Branko Rosić: Nismo bili zemlja „novog talasa“, već „hipnotisana gomila“

Branko Rosić, zamenik glavnog i odgovornog urednika Nedeljnika, novinar, muzičar i pisac, ovogodišnji je, deseti, dobitnik nagrade za izuzetan doprinos afirmisanju kulture i umetnosti u medijima Fondacije „Tanja Petrović“, koja će mu biti uručena danas u Jugoslovenskoj kinoteci.



Sa laureatom smo tim povodom razgovarali o njegovoj višeslojnoj karijeri – muzičkoj, novinarskoj i književnoj.

Koliko Vam i zašto znači ovo priznanje, koje nosi ime novinarke koja je svoj profesionalni rad posvetila upravo kulturi?

Ova nagrada mi baš znači i zbog Tanje, i zbog važnosti i ugleda samog priznanja. I iz reakcije nekih ljudi koji su mi čestitali pamtio sam njihovu zajedničku rečenicu: „Ovo je najvrednija nagrada koju možeš da dobiješ u Srbiji.“ Mislim da je ona značajna i zbog nekog dostojanstva koje nosi, zbog toga što nije bilo nikada polemike oko dobitnika, i to zato što su dobitnici svi od reda izuzetne ličnosti koje su obeležile ovdašnji kulturni javni prostor bilo promovisanjem kulture u medijima, a bilo direktnim učešćem u kulturnom životu.

Kako pamtite Tanju Petrović?

Tanju Petrović sam izuzetno poštovao i poznavao sam je još iz dana njenih početaka u muzičkoj redakciji Studija B, a pamtim njen kasniji angažman na Radiju B92, izdavačkoj delatnosti i jednim značajnim angažmanom u kulturnom životu grada i zemlje. I taj njen uticaj i značaj je prevazilazio kilometre do kojih je dobacivao predajnik radija B92, tako da se za Tanju znalo i u okruženju pa se sećam da je jedan zagrebački prijatelj smatrao vrlo značajnim što je mogao da upozna Tanju koja nas je pozvala na ručak.

Kako Vam danas iz društveno-kulturnog konteksta izgleda vreme u kojem živimo?

Ako bi inbox sanduče mog Gmaila moglo da govori, ono bi reklo da u Srbiji kultura cveta jer se u njega svakodnevno slivaju pozivi na izložbe, koncerte, premijere filmova. Evo upravo sam morao da pošaljem izvinjenje zato što ne mogu da stignem na neki kulturni događaj. Mislim da je najveća snaga ovog društva zapravo snaga pojedinaca. Ti pojedinci su pokretali i FEST, BITEF, a danas pojedinci pokreću razne alternativne kulturne prostore u gradu kojih je sve više i koji se bore da obezbede program, a imaju i publiku i to je značajno. S druge strane, gledajući zvanične institucije mogu da kažem da su neke stvari nezamislive bez pomoći države i institucija kako pomoć raznoh manifestacija, festivala, kao i neke pomoći u prezentovanju naših umetnika u inostranstvu. Bilo je u velikim institucijama značajnih izložbi kao što je ona Mrđana Bajića koja je odjeknula u prvorazredni događaj, kao i retropsektve Olge Jevrić i Nadežde Petrović, i te retrospektive su bitne za edukaciju, a i podsećanje. Postoji i drugi krak pokušaja državne podrške kreativnosti koji je često je na udaru sumnje onog kritičkog dela javnosti iako sada iz tog kraka državne podrške kreativcima vidimo promociju i alter roka, dizajna, mode… Pokazalo se i da Beograd ima „tržište“ za toliko različitih filmskih festivala. Žalosno je što ovde dosta toga zavisi od politike. Ne samo ko će pevati na novogodišnjim trgovima već i da li će za neki džez festival biti sredstava. Morao bi da postoji konzensus oko važnih kulturnih pitanja, ali nema ih ni u državnim pitanjima pa mu to dođe kao tradicija.

