog odlikovanja. Kasnije sam dobio i nagradu udruženja džez i rok muzičara zbog promovisanja rok muzike. A pre toga nisam dobio nikakve nagrade i nisam ih ni jurio, a ni razmišljao o njima. Što se tiče novinarskih nagrada, ovo je vreme u kojem je u Srbiji značajnije da neko otkrije da je neko zaposlio bratanca ili ljubavnicu u ministarstvo ili upravni odbor nego da neko kao ja „gubi“ vreme intervjuišući frontmene bendova Jethro Tull, The Stranglers, The Smiths, Deep Purple, Genesis, kao i Joko Ono, Grejsona Perija, Tonija Parsonsa, Jua Nesbea i tako dalje. Za roman „Za sutra najavljuju konačno razvedravanje“ sledi velika nagrada, bolje reći priznanje i to ću objaviti uskoro.

Srbi baš i ne gledaju na Engleze blagonaklono i većinom su mišljenja da je britanska politika umnogome unazadila i srpski narod. Kakvo je tvoje mišljnje o tome?

Ja sam odlikovanje britanske kraljice Elizabete II dobio zbog jačanja kulturnih veza Britanije i Srbije, a ne baš zbog širenja ideja liberalnog kapitalizma Margaret Tačer. Britanska imperija nastajala je osvajanjem teritorija, a kada sam se ja zaljubio u Veliku Britaniju, kolonija više nije bilo, ali je Britanija osvojila svet pop kulturom. Svi smo postali dobrovoljno „kolonija“ Bitlsa i Stonsa. I na ceremoniji otvaranja Olimpijskih igara u Londonu 2012. videli smo da Britanci sebe predstavljaju rokenrolom, Mućkama... Niko nije ni terao vlasnika jedne popularne picerije u Beogradu da je nazove „Alo Alo“, a da se menjačnica u jednom malom gradiću u Srbiji zove „Troters“ ni da Zrenjaninci u svom gradu oslikaju džinovski mural „Pekam, Madrid, Bagljaš“ upravo sa braćom Troter iz „Mućki.“
U doba mog odrastanja prvi džez festival u Beogradu se zvao Njuport, dolazile su u zemlju zvezde sa zapada, čak su i babe iz srpskih sela nosile proizvode sa svojih imanja i prodavale ih na pijaci u Trstu dok bi njihovi sinovi za to vreme u tom gradu kupovali farmerke. A sada? Srpski narod je unazadilo u poslednjih trideset godina tragično nepoznavanje geopolitike. Mi jedini nismo shvatili rušenje Berlinskog zida, i stajali smo uvek na pogrešnu stranu. Zato smo i odbijali predloge koji su kasnije, po odbijanju, redom bili sve nepovoljniji po nas. Mi smo svoje neshvatanje geopolitike pretvorili u ljubav i mržnju, a svet uvek i samo ima interes, a tvoje je da se prilagodiš ili ne. I danas mi bauljamo u geopolitici. Kad malo popusti korona ili kad neki učesnik rijalitija nije na mrtvo prebio koleginicu iz rijalitija, onda na naslovnim stranama bude vest kako smo dobili ovo ili ono oružje sa istoka. Nije popularno danas reći koliko smo dobili para sa zapada. Lakše je ruskim ili kineskim borbenim dronom ići među narod nego da je EU obnovila neku školu. Ali sve je gotovo, a mi smo ponavljali razred, samo što ništa nismo naučili. Pa je onda najlakše da kažemo da nas učiteljica mrzi. Inače Britanija je uložila ogromne pare za reforme javne uprave kod nas i za škole budućnosti u Srbiji, ali u novinama je uvek atraktivnije kada stigne oružje nego znanje, možda zato i Srbi sa znanjem odlaze tamo gde se to znanje više ceni. I to ne mislim samo na fakultetski obrazovane Srbe. Danas i na molere ili bilo koje majstore moraš da čekaš mesecima jer su i oni otišli.  

Kako objašnjavaš pojavu novog talasa u Jugoslovena? Neki tvrde da je rokenrol u naše društvo donio sklonost defetizmu, a ne snagu pobune.
 
Novi talas je na neki način bio period kada se u nečemu bivša zemlja Jugoslavija ponajviše približila Evropi i svetu. U toj jednoj stvari muzici, ali ne samo u njoj. Novi talas je menjao televiziju, novine, film. Pa čak i politiku pa su političari počeli da daju nagrade rok muzičarima. Novi talas je uveo rokenrol u tada u oficijelnu proslavu Dana mladosti, čuveni slet. Novi talas je bio razlog za dolazak stranih novinara iz redakcija New Musical Expressa, Le Figaroa. Da pišu o jugoslovenskoj muzici, a nekoliko godina kasnije u tu istu zemlju dolaziće novinari da pišu o krizi, kao i ratni reporteri. Bila je to labudova pesma jedne mladosti i jedne zemlje. Kod nas rokenrol nije imao socijalnu komponentu. Nije bilo socijalne tematike, jer ipak smo mi bili besklasno društvo, a i zemlja u kojoj je radnik mogao da kupi vikendicu baš kao i lekar. Ili što bi oporo rekao Džoni Štulić da je bilo nemoguće imati socijalnu poetiku u zemlji u kojoj ljudi u svojoj tridesetoj od roditelja uzimaju novac za cigare. A nije bilo ni neke pobune, pa više je kontroverzi podiglo Bijelo dugme nego novi talas, a to su (zabrane omota, hapšenje zbog droge, skinut stih zbog vređanja religijskih osećanja. Kod nas je rokenrol bio stvar zabave dece iz srednje klase iako smo po definiciji uređenja bili besklasno drušvo. Kod nas se u procvatu tog novog talasa desio i potpuni slom idologije partije. Sve je popustilo i onda je sve postalo moguće, pa i da Pankrti dobiju nagradu Sedam sekretara SKOJ-a. A u ostatku zemlje je bilo „Mi plešemo“. Samo što je zemlja završila u ratu, a ne u plesu.
 