A, kako se, prema Vašem mišljenju, u medijima kultura servira javnosti?

Ako govorimo o medijskom tretmanu kulture, pada mi na pamet da u mom aktuelnom romanu „Dolazak matadora“ jedan junak kaže: „Kultura nema mesta u srpskim medijima osim ako je u pitanju kulturni skandal, ulazak poznatog umetnika u neku političku stranku, ili vest o seksualnom uznemiravanju neke poznate umetnice…“ Dakle i tretman kulture u medijima je isti kao i naslovne strane medija – samo ako se kultura nađe u središtu političko-društveno-seksualnog skandala. Kultura je medijima zanimljiva samo ukoliko će njena sklandaloznost kaparisati klikabilnost. Odrastao sam u doba kada su dnevne novine imale kritiku baletskih predstava. Nikako ne tvrdim da su nekada Srbi bili „ludi“ za baletom i operom, ali je država mislila da treba i to da im ponudi. I FEST-ove projekcije, reprize, išle su za narod, a ne samo glamurozne večeri sa gostima iz sveta. Danas mediji smatraju da znaju šta treba ovom narodu, a to su one vesti i tretman kulture koji sam i spomenuo.

Upravni odbor Fondacije je istakao Vaše višedecenijsko osvajanje kulturnih prostora. Tim povodom bih volela da se prisetimo etapa u Vašem radu – od muzičke, pa do novinarske i književne.

Muzička karijera je krenula sa bendom Urbana gerila u kojoj smo bili mi tinejdžeri od oko 16 godina starosti, ali se trajnost tog benda prebacila u mit koji traje već preko dva puta 16 godina, možda i što smo bend činili Cane, Uroš Đurić, Vlada Arsenijević, ja… Tih godina i od muzike je krenulo sve i trajaće u mom slučaju od pionirske do penzionerske knjižice. Preko muzike sam došao do pisanja. Klinci opčinjeni muzikom a sa željom da uđu u novinarstvo, sanjali su muzičke redakcije radio stanica. I Draža Petrović je počeo da piše zbog Jadranke i hevi metala, a ja sam hteo da budem muzički urednik na Studiju B. Srećom izjalovilo se jer danas su nekadašnji muzički urednici tehnološki višak, a mladost nas je prevarila jer su intervjui sa muzičarima bili zanimljiviji od događaja u skupštini. Preko tih prvih muzičkih časopisa sam poželeo i da radim intervjue sa muzičkim zvezdama, pa sam se zaljubio u džinovske intervjue magazina Start i oni su danas moja specijalnost u poslu. Preko muzike sam došao u svet knjiga, pa sam zahvaljujući Tin Liziju zavoleo Džejmsa Džojsa, preko Morisija Oskara Vajlda, ali najpre „Paklenu pomorandžu“ Entonija Bardžisa čije sam rečenice zavek zapamtio kao i stil i taj uticaj se vidi u nekoliko rečenica mog aktuelnog romana.

Intervjue ste radili sa najvećim svetskim i domaćim facama i kulturnjacima – od Lepe Lukić do Joko Ono, od Morisija i muzičara iz mnogih legendarnih bendova, do Jua Nesbea, Milene Marković, Irvina Volša i Frederika Begbdea, Nede Arnerić… Da li se neki od njih posebno ističu?

Zauvek i kao najdivnije osobe naveo bih Milenu Dravić i Nedu Arnerić. Milena, kada sam dobio orden Krajice Elizabete II, pozvala me je jutro nakon toga i čestitala iako je žurila da dobije nagradu „Dobričin prsten“, mislim. Imala je uvek i vremena i pažnje za druge. Pamtim kako sam ručao sa Žanom Žakom Barnelom iz Strengelrsa i štipao se ispod stola picerije ne verujući da pričam sa čovekom čiji sam poster imao kao klinac na zidu sobe. Sećam se kako sa Frederikom Begbedeom žurim sa pitanjima jer obojica žurimo na koncert Massive Attacka što je bilo neprofesionalno, ali imao sam saučesnika. Sećam se da je Morisi odabrao u gomili baš moja pitanja.