Nekad si se aktivno bavio rokenrolom. Kako danas gledaš na rokenrol, da li je on izgubio svoju draž, ima li istinskih rokera, šta tebi predstavlja rokenrol zabavu, način života ii ideologiju?

Ima na Rok radiju nekoliko džinglova. Jedan od njih govori kako se dečko iskrao iz kuće, ukrao ćaletov auto i otišao na rok koncert. Meni tu sve stoji i auto i ćale i bekstvo ukradenim ćaletovim autom. Jedino mislim da je odredište drugačije. Nije to rok koncert nego „odbegli“ sin stiže na splav sa narodnjacima ili nekim hitovima otpevanim autotjunom. Ja bih voleo da su to rok koncerti. I to ne zato što sam nostalgičan ili mator. Ne, meni je rokenrol bio u neku ruku ideologija. Pa i način života, jer sam se onda u toj prvoj zarazi rokenrolom zarekao u jedan od postulata da neću raditi od devet do pet kao moji roditelji, mada su oni radili od valjda 7 do 3 i ja bih sada kaparisao njihovo radno vreme i dužinu slobodnog vremena. Ali nisam hteo da imam konvencionalan način života i tu sam negde to i ostvario. To je od sekundarnih stvari te rok ideologije. A ono važnije je da mi je rokenrol dao i neki bunt, skeptičnost, ciničnost, opreznost, nepoverenje, a mislim da je dobro da budeš naoružan time zato što teže manipulišu tobom. Pa niko iz tog mog generacijskog panka i novog talasa nije uradio nešto zbog čega ne bi mogao proći slobodno Terazijama, Banjalukom, Ljubljanom, Tetovom, Splitom.

Ne znam da li će ova stvar sa autotjun hitovima od njihovih konzumenata napraviti baš neke buntovnike i ljude s nekim bitnim stavom. Možda imam predrasude, ali ponekad gledajući te nove spotove tih meta savremenih stvari imam utisak da je sve postalo nekako konzervativnije, a i tu su žene degradirane i naučene da se što pre udaju, a muškarci da dobro zarađuju, ili mozgom ili pištoljem ili pesnicama. Možda je nešto slično bilo i u „garsonjeri“ pećinskog čoveka, ali smo kroz vekove pomerili stvari. 

Novinar si i zamjenik glavnog urednika Nedeljnika. Kakvo je stanje u novinarstvu u Srbiji? Ima li istinskih novinara ili su većma novinski radnici postali partijski vojnici i poslušnici? Postoji li nezavisno novinarstvo?

Imam luksuz da zaista radim ono što bih radio i da pišem u fanzinu u kojem sam pisao davnih godina panka. Niko mi ne određuje sagovornike, a ni teme. Možda i što se bavim stvarima na sporednom koloseku – kulturi, ali i tu ja svašta ubacim. 

S druge strane, nemoguće je da novinari budu nezavisni u doba kada je Srbija podeljena na dva tabora. Pre neki dan su došli bageri, ovde kod mene na Senjaku, i srušili bespravno podignute objekte. Antidržavni medij poslao je novinare da se odmah pobune i nađu tog vlasnika srušenih udžerica koji za dvadeset godina nije to legalizovao. Srušeno je ruglo, ali je u tom mediju to označeno kao državni udar na malog privatnika a ne uređenje grada. Mislim da su aktuelne vlasti krive za ovoliku i nikad veću polarizaciju društva, a da oni najglasniji sa druge strane nemaju nikakve ideje već samo su opozit svega što vlast radi. Pa i da vlast napravi Sikstinsku kapelu u Beogradu, opozicija bi rekla da je to sranje. U uslovima toliko žestoke polarizacije teško da može opstati nezavisno novinarstvo.

Što se tiče korona virusa, misliš li da su i novinari i mediji učini da se predimenzionira priča o tom virusu?

Postoji konzumerizam čitalaca novina i portala sličan onom konzumerizmu horor filmova. Jer horor filmove gledaju oni koji ih se plaše. Onim drugima je to dosadno i smešno. Tako je i sa medijima i koronom. Mediji daju vesti koje se čitaju i klikću na portalima. Sećam se da se na našoj internet strani vesti o koroni u februaru uopšte nisu mnogo čitale. Kada je covid 19 stigao u naše krajeve i kada su na lica navučeni respiratori, a pogotovo kad je počelo i da se umire od covida 19, vesti o virusu su postale najčitanije. Jer smrt je čitana roba u ovim krajevima. Mediji i portali daju ono što narod ište. Naravno, bilo je medija koji su se bavili koronom u propagandne svrhe u zavisnosti kojim centrima moći služe. Oni su se igrali sa brojevima, podizali ili spuštali paniku. Oni mediji sa druge strane od vlasti su bili u kontri, i njima je korona bila opasna kad je vlastima bila pobeđena, ili su se bunili protiv lokdauna  kada je vlast govorila da se zaključamo. Najteže je narodu, ali mislim da se on opametio pa više i ne veruje nikome, a to je u ovom stupnju veliki napredak. Orvelovom „Neznanje je moć“ dodajem „Nepoverenje je moć.“
 
 
Razgovarao: Ernest Bučinski
Izvor: 6yka.com