A Joko Ono? Volela bih da čujem Vaše utiske razgovora sa ženom koja je navodno „rasturila“ Bitlse?

Taj razgovor je bio na daljinu, ali uspeo sam da posle razgovora odbacim predrasude o njoj kao „veštici“ koja je začarala Lenona i rasturila Bitlse. Učinila me je ponosnim. Ili sam i ja bio začaran.

Na koji način Vam prostor književnost omogućuje da se izrazite, odakle Vam naviru ideje…?

Mislim da sam u prostoru književnosti najhrabriji. Kada sam slušao Dubravku Stojanović kako na promociji priča o mom romanu i da sam bolje od mnogih društvenih i angažovanih intelektualca opisao neke goruće teme, onda se osetim ponosnim. Pogotovo što sam sve upakovao u roman sa zanimljivom radnjom koji, kako mi je pisala jedna čitateljka, spreči odlazak na spavanje i onda se uspava za posao. Ideje mi padaju u dokolici, na godišnjim odmorima. Sećam se da sam u letnjim mesecima na moru, gledajući u pučinu sa trajekta, gde su se lepi mladi ljudi sunčali na palubi, zamislio scenu velike tajne, preljube i ubistva tamo na obali. Iz realnih idiličnih trenutaka prelazim u potpunu nerealnost. Uvek se plašim da će mi neko oduzeti dokolicu, a današnji kapitalizam to radi.

Kad smo kod odlikovanja, jedan ste od retkih sa naših prostora koji može da se pohvali da ga je kraljica Engleske odlikovala Medaljom Britanske imperije. Kako iz pankerskog ugla gledate na kraljevsku porodicu?

Iz pankerskog ugla gledam da je „God Save the Queen“ od Sex Pistolsa izašla u doba srebrnog jubileja Elizabte II, bio je veliki skandal, a 2022, u godini njenog platinastog jubileja kraljice, Sex Pistolsi su bili deo jubilarne godine sa obnovljenim istim tim singlom koji nije više bio tabu već jedan od delića velike proslave. Dakle monarhija se menjala i prilagođavala i na kraju je Elizabeta bila više svoja od Rotena koji je od buntovnika postao tezgaroš.

Da li umetnost, muzika i generalno kultura, pa čak i pop, i dalje utiče na promenu svesti i suštinske promene ili je ta mogućnost nestala sa hipi ili pank generacijom, a dolaskom ovog surovog kapitalizma koji svaku dobru ideju izobliči sebi u korist, da od nje napravi sebi profit?

Bojim se da je danas muzika samo industrija i da su društvene mreže donele konzumersku debilanu. Nekadašnja muzika tražila je individualnost i da budeš različit. Meni se povraća da ceo svet mora da kaže da će kupiti sebi cveće, i to kači na storije jer mu je to rekla Majli Sajrus. A eto već sutradan su svi Rijana. Živeo sam u vremenu kada su moji i roditelji od moje ekipe toliko patili što smo drugačiji od vršnjaka u školi. A mi smo se time ponosili i istrajavali. Danas se trudiš da budeš isti kao i ostali, da okačiš na stori ono što kače svi oko tebe, da imaš istu garderobu kao oni oko tebe, da trčiš jer svi trče, da vikendom ideš u planine jer na planine svi idu, da staviš vikendom na mrežu sliku vas četiri odvaljene od alkohola u minićima i napišeš „Girl power“ verujući da je to girl power, da okačiš da čitaš iste knjige kao što čitaju svi i već su to okačili pre tebe… Danas se svi plaše da ne budu isti kao većina, a kapitalizam svetlosnom brzinom od svake slobode i stava napravi trend dok se većina zanosi da je tako slobodna i kul.

---

Integralnu verziju intervjua možete pročitat ovde.

Autor: Una Miletić
Izvor: Danas